Poučne priče - Melem za dušu

[DrinChe]

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

************************

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocjenost iz generacije u generaciju.
Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."
Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"
"Nisam imao namjeru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi prije tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao prije tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

zen pričice

[Sokica]

Priča o Nasrudinu

Često je Nasrudin putovao iz Perzije u Grčku na leđima noseći magarca.Svaki put bi krenuo punih bisaga, a vraćao se s praznima, peške.Svaki put bi granični stražar pretraživao putnika u potrazi za prokrijumčarenom robom.Nikada mu ništa nije našao.
''Šta imaš uza se, Nesrudine?''
A Nasrudin bi svaki put nevino odgovarao:
''Ja sam krijumčar.''
Posle nekoliko godina, dobro odeven, nakićen i uhranjen, Nasrudin se sa velikom pratnjom preselio u Egipat. Tamo se sreo sa jednim carinikom sa persijsko - grčke granice.
''Reci mi, mula, sada kada si izvan domašaja perzijskog i grčkog zakona, kada ovde živiš kao raskošnik bez premca - kaži, šta si krijumčario u ona vremena, a što mi nikako nismo uspeli otkriti?''
''Magarce'' , odgovori Nasrudin.

[Sokica]

Kovačev šegrt

Kovačev šegrt je poželeo da se osamostali. Kupio je nakovanj, čekić, meh, i dao se na posao. No, gvožđe se nije pokazalo kovno. Potražio je savet od svog učitelja. Učitelj mu reče:
-Imaš sve što ti treba. Osim iskre.

[Sokica]

Pobednikov venac

Jednom je svemirska majka, Paravati, pozvala preda se svoja dva sina, Ganešu i Kartikeju.
-Pojurite obojica oko sveta - reče Paravati - pa ko od vas dvojice prvi stigne do mene, tome ću dati venac pobednika.
Kartikeja smesta zajaše svog pauna i da se u strelovit trk. Ganeša, mlađi, mirno obiđe majku i vrati se na mesto sa kojeg je krenuo, pokloni se majci i reče:
-Majko, obišao sam svet.
Paravati se nasmeši i ovenča ga pobedničkim vencem.

[cvishna]

Žabice

Bila je jedna grupa žabica koje su se želele takmičiti. Želele su izaći na veoma visoku kulu pa je došlo mnogo gledaoca da daju podršku žabicama.

Utakmica je počela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije verovao da će neka žabica uspeti doći do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada neće uspeti!”
ili:
”Ma neće uspeti, kula je veoma visoka!”
Žabice su počele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve više i više...
Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguće je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, žabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno išla napred... i uopšte se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne žabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale žabice, kao i gledaoci, su želeli saznati kako je uspela baš ona uraditi ono što su ostali smatrali nemogućim.
Jedan gledaoc je pristupio žabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage I volje da izađe do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobednička žabica gluva!!!
Naravoučenije?
Nikad nemoj slušati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje čežnje i snove koje imaš u svojoj duši!
Uvek misli na snagu reči jer sve što čuješ ili čitaš utiče na tvoja dela!
Dakle:
Budi UVEK OPTIMISTA!
i šta više…
jednostavno budi “gluv” kada ti neko kaže da ne znaš i ne možeš ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu možeš uspeti kad to stvarno želiš!

[Sokica]

Košulja sretnog čoveka

Razboleo se jedan kralj od čamotinje i nije više znao šta bi na ovom svetu zavoleo, šta poželeo. Stao je venuti kralj i dvorski savetnici dadoše se u brigu i počeše se domišljati kako da ga ozdrave od ove boljke koja spopada site i bogate. Nakon dugog većanja lekara bi propisan lek : kralj će ozdraviti onog časa kada na sebe obuče košulju sretnog čoveka.

Krenuše svetom mnoge poslaničke grupe u potragu za sretnim čovekom. Propešačili su sela i gradove, obišli imanja i kolibe i svuda gde bi naišli na čoveka koji nije izgledao uplašen, namrgođen ili setan, pitali su ga da li je on sretan čovek.
Uvek su dobijali odrečan odgovor - svakoga je na ovom svetu snašlo ponešto zbog čega se osećao nesretnim, bilo da je to što nije imao poroda, što mu je porod pokosila bolest, bilo to što je bio siromašan ili što je strepio nad svojim bogatstvom, to što je bio osamljen ili što je živeo sa ljudima koje nije voleo ili to što je voleo ljude koji nisu živeli sa njim...

Kada su već sve pretražili poslanici i kada su se umorni vraćali u prestonicu, dopre im do uha nečije veselo pevanje. Videše pred sobom čoveka koji sedi na suncu i peva. Upitaše ga za razlog njegovog veselja.
-Nemam nikakvog razloga - odgovori čovek - ja pevam naprosto zato što sam sretan!

Kada su to čuli kraljevi poslanici jurnuše do čoveka da mu brže - bolje skinu košulju. Ali, da! Na sretnom čoveku ne beše košulje.

[DrinChe]

PRICA


- E, sad, rece Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pisemo pricu.
- Hajde, rece Lenocka i sede na stolicu.
Vanja uze olovku i napisa "Bio jednom jedan kralj". Onda se zamisli i
zagleda u tavanicu. Lenocka pogleda u svesku i procita sto je Vanja
napisao.
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka.
- Otkud znas, upita Vanja.
- Znam jer sam citala - rece Lenocka.
- Kako ide? - upita Vanja.
- Kralj je jeo kompot od jabuka kada mu nesto zape u grlu; kraljica ga
udari po ledjima kako bi mu izbila parce jabuke, ali kralj pomisli kako
ona hoce da se bije pa je tresnu casom po glavi. Kraljica se razjari i
tresnu kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu cinijom. Kraljica udari
kralja
stolicom. Kralj skoci i udari kraljicu stolom. Kraljica srusi orman na
kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom.
Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali
kralj
se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je
u
pec. Medjutim, kraljica se provuce kroz dimnjak na krov, spusti se niz
gromobran u bastu, i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u
peci da spali kraljicu. Kraljuca se dosunja iza njega i gurnu ga. Kralj
upoade u pec i izgore. To je kraj price - rece Lenocka.
- Vrlo glupa prica,rece Vanja. Ja sam hteo da napisem jednu sasvim
drugu.
- Hjade onda napisi, rece Lenocka.
Vanja uze olovku i napisa: "Bio jednom jedan razbojnik."
- Cekaj malo! uzviknu Lenocka. - Vec postoji jedna takva prica.
- Nisam znao, rece Vanja.
- Kako da ne, rece Lenocka. - Razbojnik je pokusao da pobegne od cuvara
i skocio na konja, ali je skocio prejako, preleteo na drugu stranu i pao.
Razbojnik onda opsova i skoci ponovo na konja, ali opet pade na drugu
stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podize, zapreti
pesnicom, skoci opet na konja prejako i pade. Onda razbojnik izvuce iz
opasaca pistolj, opali u vazduh i ponovo skoci na konja, ali sa takvom
silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s
glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoci na konja, i ponovo
predaleko pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik
dosepa
do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeze. Cuvari dojahase i
bacise razbojnika u zatvor.
- Ali ja necu da pisem o razbojniku - rece Vanja.
- Pa o cemu hoces da pises? - upita Lenocka.
- Hocu da pisem pricu o kovacu. - rece Vanja.
Vanja napisa: "Bio jednom jedan kovac".
- Postoji vec jedna slicna prica! - uzviknu Lenocka.
- Stvarno? - rece Vanja i ostavi olovku.
- Naravno - rece Lenocka. Bio jednom jedan kovac. I, jednoga dana,
kovao
on potkovicu i toliko je jako zamahnuo cekicem da je glava cekica
poletela
sa drske, odletela kroz prozor, ubila cetiri goluba, udarila u
vatrogasnu
kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kuci komandira
vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir
vatrogasne brigade i njegova zena, probila zid kuce komandira
vatrogasne
brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu, okrznula
nogu sladoleddzije i pogodila Karla Ivanovica Sustergina u glavu. Bas u
tom trenutku on je skinuo svoj sesir da rashladi glavu. Posto je
pogodila
u glavu Karla Ivanovica Sustergina, glava cekica je poletela nazad,
ponovo
okrznula sladoledziju po nozi, udarila dva macora koji su se borili na
krovu, tresnula jednu kravu, ubila cetiri vrapca, opet uletela u
kovacnicu
i vratila se na drsku koju je kovac jos drzao zamahnutu u svojoj desnoj
ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovac nista nije primetio, pa je
nastavio da kuje potkovicu.
- Znam da je prica o kovacu vec napisana, ali ja hocu da napisem pricu
o
sebi - rece Vanja i napisa: "Bio jednom jedan decak i zvcao se Vanja".
- Vec postoji takva prica - rece Lenocka. - Bio jednom jedan decak i
zvao
se Vanja i on podje...
- Cekaj malo - rece Vanja - ja sam hteo da napisem jednu pricu o sebi.
- Vec je napisana jedna prica o tebi - rece Lenocka.
- To je nemoguce - rece Vanja.
- Kazem Ti vec je napisana - rece Lenocka.
Gde je napisana? - upita Vanja zapanjeno.
- U knjizi "Takmicenje", a napisao je Danil Harms.


Danil Harms

[NSdjanka]

O ujedu guje

Jednoga dana zaspao beše Zaratustra pod jednom smokvom, jer je bilo toplo, i savio beše ruke preko lica. Ali dođe jedna guja, i ujede ga za vrat da je Zaratustra glasno jauknuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda zmiju: a ona poznade oči Zaratustrine, poče se nespretno svijati, i htede da umakne. »Ne beži, reče Zaratustra; još ti se nisam zahvalio! Ti si me za vremena probudila, jer dug je još put moj.« »Kratak još put je tvoj«, reče tužno guja; »moj otrov ubija«. Zaratustra se osmehnu. »Zar može poginuti zmaj od zmijskog otrova? reče. – Nego, uzmi natrag svoj otrov. Ti nisi dosta bogata da bi mi ga mogla pokloniti.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata, i lizaše mu ranu. Kada je jednom Zaratustra pričao ovo svojim učenicima, pitahu ga oni: »A šta je, o Zaratustra, naravoučenije iz te tvoje priče?« Zaratustra na to pitanje odgovori ovako:Dobri i pravedni kažu za mene da sam uništitelj morala: moja je priča nemoralna. Ali ako imate dušmanina nemojte mu vraćati zlo dobrim: jer to ponižava. Nego, dokažite još, da vam je učinio nešto dobro. A bolje je i da planete gnevom nego da ponižavate! Ako vas psuju, ne bi mi bilo pravo da vi blagosiljate. Bolje isto tako psujte i vi malo! Učini li vam se velika nepravda, učinite brzo i sami još pet malih! Strašno je pogledati onog koga nepravda sama tišti. Da li ste to već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. Onaj neka uzme nepravdu na se koji je može poneti! Mala osveta čovečnija je nego nikakva osveta. A ako kazna nije za prestupnika u isti mah i pravda i počast, onda ne marim ni za vaše kažnjavanje. Otmenije je da kažeš za sebe da nemaš pravo, nego da silom zadržiš pravo, osobito ako imaš pravo. Samo, mora čovek biti dovoljno bogat za to.Ja ne marim za vašu hladnu pravičnost, iz oka sudija vaših uvek viri dželat, i njegov hladni nož. Recite, zar nema nigde pravičnosti koja bi bila ljubav sa vidovitim očima? Pronađite mi već jednom ljubav koja neće poneti na sebi samo svu kaznu, već i svu krivicu! Pronađite mi već jednom pravičnost koja će svakog osloboditi, osim onoga koji sudi! Evo čujte još i ovo! Onome koji bi da je pravičan do krajnosti, pretvara se i laž u čovekoljublje. Ali, kako bih mogao biti pravičan do kraja! Kako bih mogao dati svakome svoje? Treba da se zadovoljim. da dam svakome moje. Naposletku, braćo, čuvajte se da ne činite nepravo usamljenicima! Da li bi mogao usamljenik to zaboraviti! Ili, zar bi mogao vratiti zlo zlim! Usamljenik je kao dubok kladenac. Lako je, baciti kamičak u nj; ali kad potone do na dno, recite, ko bi ga opet izneo? Čuvajte se da ne povredite usamljenika!

Fridrih Niče- Tako je govorio Zaratustra

[little fairy]

~~~

Jednog je dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te Ga upita:-Gospodine, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda Pakao i Raj.

Bog odvede sveca do dvaju vrata. Otvori jedna od dvaju vrata i dozvoli mu da pogleda unutra. Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli STOL. Na sredini stola, nalaziila se velika posuda, s jako finom i mirišljavom hranom. Svetac osjeti kako mu naviru sline na usta. Osobe koje su sjedile za stolom bile su izrazito mršave,ljubičaste boje i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su žlice s jako dugačkim drškama koje su bile pričvrščene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjur s hranom i uzeti malo, no kako je drška žlice bila duža od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta. Sveti se čovjek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji.

Bog reče:- Upravo si vidio pakao.

Bog i čovjek se uputiše prema drugim vratima. Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovjek ugledao bila je identična prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli STOL, posuda prepuna fine hrane, koja mu je opet natjerala slinu na usta. Osobe za stolom su isto imale žlice dugih držaka. No ovaj su put, osobe bile dobro nahranjene i sretne te su razgovarale međusobno zadovoljno se smješkajući.

Sveti čovjek reče bogu:- Ne razumijem!

- Jednostavno je, odgovori Bog, sve ovisi o jednoj vještini. Oni su naučili hraniti jedni druge dok drugi ne misle na ništa osim na sebe same.

~~~