Poučne priče - Melem za dušu

[kissigirl]

Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila:
»Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećanjima.»

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti zapitala.:
«Zmurke? Kakva je to igra?»
«To je jedna igra» -započela je da objašnjava Ludost, «u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim, polazim u potragu, i koga zadnjeg pronađem, taj je pobednik.»

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada ništa nije interesovalo.
Ali nisu svi hteli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronaðu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se setio da predloži igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

«Jedan,dva,tri...» Počela je da broji Ludost.

Prva se sakrila Lenjost koja se, kao uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senci Uspeha koji se uz muku popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost nikako nije mogla da odluči gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe!
Laž se sakrila na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Požuda i Strast u krateru vulkana. Zaborav je zaboravio da se sakrije,ali to nije važno…

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak,uskočila je,prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

«Milion!»-zavikala je Ludost i započela svoju potragu.

Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla Zavist, i naravno, i Uspeh, a Sebičnost nije trebala ni da se traži, sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom.
Od tolikog traženja Ludost je ožednila, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer ona nije mogla da se odluči za skrovište, pa je ostala da sedi na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.
Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže,bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kad se već razbesnila, ugledala je ružičnjak. Zaša je među ruže, uzela suvu granu, i besna i iznemogla, počela je da udara po prekrasnim ružinim pupoljcima.

Odjednom se začu bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini.

Pronašla je Pobedu, osećaj nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju je odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i pomaže joj.

Tako je Ljubav postala pobednik nad osećanjima, ali je ostala slepa, a Ludost je prati gde god da ide...

[Goga]

Prolece


Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.

Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje.

Za sve osobe čiji je osmeh
taj koji cini boljim ovaj svet.

[SQUAW]

Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.

Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: "Ko je tamo?"

"Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata."

Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali. Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao, ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao. Otac i sin više se nikada nisu videli.

Na kraju je mudrac dodao: "Smatraš li nešto istinom, ako se toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti".

[SQUAW]

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 časa na dan nije dovoljno, setite se tegle kiselih krastavaca... i kafe...


Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu.

Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedu loptica.
Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jedared da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
'’Sada!'’, rekao je profesor, dok je smeh zamirao, '’hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari.

Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice.
Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.

Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom.

Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se
ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.'’

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa.
Profesor se nasmejao. '’Drago mi je da ste pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.'’

[SQUAW]

Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.

Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:
- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?
- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.

[SQUAW]

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isplevši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama. Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi zaspao u senci drveta. Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo. A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mojim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj senci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na tebe i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Želim da kupim toliko stvari i da se zabavljam... Ali, znaš, potreban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“, ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu lišće i jabuke... Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabuke i prodaš ih u gradu... Tako ćeš doći do para i biti sretan.“ I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim. Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao...

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, dečak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“, reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim granama... I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potrebna kuća... Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja nemam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja kuća... Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi napraviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče grane Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću. I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je jedva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac, koji bi me odvezao daleko odavde... Možeš li mi naći neki čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgovori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drveta... i načini sebi čamac... i odjedri daleko, daleko. I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi. „Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati... Znaš, ne rađam više jabuke...“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabuke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za takve stvari... mislim, za ljuljanje na granama“, primeti dečak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Dobro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam... ali mi ništa više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi je, zaista...“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i dečak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti. Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pravo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i sedi. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno. I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Shel Silverstein

[SQUAW]

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.



Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

[SQUAW]

Na 72. spratu jednog nebodera mladi čovek je gledao kroz prozor. Na vrata pokuca njegov sekretar, uđe pa reče:

- Gospodine, samo da vam javim da je onih 7 miliona dolara upravo leglo na vaš račun.
- Dobro, dobro . . . reče mladi čovek pomalo odsutno, a potom odmah upita :

- De, reci mi, šta bi ti da ti neko kaže da si dobio 7 miliona dolara? Šta bi radio?

- O, pa. . .ne znam gospodine. . .ja se pravo da vam kažem nisam nikad ni usudio da razmišljam o tako velikoj sumi. . .ali. . .verovatno bi moj život bio sasvim drugačiji - reče sekretar.
- Drgačiji kažeš. Bio bi radostan pretpostavljam?

- Jako gospodine. Mislim da se u stvari ne bih treznio nedelju dana od slavlja.
- E, lepo. . .a vidiš, mene ta vest koju si mi upravo saopštio dolara uopšte ne dotiče. I sad ja tebe pitam, šta koji moj ja ovde radim ako me takve stvari više ne raduju? Čemu sve ovo?! Šta je život uopšte? Ispali mladi čovek seriju pitanja gledajući svog sekretara pravo u oči.

- O. . .ne bih znao to gospodine. . .to je više ovako. . .filozofsko pitanje, morali bi da pitate nekog mudraca za te stvari - reče sekretar sav zbunjen.

- BRAVO! Upravo to ću iz ovih stopa da uradim.
Molim te, organizuj mi put za Nepal, idem pravo kod dalaj Lame.Taj zna sve - reče mladi čovek zbunjenom sekretaru i žurno napusti kancelariju da se spremi za put.

. . . kod Dalaj Lame . . .

- Učeni Lamo, ja te neću mnogo opterećivati svojim pitanjima, imam zapravo, samo jedno, a ono glasi : ŠTA JE TO ŽIVOT?
Ja sam znate potpuno ostvaren čovek. Imam mnogo stanova, kuća, imam čak dvorac u Engleskoj, apartmane na Azurnoj obali, imam kockarnice, fabrike, poslove koji sami sebe vode, imam banke, imam ženu, ljubavnice, decu, zdravlje. . .obezbedio sam 6 svojih pokolenja unapred, imam dakle SVE! Ali. . .još uvek ne znam zašto smo mi ovde i šta je to život. . .i tako te stvari pa ako bi Vi. . .
i tu ga učeni Lama učtivo prekide:

Mladi gospodine, ja sam davno radio jedan doktorat na tu temu ali to bi vama bilo jako opširno. Evo šta ćete da uradite. Otiđite na reku Gang. Tamo ima jedan starac koji zna odgovore na SVA pitanja. On će vam reći.

Mladi čovek odmah organizuje ekspediciju ka reci Gang i zaista, posle malo probijanja kroz šipražje i vrbake, na obali reke, sedeo je starac, sav sed i zarastao u belu kosu i bradu, zagledan negde daleko u drugu obalu reke.
Mladi čovek mu polako priđe i reče:

Oče, ja dolazim preko pola sveta samo da mi daš odgovor na jedno pitanje.
- Pitaj sinko - reče starac nirnim glasom.
- Reci mi oče - š t a j e t o ž i v o t?

A starac poćuta neko vreme i ne pogledavši mladog čoveka, zagledan i dalje u obalu preko puta. . .misli . . . misli . . . pa onda reče:
Sine . . . život, to ti je jedna veeelika reka . . .

- Ma dobro to - reče mladi čovek, ali šta je sa novcem, bankama, jahtama, kockarnicama? Šta sa luksuznim automobilima i nakitom? Šta sa hotelima, putovanjima po celom svetu? Kolekcijama slika i vina, ergelama konja . . . Šta sa ljubavnicama, raskalašnim šopinzima, zabavama? ŠTA SA TIM ??!

A starac se okrete, poče da ustaje pa sav zbunjen reče: Čekaj bre . . . pa zar nije samo . . . jedna velika reka ??