Poučne priče - Melem za dušu

[Lilith_021]

Cekajuci zavrsetak snezne oluje americka ekspedicija se ulogorila u selu u podnozju Himalaja. Jedan clan ekspedicije je primetio starca, mestanina, kako ceo dan sedi pored izbusene rupe u ledu i peca. Zanimalo ga je zasto starac vraca ribe u vodu, sve sem jedne i tako danima. Pridje starcu jedan dan i zapita ga: Zasto vracas tu silnu ribu u vodu? Ovaj mu odgovori: Dovoljna mi je jedna za obrok danas. Na to mu Amerikanac rece: Znam ali ostale prodas pa kupis jos jedan stap pa sa dva stapa upecas duplo, pa prodas, kupis jos jedan stap, pa sa tri stapa troduplo ribe, zatim kupis mrezu, izvadis tone ribe pa kupis brod, zaposlis ljude da rade za tebe, pa dva broda... i tako jednog dana imas celu korporaciju koja radi za tebe.
A sta ja da radim dok svi oni rade za mene? Upita ga starac.
Pa sta znam, ti samo uzivas, radis samo ono sto volis, ti recimo odes ceo dan da pecas.
Pa ja i sada ceo dan pecam! Rece starac.

[Sokica]

Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.

Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najlepših jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.

Mudrac je pažljivo saslušao razlog mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.

U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj, u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.

Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate, stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata, vratio se pred Mudraca.

Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?

Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga je bila da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka ukoliko ne poznaješ njegov dom.

Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus sa kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, u detalje mu je prepričao sve što je video.

Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita Mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.

Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovog sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.

Ispričano u knjizi Paulo Koelja "Alhemičar".

[Goga]

Jednom mi je jedan čovek rekao da ukoliko zelim da hodam po oblacima, ispod svakog mog koraka bice njegov dlan,
i ja sam dugo bila zamisljena nad tom njegovom recenicom.
Nije bilo dileme u tome da li ja to zelim, naravno da nisam želela, već nad smislom te rečenice.
Delovala je prilicno jednostavno, ali ipak otvorila je mnoga pitanja u mojoj glavi? Pre svega da li je to moguće, odnosno da li je moguće da nas u oblacima održava nečiji dlan ili smo mi sami ti koji sebe uzdizemo toliko visoko, odnosno da li nas nas duh nosi tako daleko?
Nije mi bilo suvise tesko doci do odgovora, nakon kratkog razmisljanja shvatila sam da ipak smo mi ti koji letimo, a da nam nečiji dlanovi u tim trenucima taj let samo cine sigurnijim i lepsim. Naravno to je bilo samo jedno od pitanja, ali bilo je i onih na koje nisam lako mogla dati odgovor, kao na primer, da li je moguce da je smisao bas u tim rukama, odnosno da je sve besmisleno ukoliko nemamo nekoga ko ce hodati po nasim dlanovima?
U početku sam mislila da je sreca biti onaj koji ce hodati po oblacima, ali kasnije u zivotu shvatila sam da je mnogo veća sreća učiniti nečiji hod po oblacima sigurnim i lepim.
Tada sam bila sigurna u svoj zakljucak. Da. Sreca je nekog uciniti srecnim i u to verujem i danas.
Medjutim, uverenje, da je sreća da nečiji hod po oblacima učinite sigurnim, zivot mi je kasnije demantovao.
I dalje stoji da se čovek do oblaka izdiže sam, ali naravno saznanje da on to ne cini smosvesno, vec na inicijativu nekih nevidljivih i njemu totalno nepoznatih sila pozvanih postojanjem drugog ljudskog bica koje su opet neke druge nevidljive sile dovele tu pored nas, cak i mnogo, mnogo blize, dovele u nas same, stavilo je na moje uverenje veliki znak pitanja.
Naravno, mozemo širiti priču koliko su uverenja stavovi na koje se treba osloniti i kojima treba verovati ali to bi jos vise zakomplikovalo i ovako komplikovanu pricu.
Elem, stali smo kod toga da me je život demantovao.
Da li je zaista sreća poturiti dlan pod nečiji korak dok hoda po oblacima?
Ili je mozda sreca poleteti zajedno sa tom osobom?
Ali sta onda kada nekome postavljate dlanove u oblake dok vi pri tom stojite čvrsto na zemlji jer ste davno izgubili veru u taj let, ili se cak na trenutak i vi nađete na istom mestu kao i ta osoba i demantujete sebe mozda po prvi put u životu?
Naravno, takva situacija u glavi radja haos, dok po tom haosu tumaraju bez reda hiljadu "kako" i "zašto" i jos bezbroj logičnih i nelogičnih pitanja na koje sama svest iz svog najmračnijeg dna izvlači jos nelogičnije i besmislenije odgovore, čineći haos prividno uređenim, a samim tim on postaje deo svakodnevnice koju svaki čovek, kao naravno, nesavrseno bice na kraju prihvata kao normalnu situaciju i tako joj se i prilagodi, odnosno, nauci da zivi u njoj i sa njom, plašeci se svake promene koja bi poremetila red u postojećem haotičnom sistemu.


E, kada sam jednog dana doživela praktično ove svoje teorije,
shvatila sam da pred drhtajem jednog ljudskog bića one,
kao i mnoge druge gube na znacaju.
Jednostavno, iskrenost i otvorenost duše,
dlanovi siroko rašireni i spremni na sve,
zatiču vas u vasoj surovoj racionalnosti,
i čine da ona postane jos jaca u svojoj borbi za nadvladavanjem malo pre spominjanog haosa u zacetku, jer da ne postoji emocja po sebi već samo inteligentna emocija,
bilo je jos jedno od mojih uverenja, koje je samo jedan znacajan pogled tog ljudskog bica demantovao.
Vreme je učinilo haos realnim stanjem, onim u koje se veruje.

Ljudsko biće pred vama činilo vas je srećnim dok je na vašim dlanovima hodalo po oblacima.

A onda shvatite da na dlanu imate najnežniju penu koju bi samo jedan slucajan pokret ruke mogao da rasprši na sve strane, i to dovede u pitanje citavu moju teoriju srece zasnovanu na recenici o dlanu i oblaku.
Onda, vremenom samo počnete da želite da ta pena, to ljudsko bice stane čvrsto na zemlju pored vas, da nestane sjaja u ocima i drhtaja tela.

Naravno ne želite vi to zbog sebe,
već zbog osobe koju toliko želite da učinite srećnom,
ali vam ruka nije od kamena, zadrhtace kad tad.

I zadrhtala je.... e to je bio demant!

(Oblak i dlan )

[TVO.JA_]

Slikar

Neki stariji bracni par godinama je vodio malu radnju u jednom selu u Novoj Engleskoj. Umoran od dosadne svakidasnjice, vlasnik je jednog jutra u izlog stavio oglas : "Na prodaju."

- "Zeno" - rekao je - "mozda ce neki mladi ljudi sa vise novca nego zdravog razuma doci i kupiti je. Tada se ti i ja mozemo otseliti u Floridu gde cemo bolje ziveti."

Medjutim, sedmice su prolazile, a takav kupac nije se pojavio. Jednog jutra u selo je stigao neki stranac natovaren slikarskom opremom. Usao je u radnju i rekao vlasniku:
- "Da li mi dozvoljavate da slikam vasu radnju?"
- "Da", - odgovorio je starac, - "ali ovde ne vidim nista sto bi moglo da pivuce slikara."

Stranac je namestio svoj pribor i marljivo radio celog dana. Sledeceg dana nastavio je svoj posao. Kada je zavrsio, zahvalio se vlasniku i otisao. Nekoliko sedmica kasnije isti stranac ponovo je usao u radnju. Starom bracnom paru poklonio je ulaznice za umetnicku izlozbu u obliznjem gradu. Slikar je pored ulaznica poklonio domacinima i novac za autobuske karte do grada.

Starac je mislio da je sve to samo "gomila gluposti", ali je na navaljivanje supruge ipak pristao da poseti izlozbu. Stari bracni par dosta zbunjeno, prolazio je kroz galeriju Iznenada muz je zastao i uzviknuo:
- "Mama, to je nasa radnja!"
Priblizili su se i sa srtahopostovanjem posmatrali privlacnu sliku.
- "Nikad nisam primetio da ti siroki brestovi tako uokviruju nasu zgradu!" - rekao je on.
- "Nisam znala da prozorska okna tako svetlucaju!" - uzviknula je ona.

Slika njihove radnje privlacila ih je kao magnet. Posto su jos malo postojali, starac je uhvatio ruku svoje zene i rekao:
- "Mama, hajdemo kuci. Cak i prozorska okna svetlucaju kada je srce u redu!"
Cim su stigli kuci izvadili su oglas iz izloga.

Kada je srce u redu sve drukcije izgleda!

[cvishna]

Veštica...

Mladi kralj Artur je bio iznenađen i uhvaćen od kralja susednog kraljevstva dok je kriomice
lovio u njegovim šumama. Kralj ga je mogao ubiti na mestu jer je to bila kazna za sve one koji bi
krali na kraljevu posedu, ali on ustuknu pred Arturovom mladošću i simpatičnošću i ponudi
mu slobodu u zamenu za odgovor na jedno teško pitanje: šta ustvari žele žene?
Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reči i najstarije mudrace i mladom Arturu se činilo da je
nemoguće odgovoriti na njega. Kako god bilo, bolje je i pitanje nego umreti obešen, tako da
se vratio u svoje kraljevstvo i počeo ispitivati svoje podanike.
Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, časnim sestrama, mudracima, pa čak i s
dvorskom ludom, sa svima. Ali niko mu nije dao zadovoljavajući odgovor. Međutim, svi su mu
savetovali da potraži odgovor kod stare veštice, jer ga je ona jedina i znala. Cena bi bila
velika, jer je stara veštica bila nadaleko poznata po svojim preskupim uslugama.
Došao je konačno i zadnji dan godine i Artur nije imao drugog rešenja već da razgovara s
vešticom. Ona je pristala dati odgovor, ali u zamenu za sljedeće: želi se udati za Sir
Gawain-a, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja. Mladi Artur je
uplašeno gledao; bila je gubava i užasno ružna, imala je jedan jedini zub, širila je oko
sebe takav smrad koji ga je terao na povraćanje i ispuštala je neobične krike i zvukove.
Nikada Artur nije u svome životu video odvratnijega stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog
prijatelja da oženi ovo stvorenje, uplašio se i odustao. Ali Sir Gawain je saznao što se dogodilo i odlučno rekao da je žrtvovanje za život svog prijatelja i za očuvanje Okruglog stola vredno toga. Najavljeno je vjenčanje, nakon čega je stara veštica u svojoj paklenoj mudrosti rekla:

- "Svaka žena želi biti vlasnica svoga života!"

Čim je to izgovorila, svi su prisutni odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno
u pravu. Isto tako, da je i mladi Artur spašen. I tako je i bilo. Čim je čuo odgovor, kralj
susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na život.
Venčanje je obavljeno i to gala. Prisustvovali su svi dvorani i niko više od Artura nije
osećao i olakšanje i težinu u isto vrijeme. Sir Gawain je bio nasmešen sve vreme,
ljubazan i pun poštovanja, po svom starom običaju. Stara veštica je napravila pravi skandal
svojim najgorim načinom ponašanja: žderala je kao zver, bez upotrebe pribora za jelo -
rukama i uz to proizvodila zastrašujuće urlike i zvuke, a da ne spominjemo nepodnošljivi
smrad. Konačno je došlo i vreme prve bračne noći i dok je čekao svoju mladu da mu dođe u
krevet, Gawain je ugledao kako mu prilazi najljepše žensko stvorenje koje je ikada u životu
mogao zamisliti. Sav očaran upitao je što se dogodilo, na što mu mlada deva odgovori da je to
ona, veštica, ali da će pola vremena provesti s njim kao veštica, a pola kao mlada deva i
to sve zato što je on bio dobar prema njoj sve vreme. Isto tako, upitala ga je koji njen izgled
želi preko dana, a koji preko noći.

Koje okrutno pitanje!

Gawain je požurio s razmišljanjem. Da li preko dana imati divnu devu koju će moći svima
pokazivati bez straha i srama, a noću u intimnosti svog kreveta imati zastrašujuću
vešticu ??? Ili pokazivati prijateljima preko dana vešticu, a trenutke bračnog
sladostrašća provoditi s divnom devom ???

Šta biste vi izabrali?

Gawain-ov odgovor nalazi se malo niže, ali prije čitanja, donesite svoju odluku!!!

Plemeniti Gawain joj je rekao da joj on dozvoljava da sama odluči. Čim je to čula, veštica
je rekla da će uvek biti u obliku mlade deve, i danju i noću, jer ju je on poštovao i
dozvolio joj da bude vlasnica svog života.
Koja je pouka ove priče?


Nije bitno je li žena lepa ili ružna...uvek je veštica !!!

[Goga]

U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda.

Robert Fulgam
''Možda da, možda ne''

[cvishna]

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vreme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

[Neuhvatljiva_]

Jednog dana, jedan dobrostojeci otac odveo je svog sina da provede jedan dan i noc s veoma siromasnom porodicom.

Drugog dana na povratku kuci, otac priupita sina o tome kako je on doziveo taj susret sa siromastvom i šta misli o svemu tome.
Decak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene!
Video sam da mi imamo jednog psa a oni imaju cetiri...mi imamo lep bazen pred nasom kucom, a oni imaju reku i ravnicu kojom ona tece...mi imamo stakleni krov a oni imaju nebo i mesec i zvezde...mi imamo krasan trem s velikim vrtom a oni iza kuce imaju citavu sumu.

I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepascenja ostao bez reci.

Na kraju jos sin doda: Hvala ti tata, sto si mi pokazao koliko smo siromasni!