O veri, verovanju, religiji, sujeverju ... i još nekim stvarima...

[morrib]

Shta hochu da kazzem, ko zapravo mozze da kazze da ateistima obavezno fali religiozno iskustvo? Ne deklarishem se kao ateista u svakom sluchaju, ali se ne slazzem sa vidjenjima teista kakve postavlja ili zastupa recimo g Morrib.


Ali zato se ja slažem sa tobom, u tome da je to tvoje pravo da tako razmišljaš, rezonuješ, ubeđuješ i dokazuješ. Ali ćeš dozvoliti da ja to nemogu prihvatiti da rezonujem kao i ti i da prihvatim tvoja gledanja. Jer ja kao vernik verujem u nešto što je nepromenljivo i trajno iskonski postojano (opet kažem: za mene) Boga i Crkvu kao Božji hram. I neću se nasmejati kad ti to prokomentarišeš sa smehom na nekoj drugoj temi, jer ipak kao čovek i vernik te shvatam kao i sve druge ljude razumno i razložno bez zadnjih misli, jer čovek kao jedino misaono biće na ovoj planeti ima pravo na svoj izbor i to je samo njegovo. Sve moje priče o veri i Bogu su objašnjenja zašto ja verujem, ali mislim da nisam išao na nametanje da to i drugi prihvate.

[HLEBmaster]

morrib kaže: Ali zato se ja slažem sa tobom, u tome da je to tvoje pravo da tako razmišljaš, rezonuješ, ubeđuješ i dokazuješ. Ali ćeš dozvoliti da ja to nemogu prihvatiti da rezonujem kao i ti i da prihvatim tvoja gledanja. Jer ja kao vernik verujem u nešto što je nepromenljivo i trajno iskonski postojano (opet kažem: za mene) Boga i Crkvu kao Božji hram. I neću se nasmejati kad ti to prokomentarišeš sa smehom na nekoj drugoj temi, jer ipak kao čovek i vernik te shvatam kao i sve druge ljude razumno i razložno bez zadnjih misli, jer čovek kao jedino misaono biće na ovoj planeti ima pravo na svoj izbor i to je samo njegovo. Sve moje priče o veri i Bogu su objašnjenja zašto ja verujem, ali mislim da nisam išao na nametanje da to i drugi prihvate.

Zato kazzem, smejem se blagonaklono. Bez neke posebne zzelje za ismevanjem... Nije chak ni lepo smejati se starijem... Sa druge strane volite da dajete savete koji nisu trazzeni, na shta ja mogu samo da se osmehnem.

Medjutim, shta je chak i u ovom postu simptomatichno - a to je opet, nedostatak doslednosti u celoj prichi oko religije, zapravo oko Hrishcanstva.

Kako se mozze verovati u apsolutnu vrednost uverenja da je istina koja pobija sve druge, apsolutna, bukvalna i nepromenljiva, a istovremeno iskreno prihvatati tudje misljenje kao jednako vredno?

Ne vodi nikuda ni pricha o apsolutnom razumevanju, jer to postavlja pitanje, - zar je bitno u shta verujemo? A nekome je ta vera krucijalna stvar u zzivotu.

Josh jedna stvar je taj tzv monopol na razumevanje i toleranciju. I ja vas teiste sve mislim da razumem, ali to vama nishta ne znachi, niti ochekujem da vam znachi.

Mogu i da tolerishem. Ali to samo znachi prechutati neslaganje.

Ali tu smo da prichamo, a ne da chutimo.

[love hunter]

...hteo sam da ti dam reputaciju, al' moram jos nekom pre nego sto budem mogao opet...pa cu zato da napisem par reci...

...nema svrhe. Kakve svrhe ima objasnjavati bilo sta ljudima koji su, navodno, ugledali svetlost i koji ne mogu da zive bez nekog cvrstog uverenja za koje bi se uhvatili (nekad-komunizam, danas- Bog)? Nikakve, i samo odlazis sve dalje i dalje od onoga u sta ti u stvari verujes, ali zbog onih koji nisu navikli da razmisljaju, preispituju i nadogradjuju jednostavno moras da budes na onoj drugoj strani, vise nego sto jesi, cak vise nego sto bi hteo da budes.

[HLEBmaster]

Apropo chuvenih biblijskih istinitih nejasnocha, ultimativnih nedoslednosti i falichnih aksioma... prenechu vam jednu prichu poljskog filozofa Lesheka Kolashovskog iz knjige "Kljuch nebeski i razgovori sa djavolom" (biblioteka Filozofija; dzepna knjiga 1990, izdavach Bigz).
Chovek koji potiche iz jedne od najreligioznijih katolichkih nacija, kritichki se osvrche na biblijske priche chak i ne postavljajuchi bilo kakvo pitanje njihovih nauchnih vrednosti. On ne razmatra niti dovodi u pitanje njihovu realnu utemeljenost, ne deklarishe se apsolutno niti se to mozze videti iz tekstova, da li je on vernik ili ne...
On sa jednog razboritog stanovishta sa primetnom dozom cinizma analizira manjkavosti biblijskih pricha

Noje ili iskushenja solidarnosti

Kad je Bog najzad, u nevreme, pozalio shto je stvorio ljudsku vrstu, i kad je prenerazen zbog posledica sopstvene lakomislenosti odlucio da potopi svoje neuspele slike i prilike, priznao je, kao sto je poznato, Noja za jedinu figuru dostojnu spasenja. Pochinio je pri tom, jednu nerazboritost i jednu nepravdu. Nerazboritost - jer je mogao vech do te mere da upozna ljude i predvidi, ako ma i jedan ljudski par ostane na zemlji, da che sve pocheti iznova i da che se posle nekoliko godina vratiti sve brige.

Nepravdu - jer su ga razljutili samo ljudski zlochini, i zashto je onda tom prilikom potamanio sve zzivotinje, koje najzad nisu nishta krive?

Ali neupushtajmo se u ova razmatranja. Radi se o nechem drugom. Radi se o Noju.

Noje je bio neprevazidjen dupelizac. Ako uchitelj, o kome se manje vishe zna da je preterano prek, zavidljiv, osvetoljubiv i sklon zlobi, sipa gromove na ceo razred, a samo jednog uchenika obasipa pohvalama, moguche je bez muke , zakljuchiti do kojih razmera sezze servilno ulizzishtvo tako privilegovanog vaspitanika. Ali i Noje je imaiskru poshtenja u srcu. Dok su se konflikti sa Gospodom zavrshavali samo galamom i pretnjama, on je polako zadobijao i njegovu milost, ulizivao se i laskao mu. Ali najzad je uvideo da stvar dobija ozbiljan obrt - radilo se o zzivotu chovechanstva.
Noje je dugo mozgao o svojoj situaciji.
S jedne strane elementarna ljudska solidarnost mu nije dozvoljavala da se odvaja od svoje brache i sestara ugrozzenih unishtenjem i da se koristi zashtitom istog onog tiranina koji unishtava svu njegovu rodbinu i prijatelje.
"Poshten chovek - govorio je sebi - mora u takvoj situaciji da podje zajedno sa osudjenima i da podeli njihovu sudbinu, umesto da stupa u sluzzbu progonitelja. Ako su chak i bili krivi, neposhteno je da ih on sada napushta u nesrechi i da spasava sopstvenu kozzu. I pored svega - mislio je - ja sam vishe chovek nego bog i obavezuje me ljudska solidarnost. Ali s druge strane - bash sam ja sada jedina shansa za preporod chovechanstva." Jer Bog mu je jasno obznanio da ne namerava da nikoga zaobidje u pogromu sem njega i njegove najblizze porodice (ipak iskljuchujuchi brachu i sestre). " Prema tome - govorashe sebi Noje - ako se odfluchim za dobrovoljnu smrt u ime ljudskoga bratstva, unishtichu jedinu moguchnost za preporod sveta; a medjutim, chak i ako ovo nije bash najbolje uredjen svet, ipak vredi da postoji" I to je, dakle, bila Nojeva dilema - pochiniti izdaju ili izazvati kraj sveta.
Josh niko nikad nije stajao pred tako okrutnim izborom; nikom se nije desila takva situacija da sudbina chovechanstva bude doslovno u njegovoj snazi, i istovremeno da on mozze chovechanstvo da spase iskljuchivo svojim osrtamochenim moralom. " Dodushe, mislio je Noje - ako se na kraju odluchim za smrt da bih pred samim sobom spasao svoj obraz - niko vishe neche trpeti, jer ne bi imalo smisla rechi da nanosim krivdu svojim nepostojechim potomcima iz prostog razloga shto nikada neche ni postojati, a 1749. godine od stvaranja sveta (jer to je tachan datum potopa) ili, tachno 2011. godine pre Hristova rodjenja, to znachi za 3968 godina, neche biti nikoga ko bi mogao da ispricha o mome herojstvu.
U stvari, dakle, najbolje che biti da postupim poshteno i da istovremeno jednom zasvagda zavrshim sa tom loshe smishljenom papazjanijom. Ali, s druge strane, ne mogu da se oslobodim misli da je postojanje sveta neshto vredno, da je to cilj koji je sam po sebi vredan truda; ne umem to da obrazlozzim i nikakvi razumni argumenti mi ne padaju na um, ali to uverenje je ipak toliko u meni ukorenjeno da nema nachina da ga se odreknem."

Posle dugih kolebanja, Noje je reshio da preuzme na sebe sramotu totalne izdaje chovechanstva, ako samo time chovechanstvo mozze da bude spaseno. U to vreme, nakon dugih kolebanja, on je bio potpuno promenjen chovek. Stideo se nekadashnjeg ulizichkog ponashanja i dobro je shvatao greshke i nedostojnost toga ranijeg zzivota.

Zato je iskreno mislio :"Koliko bih se radije pomirio sa sramotom radi spasenja sveta da nije toga da spasavam svet kroz moju sopstvenu lichnost i da postizzem korist i svog postupka.
Jer niko mi neche poverovati da delujem iz drugih pobuda, nego radi spasavanja samoga sebe a tim pre kad je u pitanju zasluzzeno javno mnenje kakvo sam o sebi stvorio".

Nojev stav je bio odista herojski - pomirio se s tim da produbi svoju sramotu, ovoga puta svesno. Kad je upoznao brachu i poznanike sa svojom, odlukom, svi su se s prezirom okrenuli od njega i smatrali da je Noje nnaprosto onakav kakvim su ga poznavali - nepopravljiva ulizica. Nikome nije palo na pamet koliko je dramatichna bila njegova odluka. Noje je to podneo u pokornosti.
Reshio je u sebi samo da che se osvetiti Tiraninu:vaspitache svoju decu na taj nachin da che vech nakon nekoliko pokolenja sve pobune i nezakonitosti prethodne epohe izbledeti u ochima despota u poredjenju s tim buduchim dogadjajima; njegovi potomci che biti banda drskih i nepopravljivih ustanika, notornih podsmevacha i postache vechita muka za velikog magnata. I tako se i dogodilo iako to Noje nije video.

On je, medjutim, seo na kovcheg, izdao prijatelje otadzbinu, brachu...

Naravouchenije: slobodno je ponekad sluginski podlegati mochnima i izdavati, zbog njih, svoje prijatelje - ali samo tada kada znamo sigurno i bez dilema da je to jedini nachin spasenja celog chovechanstva. Bar do sada, Noje je bio jedini koji se nashao pred tom dilemom.




Mejbi vill bi konjtinued, mejbi not..

[HLEBmaster]

love hunter kaže: ...hteo sam da ti dam reputaciju, al' moram jos nekom pre nego sto budem mogao opet...pa cu zato da napisem par reci... ...nema svrhe. Kakve svrhe ima objasnjavati bilo sta ljudima koji su, navodno, ugledali svetlost i koji ne mogu da zive bez nekog cvrstog uverenja za koje bi se uhvatili (nekad-komunizam, danas- Bog)? Nikakve, i samo odlazis sve dalje i dalje od onoga u sta ti u stvari verujes, ali zbog onih koji nisu navikli da razmisljaju, preispituju i nadogradjuju jednostavno moras da budes na onoj drugoj strani, vise nego sto jesi, cak vise nego sto bi hteo da budes.

Slazzem se (narochito sa reputacijom ). Pa i nije mi toliko vazzno da li chu ubetiti nekoga, ja prosto tragam za religioznim argmentom koji zaista ne bih mogao da dovedem u pitanje. Nema to nikakve veze sa nihilizmom na koji se chesto poziva ovde... Kroz debatovanje i razgovor izgradjujemo se i mi sami. Lichni stav, lichno misljenje je proces, iako mu je samo izgled ponekad konachan... I mislim da je to bolji put (kojim se mozzda i ne ide redje ) od uljuljkavanja u bajkovita pojednostavljenja.

Imam josh jedno da primetim u vezi svega. S obzirom da verovanje pothranjuje samo sebe, tj jedan je zatvoreni sistem koji "ne trazzi" pogon dokaza...vera predstavlja virtuelni perpetuum mobile.
To pomalo govori o moguchnoj realnosti svega vezanog. Medjutim, ovaj perpetuum mobile, za razliku od njegovog nepostojecheg pandama u realnosti, uspeva da pokrene neshto - a to je masa ljudi.

[HLEBmaster]

Avram ili tuga vishih razloga
Leshek Kolakovski


Istoriju Avrama i Isaka fizichki su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljachi kao problem straha:

Avram treba da zzrtvuje sina po Bozzijoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naredjenje Boga, a ne satansko kushanje iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumachi sebi naredjenje? Drugim rechima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog probleme jeste pogleda da krajnja odluka lezzi u Avramovim rukama, da on ne mozze ovladati nepokolebljivom sigurnoshchu u pogledu izvora naredjenja ni njegove sadrzzine, da je razdiran strahom jer, mozzda, zzrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao olichenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora izmedju velikih vrednosti i nedostatak spoljashnjih razloga za njegovo izvrshenje.

Priznajem da imam volju da Isakov problem na znatno prostiji nachin, povezaniji sa prethodnim Avramovim zzivotnim kolebljivostima. Pretpostavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u pogledu bozzanskog porekla naredjenja, jer je imao nepogreshive nachine sporazumevanja sa Tvorcem, danashnjim ljudima nepoznate, opshtio je sa njim chesto i chak je do do izvesne mere, postao familijaran sa svojim pretpostavljenim. Takodje uzimam u obzir glavno obechanje koje je od njega ranije dobio da che uchiniti od njega veliki narod, okruzzen narochitim blagoslovom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu.

Uslov je bio samo jedan: apsolutna poslushnost prema vlasti.

Kad Avram ne bi bipo uveren da se bog odista njemu obracha, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla: jer on je zzeleo da isproba vernost svoga podanika i morao je da pronadje sredstva da bi doveo do njegovog razuma nepokolebljivo ubedjenje da je upravo takvo naredjenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom sluchaju cilj poduhvata bi bio promashen - umesto da se pita da li da izvrshi naredjenje, Avram bi morao razmisljati da li je naredjenje uopshte primio.

Drugim rechima: Na Avramu lezzi odgovornost za drzzavne interese. Buducha sudbina naroda i velichina drzzave zavise od skrupulatnog izvrshavanja bozzjih naredjenja, ali Bog zahteva da on zzrtvuje sopstveno dete. Avram je ima kaplarsku prirodu i navikao je da se chvrsto drzzi instrukcija odozgo - ali ipak nije bio bezosechajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na zzrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazlozzi svoje naredbe. Jer nije u obichaju autokrata - da se podredjenima pravdaju zbog svojih naredjenja. Sushtina bozzijeg naredjenja, naime, pochiva na tome da ono mora biti izvrsheno zato shto je naredjenje, a ne pak zato shto je razumno, delotvorno, promishljeno; nema potrebe da izvrshilac razume smisao naredjenja - jer svaki drugi sistem neizbezzno vodi u anarhiju i nered. Izvrshilac koji pita za razloge dobijenih naredjenja jeste sejach nereda i demaskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijash, a u sushtini neprijatelj vlasti, drushtvenog poretka i sistema.

Ali kad naredjenje glasi: ubij svoga sina?

Avramov konflikt je obichan vojnichki konflikt. Avram je svestan da se nashao u neprirodnoj situaciji; dokaz za to je okolnost da je, kada se priblizzio mestu zzrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da ide sa sinom da ochita molitve, i pozzurio je da, u samochi, izvrshi okrutni obrachun. Nije ni pred sinom otkrio svrhuy putovanja. Nije hteo da njegov jedini sin postane svestan da pada kao zzrtva od ruke svog roditelja.

Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa oklevanjem pravio zzrtvenik od donetih smolastih cepanica. Zzrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se raspala po travi i nekoliko puta je valjalo pochinjati iznova. Isak nije uzimao uchescha u tom poslu, posmatrao je oca uplashen, povremeno je neshto bojazzljivop pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore.

Najzad se nije moglo dalje odlagati. Acram nije hteo dao kraja da obavcesti sina u pogledu njegove sudbine; to nije bilo predvidjeno naredjenjem, te je dete mogao da poshtedi uzzasa. Hteo je da ga usmrti munjevitim udaro s ledja, isprobanim udarcem, pri kome niko nema vremena da saobrazi da gine.

Ali upravo mu to nije poshlo za rukom. Isak se popeo na zzrtvenik jer mu je otac naredio dqa popravi neku beznachajnu pojedinost. U tom trenutku Avram je digao teshki bronzani mach kojim je navikao da ubija volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razlegao odluchni krik andjela : " STOJ !" Odmah posle njega drugi krik uzzasa i zgrazzanja: to se Isak okrenuo i ugledao oca ukochenog sa dignutim oruzzjem, i sa bleskom brutalne determinacije u ochima, sa stisnutim usnama i izrazom tupe odluchnosti na licu. Isak je otegnuto kriknuo i pao onesveshen.

Bog se dobrochudno osmehnuo i potapshao Avrama po ledjima.

"Dobar si - reche mu sa odobravanjem - Sad znam da kad ja naredim nechesh poshtedeti ni rodjenog sina." Posle toga ponovi ranije obechanje o mnozzenju naroda njegova i o ukazivanju pomochi u savladavanju neprijatelja: "Kad si poslushao glas moj".

Na tome se istorija zavrshava. Ipak mogla je da ima dva razlichita zavrshetka. Da Isak nije okrenuo glavu u poslednjem trenu mogao je da uopshte ne opazi da se neshto desilo. Mogao je neshto kasnije sichi sa zzrtvenika i ugledati oca vech sa machem zarivenim u zemlju, kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo dogadjaj odigrao van Isakove svesti i zavrshio bi se bez daljih posledica kao rasprava izmedju Avrama i Boga. Bio bi ilustracija izvesnog tipa vaspitanja. Isak je ipak video.

Avram je bio zadovoljan jer je priushtio priznanje Boga, sigurnost velike drzzave u buduchnosti, i najzad sachuvao sina. Sve se dobro zavrshilo i u porodici je bilo mnogo smejurije.

ISaku je samo preostala sitna muchnina : otada se ljuljao na nogama i teralo ga je na povrachanje kad vidi oca. Ali na kraju je ipak zziveo dugo i srechno.

Naravouchenije:

neki mekushni inteligent, histerichan plachljivko, mozzda che rechi da li je Avram ubio sina ili je samo digao mach u nameri da ga ubije, pa ga je neko zadrzzao - da je to s tachke gledishta morala svejedno. Mi ipak, zajedno sa Avramom smatramo suprotno - mi, pravi mushkarci. Mi ocenjujemo rezultate i znamo da je vrlo vazzno - hteo ubiti ili nije hteo ubiti - samo kad na kraju nije ubio. Zato se smejemo da puknemo, zbog sjajne shale Gospoda Boga. Najzad i samo vidite da je on bogovski momak.

[HLEBmaster]

Bog ili relativnost milosrdja
Leshek Kolakovski


Ova prichica je vrklo kratka i jednostavna: sadrzi samo osnov, pitanje i naravouchenije.

OSNOV: Psalmopevac veli o Bogu (Ps. 136, 10. 15):

Koji pobi Misir u prvencima njegovijem, jer je do vijeka milost njegova.
A Faraona i vojsku njegovu vrzze u mora crveno, jer je dovijeka milost njegova.

PITANJE: Shta misle Egipchani i Faraon o milosrdju Boga?

NARAVOUCHENIJE: Milosrdje i dobrochinstvo ne mogu da budu namenjeni svima. Kad upotrebljavamo te rechi, dodajmo uvek za koga. A kad chinimo dobra dela narodima, pitajmo ih takodje, shta o tome misle. Primer je Egipat.

[HLEBmaster]

Rava ili usamljenost prava i hinjena
Leshek Kolakovski

Knjiga Isusa Navina obaveshtava o poznatoj shpijunsko - muzichko - obichajno - koljachkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da che osvojiti grad Jerihon - a takodje i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zashto, nije se zadovoljio tim obechanjem - iako je mogao lechi da spava poshto je vech bio siguran u pobedu- vech je, pre no shto je pristupio psadi, poslao za svaki sluchaj , dvojicu agenata kontraobaveshtajne sluzzbe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamoshnjom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo neshto lakomisleni. Tek shto su ushli u grad, odluchili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj sluzzbi; imajuchi u dzepu podosta gotovine, krenushe uveche ulicama trazzechi kuche crvenim fenjerom, a takvih beshe nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga kulturnog nivoa. Brzo nadjoshe zzeljeni objekat i vodjeni nezemaljskim nadfahnuchem, naidjoshe na jednu damu po imenu Rava. Beshe to osoba mizerne kondivite, jer, u stvari, zaradjivashe za zzivot prodajom svojih fizichkih drazzi. Nazzalost, te drazzi postepeno se gashahu i snazzna Rava beshe vech postarija dama, te radjashe po niskoj tarifi za siromashniju klijentelu i zaradjivashe sve skromnije. Nasha dva momka ipak, nakon napora u vojnom logoru, nisu bili preterani probirachi i uvele hetera im se veom dopade. Medjutim, chim se malchice podnepishe, pozzeleshe da se razmechu i brzo odadoshe pred njom svoj shpijunski zadatak. Kad se otreznishe, beshe vech kasno: Rava ih imadjashe u rukama. Moljahu je za milost ali osobe toga zanata i same retko saznaju za milost da bi je olako razdavale blizznjima.

Rava misljasje brzo:" Gotovo je sigurno da che neprijatelj zauzeti grad, jer znam da imaju Boga za saveznika. To je premisa. A sad alternativa: Ili chu predati shpijune policiji, i tada chu stechi zasluge pred knezom i ukazachu vernost gradu, ali chu zato zgotoviti sebi propast chim u grad udje neprijatelj, ili chu ih pokriti kod sebe, i tada chu ztrazziti zashtitu od okupatora, ali dok on ne stigne, izlazzem zzivot opasnosti.

Dodushe krijuchi neprijatelja izdajem grad i kneza, ali zaista mogu da dopustim sebi da nemam tih skrupula: nisam mnogo duzzna rodnome gradu koji me uvek pljuvao u lice i koji bi me, chak i kad bi se spasao, naterao da za koju godinu umrem od gladi. Ionako sam ovde potpuno usamljena kao da sam u pustom gradu. Ostavljajuchi stoga po strani buncanje moralista, imam pred sobom izbor: da se izlozzim sumnjivoj smrtnoj opasnosti tokom najblizzih nekoliko nedelja, ili da se izlozzim sigurnoj smrti nakon osvajanja grada. Izbor nije lak, jer sigurna smrt ima tu prevagu da se odlazze, a sumnjivoj smrti izlazzem se vech u ovom trenutku. Izmedju nesigurnoga sadashnjeg zla i sigurnoga zla buducheg - nemoguche je praviti racionalan izbor. Stoga biram naslepo: spasavam shpijune. Nakoliko nedelja straha, no zato posle - kakav zzivot! Krzna, dragocenosti, alva svaki dan, oodlazak u operu - a mozzda che se neki od njihovih vodja i ozzeniti mnome? Josh sam previshe dobra za te divljake."

Nakon tih premishljanja Rava sklopi sa shpijunima dogovor: sakriche ih, a potom she im olakshati bekstvo i zato she biti poshtedjen njen zzivot i zzivot njene posdice kad vojska Isusa Navina zauzme grad. Utvrdjeni su znaci raspoznavanja i tako se zavrshio shpijunsko - obichajni deo afere.

Zarim je zapocheo muzichki deo. Plan opsade grada precizno je pripremio Bog, a Isus Navin je skrupulozno postupio po instrukcijama. Umesto, kao shto bi savetovao zdrav razum, da se posluzze opsadnim mashinama i orudjima, Isus im je organizovao duvachki orkestar, sastavljen od samih sveshtenika, i naredio im da obilaze oko gradskih zidina i da sviraju vojne marsheve, straga su nosili kovcheg zaveta, a spreda su marshirali vojni odredi. Sveshtenici su duvali u trube iz dana u dan punih sedam dana, posrtali su od umora, a