Poučne priče - Melem za dušu

[Neuhvatljiva_]

...Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima
jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome
je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za
reklamu, koji je
tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru
bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za
dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog
coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica
i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je
pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i
sta je to mogao napisati.
Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio:

"Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece
i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....

[TVO.JA_]

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

[TVO.JA_]

U SRCU ...

Jednoga dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno su mu dosadjivali, trazeci od Njega sve i svasta. Zato je resio da se sakrije na neko vreme. Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih:
- Gdje da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?
Jedan mu je odgovorio:
- Na vrh najvise planine na svetu.
Drugi je rekao:
- Na dno okeana, tamo te niko nece pronaci.
Treci je dodao:
- Najbolje je da se sakrijes na tamnu stranu Meseca, to je najbolje mesto, ko bi te tu pronasao?

Na kraju , Bog se obratio svom najpametnijem andjelu sa istim pitanjem:
- Gde da se sakrijem?
Andjeo se nasmesio i odgovorio mu:
- Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikad ne zalaze.

[TVO.JA_]

Nekada davno .... Imao otac sedam sinova i kada je bio na samrti okupi ih oko sebe i rece im:
- "Uzmite svaki po jedan prut pokusajte ga slomiti!"
Svaki sin slomi svoj prut bez muke.
- "A sada mi dajte sedam prutova."
Otac zaveza sedam prutova zajedno spagom i rece:
- "A sada da vidim tko ce moci ovo slomiti!
- " Svaki od sinova pokusa slomiti sedam stapova povezanih zajedno, ali ni jednom to nije uspjelo.
- "Zapamtite pouku", rece otac. "Budete li zajedno, nitko vam nista nece moci!"

Nakon sprovoda braca svratise u krcmu. Svima koje su zatekli objasnjavali su kako im je otac bio mudar i nudili da pokusaju slomiti sedam stapova povezanih zajedno. Nitko to nije mogao.

Dozlogrdilo to krcmaru, te on uzme stapove, razveza spagu i slomi svaki stap jedan po jedan.
- "Imam i ja pouku", rece krcmar.

- "Nije snaga stapova u tome sto su jedan uz drugoga, vec u uzetu koje ih drzi zajedno."

[TVO.JA_]

Dok je vozio auto, sveštenik pored puta ugleda kaluđericu. Zaustavi se i ponudi joj prevoz, što ona i prihvati. Kaluđerica uđe u auto, sede i prekrsti noge, razgrnuvši tako svoju mantiju i otkrivši svoja divna kolena. Sveštenik baci pogled i zamalo ne napravi sudar. Nakon što je ponovo preuzeo kontrolu nad kolima, on potajno spusti svoju ruku na njeno koleno. Kaluđerica ga pogleda i reče:
• Oče, da li se sećate 129. Psalma?
Sveštenik brzo povuče ruku i duboko se izvini. Promenivši brzinu on, međutim, opet stavi ruku na njeno koleno. Kaluđerica mu opet kaže:
• Oce, zar se ne sećate 129. Psalma?
I još jednom sveštenik joj se izvini, rekavši:
• Oprostite sestro, ali telo je grešno.
Stigavši u ženski samostan, kaluđerica izađe, uputivši mu značajan pogled, i ode. A sveštenik, čim je stigao u crkvu, požuri da uzme Bibliju i pogleda 129. Psalam. U njemu je pisalo: Idi napred i traži, produži dalje i spoznaćeš vrhunac slave.

Naravoučenije: Ako nisi dobro informisan o poslu koji radiš, možeš propustiti sjajnu priliku.

[TVO.JA_]

Kralj Artur i Gawainov odgovor


Mladog kralja Artura je na prepad uhvatio monarh susednog kraljevstva dok je kradom lovio u njegovim šumama. Monarh je mogao da ga ubije na licu mesta, jer je to bila kazna za sve one koji kradu na njegovom imanju, ali se ipak pokolebao pred Arturovom mladošcu i ponudio mu je slobodu u zamenu za odgovor na jedno teško pitanje: šta ustvari žene žele?


Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reči i najstarije mudrace i mladom Arturu se činilo da je prošto nemoguće odgovoriti na njega. Kako god bilo, vratio se u svoje kraljevstvo i počeo da ispituje svoje podanike. Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, časnim sestrama, mudracima, pa čak i sa dvorskom ludom...jednom rečju, sa svima. Ali niko mu nije dao zadovoljavajući odgovor. Medjutim, svi su mu savetovali da potraži odgovor kod stare veštice, jer ga je ona jedina i znala. Cena bi bila visoka, jer je stara veštica bila nadaleko poznata po svojim basnoslovno skupim uslugama. Došao je najzad i poslednji dan godine i Artur nije imao drugog rešenja već da razgovara sa vešticom. Ona je pristala da odgovori,ali u zamenu za sledeću cenu: želela je da se uda za Sir Gawain-a, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja. Mladi Artur je prestravljeno gledao; bila je grbava i užasno ružna, imala je jedan jedini zub, širila je oko sebe nepodnošljiv smrad i ispuštala je neobične krike i zvukove. Nikad Artur nije video odvratnijeg stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog prijatelja da se njom oženi, uplašio se i posustao. Ali Sir Gawain je saznao sta se dogodilo i odlučno rekao da je žrtvovanje za život svog prijatelja i za očuvanje Okruglog stola vredno toga. Najavljeno je venčanje, nakon čega je stara veštica u svojoj paklenoj mudrosti rekla: "Svaka žena želi da bude vlasnica svog života!" čim je to izgovorila, svi prisutni su odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno u pravu. I mladi Artur je bio spašen. čim je čuo odgovor, monarh susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na život. Venčanju su prisustvovali svi dvorani. Artur je osećao i olakšanje i težinu u isto vreme. Sir Gawain je bio nasmešen sve vreme, ljubazan i pun poštovanja,po svom starom običaju.Konačno je došlo i vreme prve bračne noći i dok je čekao mladu da dodje u krevet, Gawain je ugledao kako mu prilazi najlepše žensko stvorenje koje je ikad u životu mogao zamisliti. Sav očaran je upitao šta se dogodilo,na šta mu je mlada devojka odgovorila da je to ona, veštica, ali da će pola vremena provesti s njim kao veštica, a pola kao mlada devojka i to sve zato što je on sve vreme bio dobar prema njoj. Isto tako,upitala ga je kakvu je želi preko dana, a kakvu preko noći. O, okrutnog li pitanja! Gawain je požurio sa razmišljanjem. Da li da preko dana ima divnu devojku koju će moći svima pokazivati bez straha i srama, a noću u intimnosti svog kreveta imati monstruoznu vešticu??? Ili pokazivati prijateljima preko dana vešticu, a trenutke braćnog sladostrašća provoditi sa divnom devojkom?

Plemeniti Gawain joj je rekao da joj pušta na volju da sama odluči. Čim je to čula, veštica je rekla da će uvek biti u obliku mlade devojke, i danju i noću, jer je on poštovao i dozvolio joj da bude vlasnica svog života.

Koje je naravoučenije ove priče?
Nije bitno da li je žena lepa ili ružna.
U suštini...uvek je veštica!

[sussi]

Pomisli svakog dana na sledece:

- Na svetu je sigurno dvoje ljudi koji bi umrli radi tebe.

- Najmanje 15 ljudi te voli na neki nacin.

- Jedini razlog zasto bi te neko mrzio je zato sto bi zelio biti bas kao i ti.

- Tvoj osmeh moze doneti srecu svakome, cak i ako mu nisi drag/a.

- Svaku noc neko misli na tebe pre nego sto ode na spavanje.

- Nekome znacis sve na svetu.

- Ti si posebna/poseban i jedinstven/a.

- Neko za koga ne znas ni da postoji, voli te.

- Kad napravis i najvecu gresku, nesto dobro izadje iz toga.

- Kad mislis da ti je celi svet okrenuo ledja, pogledaj ponovo.

- Uvek zapamti komplimente koje si primio/la a zaboravi uvrede.

i videces da zivot bas nije tako tezak i okrutan.
Da si i te kako voljen/a i cenjen/a.

[DrinChe]

Ako verujete u zivot nakon rodjenja

Blizanci u materici razgovaraju:

- Da li verujes u zivot posle rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovde bas zato da se pripremimo na zivot posle rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota posle rodjenja. Kako bi taj zivot uopste izgledao?

- Ne znam tacno, ali uveren sam da ce biti vise svetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uveren sam da postoji nesto posle rodjenja. Nesto sasvim drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali niko se nije vratio odatle... Zivot se posle rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tacno kako izgleda zivot posle rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti verujes u mamu, pa gde bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopste postojali.

- Ne verujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako peva i miluje nas svet. Znas, uveren sam da zivot posle rodjenja zapravo tek zapocinje....

nesto kasnije: