Smrt

[Angus]

DrinChe kaže: Mene je prvo začudilo kada sam na "vežbama" iz psihijatrije na faxu čula od profesora,pa onda i videla,da se mnogi ljudi više plaše smrti nego bolesti.To mi je bio potpuni apsurd. Ne mislim samo na psihičke bolesnike. A taj strah,ako je patološki, je okidač za mnoge bolesti.

...onda sam ja tezak psihijatrijski slucaj......bolje da me udari grom...nego da fasujem recimo,sifilis...pa da se pretvorim u ocerupanu kokosku,od koje svi beze...
...a poredjenja su mi danas,u pm...

[TVO.JA_]

Ma ne naravno, jer tad bas nema ničega, svi osećaji se ugase.
Sve za sta znam izgubi apsolutno svu smisao.
Tako da nema čega da se plašim,ne želim da strahovi upravljaju mojim životom!
Plašim se patnje i nemoći , patnje i smrti meni dragih ljudi.
Smrt najčešće dođe kao oslobođenje od patnje.

[Tami80]

TVO.JA_ kaže: ,,..ne želim da strahovi upravljaju mojim životom! Plašim se patnje i nemoći , patnje i smrti meni dragih ljudi. Smrt najčešće dođe kao oslobođenje od patnje."

Slazem se sa ovim recima,mada
generalno....ne volim da razmisljam o ovoj temi.

[mirka7]

Plašila sam se dok sam bila klinka...to mi je djelovalo nešto strašno...kao nešto crno i hladno.
Međutim shvatila sam kasnije da je to na kraju neminovno i da dođe kraj svakome od nas...ne razmišljam o smrti previše...trudim se da živim što kvalitetnije,da budem zadovoljna i da od svakog novog dana uzmem maksimum...ne ide baš svaki put...al živa glava...

Živi ništa ne znaju.Poučite me,mrtvi kako se može umrijeti bez straha ili bar bez užasa.Jer smrt je besmiso,kao i život./M.Selimović/

[duga12]

Smrt je jedina sigurna stvar.

I neka ide po redu...

[ARIJEVKA]

Sigurno je da nema razumnog čoveka koji ne oseća strah pred činjenicom da je smrtan. Stari filozofi bi kazali da je se ne treba bojati, jer dok zivimo nje nema, kad ona dodje nas nema, sa druge strane religija nam govori o zagrobnom životu i spasenju, no ipak jasno je da nas nista od toga ne moze osloboditi straha, ništa nas ne može sasvim utešiti.
Svi smo mi prirodno netrpeljivi prema sopstvenom strahu, pa shodno tome, neki od nas u teznji da se straha oslobode okrecu se veri u neverovatno, sopstvenim ili tudjim iluzijama, drugi se, pak trude da ućutkaju svoju misao o smirti i tako izbegnu osecaj straha i nemoci koji iz nje proishodi i na posletku, oni najredji i najhrabriji se sa svojim strahom suacavaju i bas iz tog straha, iz osecanja nemoci i potresenosti, u umu coveka koji je resio da prihvati ono sto je istinito, radjaju se prva velika pitanja. Samo oni koji su dovoljno hrabri da se sa istinom suoče i da za nju zive mogu postati mudraci - svi ostali ostaju samo ljudi.

[NSdjanka]

Možda načina na koji ću eventualno otići, ali o tome zaista ne razmišljam... Smrti same po sebi- ne...

[biterlemon]

Jednom davno, kada sam bio jos mlad i prilicno oprezan, tata me je upitao:
Zar mislis da ces se uvek plasiti za svoj zivot?

Tada mi je bilo nezamislivo da se neko ne plasi fobicno svoje smrti.

I onda dodju ratne godine, plasio sam se toliko za svoj zivot da sam u nekim trenutcima bio na ivici nervnog sloma.
Prodjose ti dani... Previse stresa je ucinilo svoje. Pomirio sam se sa sobom, zivotom, na kraju se nisam vise plasio smrti. Mislim da me je to zauvek promenio...

Danas se ne plasim smrti, jedino se plasim da nece niko da se brine o mojoj deci. To me drzi u zivotu. Smatram za sebe da sam sve proziveo i mada uzivam u svakom trenutku zivota, pun sam ambicija, energije i zivota, spreman sam bilo kog trenutka da se predam svevisnjem.
To me cini izuzetno hrabrim, mislim da bi sada trebao da budem spasilac, ne verujem da postoji situacija u kojem ne bi smeo rizikovati svoj zivot za spasavanje tudjeg zivota.

Ono sto me rastuzuje je da sam postao inertan i na tudju smrt. Mislio sam da ce vremenom taj osecaj proci, ali ne prolazi...
Odem na sahranu, izjavim saosecanje rodbini i miran sam kao da sam na pecanju. Nestanak bilo koje osobe dozivljavam potpuno ravnodusno, kao neku svakodnevnu normalnu rutinu. Moram malo da glumim potresenost da ne bi ispao prostak.
Plasim se da cu tako doziveti kad tad i odlazak meni najblizih ljudi, koje mnogo volim.

Nesto se zauvek polomilo u meni. Kada se predje granica nekih tolerancija, vise nema povratka. Psiha je kao opruga. Vraca se u prvobitno stanje samo ako ga ne rastegnes previse.
Znam da volim, znam da strepim, znam da dam i uzimam, i eto znam da se branim i od same smrti. Ona mi ne znaci mi bas nista...

Ne dajte mi da budem general! Postigao bi sve vojne ciljeve!

[DrinChe]

Milorad Pavic o smrti kaze da je ... prezimenjak snu, samo to prezime nam nije poznato & san je svakodnevni kraj života, mala vežba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjednako blizak sestri.

I jos lepog i korisnog,delic.
http://www.ralphmag.org/EX/death.html

[The Gunslinger]

Bojim se smrti, čisto zato što ne znam šta ide posle. Ali najviše se bojim da ću umreti sam, i da niko neće žaliti za mnom kad umrem. Da nikog neće biti briga. To je najgora smrt, makar po meni.....to kad nikog nije briga što si umro.....