Galeb Dzonatan Livingston

[yige_gui]

>>Dogodilo se to već iduće nedelje. Flečer je tumačio elemente brzinskog leta skupu novajlija. Upravo se izvijao posle poniranja s visine od dve hiljade metara, nalik na dugačku sivu traku što je vijorila nekoliko santimetara iznad žala, kad se jedno mladunče, otisnuvši se na svoj prvi let, ispreči baš na njegovoj putanji, dozivajući majku. U desetinki sekunde, da bi izbegao sudar, galeb Flečer Lind oštro skrenu udesno, brzinom većom od trista pedeset kilometara na sat, i udari o granitnu stenu.
Stena mu se učini kao gigantska, teška vrata što vode na drugi svet. Oseti silan strah i uzbuđenje i sve se zacrne kad udari, a onda zaplovi čudnim, čudnim prostranstvom naizmenično zaboravljajući, sećajući se i zaboravljajući, uplašen i tužan, i bese mu žao, silno žao.
Glas, sličan onom što ga je čuo kada je prvi put sreo Džonatana Livingstona, dopre do njega:
- Stvar je, Flečeru, u tome da nastojimo savladati svoja ograničenja postupno i strpljivo. Let kroz stenu takođe je u programu, ali tek nešto kasnije.
-Džonatane!
- Poznat i kao sin Velikog Galeba - nadoveže njegov instruktor ravnodušno.
- Šta ti radiš tu? Stena! Zar nisam... nisam li mrtav?
- Hajde, Flečeru, saberi se! Razmisli. Ali sad razgovaraš sa mnom, nemožeš biti mrtav, zar ne? Uspeo si samo da naglo i neočekivano promeniš nivo svesti. Sad možeš birati. Možeš ostati ovde i dalje učiti na ovom nivou - koji je, uzgred budi rečeno, mnogo viši od onog koji si napustio - ili se vratiti i nastaviti rad s jatom. Starešine su priželjkivale nekakvu nesreću, ali ovo što si im ti priredio nadmašilo je sva njihova očekivanja.
- Želim se, naravno, vratiti jatu. Pa, tek sam započeo rad s novim skupom.
- U redu, Flečeru. Sećaš li se šta smo govorili o telu, da nije ništa drugo osim sama misao?…
Flečer klimne glavom, raširi krila i otvori oči na podnožju hridi i ugleda celo jato oko sebe. Kad se pokrenu, razleže se zaglušujuće kričanje i štropot sitnog kamenja što se odronilo.
- Živ je! Živ je onaj koji je umro!
- Dodirnuo ga je vrhom krila! Povratio mu život! Sin Velikog Galeba!
- Ne, on to ne priznaje! On je vrag! VRAG! Došao je da uništi jato!
Četiri hiljade galebova, zaprepašteni onim što se desilo, izvikivalo je VRAG! Vrisak se širio, sličan olujnom morskom vetru. Staklenog pogleda, oštrog kljuna, primicali su mu se da ga satru.
- Hoćeš li da odemo, Flečeru? - upita ga Džonatan.
- Ne bih imao ništa protiv…
U tili čas nađoše se zajedno, kilometar daleko, a kljunovi nasrnulih ptica okomiše se na prazno.
Džonatan reče:
- Zašto je najteže uveriti pticu da je slobodna i da to može sama sebi dokazati, samo ako malo vežba? Zašto je to tako?
Flečer je još malo žmirkao zbog promene prizora.
- Šta si uradio? Kako smo stigli ovamo?
- Rekao si da želiš pobeći od gomile, zar ne?
- Da, ali kako si…
- Kao i sve drugo, Flečeru. Vežbom.
Do jutra je jato zaboravilo svoje bezumlje, ali Flečer nije.
- Džonatane, sećaš li se šta si jednom davno rekao o tome kako moramo voleti jato, vratiti mu se i pomoći mu da uči?
- Svakako.
- Ne razumem kako možeš voleti rulju koja te je malopre htela ubiti.
- Oh, Fleče, to se ne voli. Ne volimo mržnju i zlo, dabome. Treba učiti da se shvati istinski galeb, ono dobro u svakom galebu i pomoći im da i sami to vide u sebi. To je ljubav o kojoj sam ti govorio. Sasvim je zgodno kad prokljuviš u čemu je stvar.
- Sećam se, na primer, mladog i neobuzdanog galeba, Flečera Linda, tako se zvao. Upravo je bio proteran, spreman da se bori s jatom do poslednjeg daha, odlučan da stvori svoj pakao na Dalekim Hridima. A danas, evo, umesto to ga gradi svoj raj, predvodeći celo jato na tom putu.
Flečer se okrene svom instruktoru, a u očima mu se pojavi trun straha.
- Zar da ih ja vodim? Kako to misliš? Pa, ti si instruktor ovde. Ne možeš nas napustiti.
- Ne mogu? Zar ne misliš da postoje i druga jata, dragi Flečeru, kojima je instruktor potrebniji nego vama, jer ste vi već nadomak svetlu?
- Zar ja? Džone, ja sam običan galeb, a ti si…
- …jedinac Velikog Galeba, zar ne? - Džonatan uzdahne i pogleda prema pučini. - Tebi više nisam potreban. Moraš pronalaziti sebe, svaki dan po malo, istinskog, neograničenog galeba Flečera. On će biti tvoj instruktor. Tre ba da ga razumeš i da njime ovladaš.
Trenutak kasnije Džonatanovo telo zaleprša vazduhom, svetlucajući, i uskoro postade sasvim nevidljivo.
- Ne dopusti da šire glupe glasine o meni, niti da me proglase bogom. Jasno, Flečere? Ja sam galeb. Volim leteti, možda...
- DŽONATANE!
- Jadni Fleče! Ne veruj svojim očima. Njihove su mogućnosti ograničene. Gledaj pomoću razumevanja, istraži ono što već znaš i tada ćeš shvatiti kako se leti.
Svetlucanje prestade. Galeb Džonatan izčeznu u vazduhu.
Posle nekog vremena galeb Flečer vinu se do neba i nađe potpuno nov skup učenika što su jedva čekali svoju prvu lekciju.
- Za početak - obrati im se setno - morate znati da je galeb neograničen simbol slobode, oličenje Velikog Galeba, a vaše telo, sve do vrha krila, nije ništa drugo osim sama vaša misao.
Mladi su ga galebovi podrugljivo gledali. "Eh" mislili su "ovo baš ne zvuči kao uputstvo za petlju."
Flečer uzdahne i poče od početka.
- Hm, da... dakle, ovako - reče i pogleda ih kritički. - Počnimo od horizontalnog letenja.
Izgovori to, odjednom shvati da njegov prijatelj nije bio nimalo neprirodniji od njega.
"Nema granica, Džonatane?" - pomisli. "E, pa onda će uskoro doći vreme kad ću se iznenada pojaviti na tvojoj obali i pokazati ti kako se leti!"
Iako se trudio da bude strog prema svojim učenicima, u jednom ih trenutku Flečer ugleda onakvima kakvi su zaista bili - a to što je video zaista je voleo.
"Nema granica, Džonatane?" - pomisli još jednom smešeći se. I tako započe njegova trka za znanjem.<<


razmisljala sam da li da ovu temu stavim na knjizevnost.. a onda sam odlucila da joj je ipak mesto na filozofiji, jer iako je to knjizevno delo, ispod povrsine samih reci njenog autora Richarda Baha nalaze se velike misli.. mnogo vece nego sto se na prvi mah mozda cini.. volim ovu knjigu.. jer svaki put kad je iznova citam, mogu da dodjem do drugih zakljucaka..
zbog toga ova knjiga, po meni, ima jako puno slichnosti sa jos jednom, meni dragom knjigom, a to je Mali Princ..

jedna od stvari koja mi je pala na pamet citajuci ovaj deo je ogranichenost.. a mene zanima koliko je sam chovek zbilja ogranichen?? i koliko se chovek zapravo povodi za masom, ne razmisljajuci samostalno i ne verujuci svojim instinktima.. zasto stalno podcenjuje svoje vlastite sposobnosti, jer mu tako nalazu drugi i ne veruje sam sebi??
a oni koji zive svo zivot slobodni kao ptice, pokasavaju, najcesce i neuspesno, da nauce i druge kako da rasire svoja krila i istinski osete zivot.. zasto je ljudima tesko da se bace u ponor i lete na krilima vetra, bezbrizno, verujuci u sebe, i znajuci da su sposobni da se bace u taj ponor, a onda uzdignu tik pre nego udare o povrsinu mora?

ne znam jesam li zakomplikovala svoje vlastite misli i dal' ste me skuzili.. ali oni koji vole ovu knjigu.. znace o cemu pricam.. (valjda )

[yige_gui]

... Dugo Džonatan nije mislio na svet iz kog je stigao, svet u kome je njegovo jato živelo gluvo i slepo za lepotu i radost letenja, upotrebljavajući krila samo za borbu i traženje hrane. Ipak bi ga se kad-kad setio, makar na trenutak.
Setio ga se i jednog jutra, dok se sa svojim instruktorom odmarao na žalu, posle uvežbavanja valjka na razdele iz leđnog položaja.

- Gde su ostali, Sulivane? - upita ga nemo, služeći se već sasvim lako telepatskim sporazumevanjem kakvim su se ovi galebovi služili umesto kreštanja i kričanja.
- Zašto nas nema više? Onde odakle sam došao bilo je...
- …na hiljade galebova. Da, znam. Sulivan klimne glavom.
- Odgovor je u tome što si ti, Džonatane, retka ptica, jedan među hiljadama galebova. Svi smo mi prevalili dug put dok nismo stigli ovamo. Prelazili smo iz jednog sveta u drugi, koji se nije mnogo razlikovao od prethodnog, zaboravljajući odmah odakle smo stigli, ne razmišljajući gde hrlimo, ne misleći na sutra. Znaš li koliko smo života proživeli dok nismo shvatili da nam se život ne sastoji samo od hrane, borbe i premoći u jatu? Hiljadu života, Džone, deset hiljada! Pa još stotinu života dok nismo naslutili da postoji nešto što se zove savršenstvo, a onda još stotinu života dok nismo naučili da je svrha življenja u tome da otkrijemo to savršenstvo i da ga pokažemo drugima. Sada, naravno, vredi jednako pravilo za sve nas: biramo svoj idući svet prema onom što smo naučili u ovom. Ne naučiš li ništa, idući ti je život jednak sadašnjem, ista ograničenja i iste poteškoće koje treba savladati.

On raširi krila i okrenu se prema vetru.
- Ali ti, Džone - nastavi - ti si naučio sve odjednom i nisi morao proživeti hiljadu života da bi stupio u ovaj život.
Već idućeg trenutka ponovo su uzleteli i nastavili da vežbaju. Izvođenje valjka na razdele u formaciji bila je neobično teška jer, dok je leteo na leđima, morao je raditi sve obrnuto od onog što je radio njegov nastavnik.
- Pokušajmo još jednom, ponavljao je Sulivan.
- Pokušajmo još jednom. Na kraju reče:
- Dobro. I tada stadoše uvežbavati spoljašnju petlju.

Jedne večeri galebovi koji nisu pošli na noćno letenje ležali su na pesku, zamišljeni. Džonatan skupi hrabrost i priđe starešini koji je, kako mu neko reče, imao uskoro napustiti ovaj svet.
- Čjang… - oslovi ga plašljivo.
Stari ga galeb blago pogleda.
-Šta je, sinko?
Starešina je s vremenom postajao sve snažniji pa je sad leteo bolje od bilo kog galeba iz jata, jer je savladao sve veštine koje su drugi galebovi tek učili.
- Čjang, ovo nije nebo, zar ne?
Starešina se nasmešio na mesečini.
- Ti još učiš, Džonatane - reče naposletku.
- Šta će biti posle ovoga? Gde idemo? Zar nebo uopšte postoji?
- Ne, Džonatane, ne postoji. Nebo nije ni mesto ni vreme. Nebo je savršenstvo. Zastade za trenutak pa reče:
- Ti letiš veoma brzo, zar ne?
- Pa... uživam u brzini - odgovori Džonatan, iznenađen, ali ponosan što je starešina to primetio.
- Dodirnućeš nebo, Džonatane, kad dostigneš savršenu brzinu. To ne znači leteti hiljadu kilometara na sat, ni milion, niti leteti brzinom svetlosti. Jer, svaki je broj ograničen, a savršenstvo nema granica. Savršena brzina, dete moje, znači biti onde.

Iznenada Čjang nestade, a u idućem trenutku pojavi se uz sam rub vode, dvadesetak koraka dalje. Onda se ponovo izgubi, ali se začas nađe pored Džonatanovog ramena.
- To me zabavlja - reče.
Džonatan se zbunio. Zaboravio je da ga upita za nebo.
- Kako to postižeš? Kako se tada osećaš? Možeš li daleko stići?
- Možeš otići bilo gde i bilo kada, samo ako želiš, objasni mu starešina.
- Ja sam bilo gde god i kad god sam poželeo. Pogleda preko mora.
- Čudno je to. Galebovi koji preziru savršenstvo radi putovanja, putuju polako i nikad ne stignu na odredište. Oni koji se odreknu putovanja radi savršenstva, mogu stići svuda, u tren oka. Zapamti, Džonatane! Nebo nije ni mesto ni vreme, jer su i mesto i vreme beznačajni. Nebo je…

- Možeš li me naučiti da tako letim? - Džonatan zadrhti pri pomisli da će naučiti nešto novo.
- Naravno, ako želiš.
- Želim. Kada bi mogli početi?
- Odmah, ako hoćeš.
- Želim naučiti tako leteti - ponovi Džonatan, a oči mu zasijaše čudnim sjajem. - Reci mi šta moram da uradim.
Čjang je polako govorio i pomno posmatrao mladog galeba.
- Da bi odleteo bilo gde brzinom misli - reče - moraš početi od saznanja da si već stigao na željeno mesto…

Po Čjangovim recima, stvar je u tome da se oslobodiš osećanja da si sputan ograničenim telom kome je raspon krila metar i pet santimetara i da su ti mogućnosti tačno određene. Stvar je u tome da znaš da je tvoja prava priroda, savršena kao i neispisan broj, istovremeno svugde u vremenu i prostoru.
Džonatan je revnosno vežbao, od ranog jutra pre izlaska sunca pa do posle ponoći. Uz sav napor, nije naučio ama baš ništa novo.
- Ostavi se vere - Čjang mu je ponavljao. - Vera ti nije trebala dok si učio leteti, ne treba ti ni sada, kad želiš da shvatiš šta je letenje. To je jedno te isto. Pokušaj ponovo…
A onda, jednog dana, dok je zatvorenih očiju stajao na obali, koncentrišući se, Džonatan iznenada shvati šta mu je Čjang govorio.
- Pa to je istina! Ja jesam savršeni galeb, bez ograničenja. Oseti svu silinu sreće.
- Bravo - reče Čjang s prizvukom pobede u glasu.
Džonatan otvori oči. Stajao je sam sa starešinom na potpuno nepoznatoj obali , drveće se pružalo sve do ruba vode, a dva žuta sunca blizanca plovila su nebom.
- Konačno si shvatio - reče Čjang - ali još moraš usavršiti tu veštinu…

[Papak]

jel' moglo ovo kako duze

[yige_gui]

Papak kaže: jel' moglo ovo kako duze

pIpak, bre, a kako da skratimo filozofiju?
aj' evo nesto za tebe, da se ne zalis stalno kako moras mnogo da citas

"Ne veruj svojim očima. Njihove su mogućnosti ograničene. Gledaj pomoću razumevanja, istraži ono što već znaš i tada ćeš shvatiti kako se leti.
Svetlucanje prestade. Galeb Džonatan izčeznu u vazduhu."

[Arthur Dent]

yige_gui kaže: ...razmisljala sam da li da ovu temu stavim na knjizevnost.. a onda sam odlucila da joj je ipak mesto na filozofiji, jer iako je to knjizevno delo, ispod povrsine samih reci njenog autora Richarda Baha nalaze se velike misli.. mnogo vece nego sto se na prvi mah mozda cini.. volim ovu knjigu.. jer svaki put kad je iznova citam, mogu da dodjem do drugih zakljucaka.. zbog toga ova knjiga, po meni, ima jako puno slichnosti sa jos jednom, meni dragom knjigom, a to je Mali Princ..

Da to je i meni bila prva asocijacija, druga je bila Heseov Sidarta, ne... ne poredim H.Hesea i R.Baha, galeb me je samo asocirao na Sidartu.
Knjiga je laka za čitanje, i svako je može protumačiti na svoj način. Naleteo sam na nju u gradskoj biblioteci... pročitao, a potom i kupio... pročitao sam je nakon toga ponovo. Uzmem i sad ponekad da pročitam neki pasus... onako, bez nekog naročitog razloga. Sada je tumačim na drugačiji način.
Pre neku godinu sam kupio još dve knjige od istog pisca, Avanture kolebljivog Mesije i još jednu... no naslov sam zaboravio, no tematika je slična, glavni junak je pilot koji leti od poljane do poljane, na svom starom dvokrilcu, Ne znam, možda knjige i nemaju neku veliku književnu vrednost, no meni su se svidele... dovoljno da ih preporučim drugima. A dal' će je shvatiti kao filozofiju, ili književno delo... nije bitno ako je pročitaju

[yige_gui]

...Ali dok je lagano tonuo, odjekne u njemu neki čudni, nepoznati glas. "Što jest, jest. Ja sam galeb. Mogućnosti su mi ograničene. Da sam stvoren da besprijekorno letim, imao bih navigacione karte mjesto mozga. Da sam stvoren da letim velikim brzinama, imao bih sokolova kratka krila i hranio bih se miševima, a ne ribom. Otac je imao pravo. Moram zaboraviti ovu ludost. Moram odletjeti natrag svome jatu i pomiriti se s onim što jesam, jadni, ograničeni galeb."

Glas umukne, a Jonathan se suglasi s njim. Noću je galebu mjesto na obali. Zareče se sam sebi da će ubuduće biti običan galeb. Svi će biti zato sretniji.

Umorno se otisne od tamne vode i poleti prema obali iznad same vode, sretan zbog svega što je naučio o niskim letovima.

"Ali ne," pomisli "Više nisam ono što sam bio, moram zaboraviti sve što sam naučio. Ja sam galeb kao i svaki drugi i letjet ću kao i ostali." Jedva se nekako popne na visinu od trideset metara, teško mlatarajući krilima, i udari prema obali.

Osjećao se bolje nakon odluke da bude kao i svi drugi galebovi iz jata. Više ga ništa neće tjerati da uči kao dosad, neće više biti ni prkosa ni neuspjeha, Bilo je ugodno ne misliti ni na što i letjeti kroz mrak prema svjetlima iznad žala.

Mrak! Onaj potmuli glas najavi uzbunu. Galebovi nikad ne lete po mraku!

Jonathan se nije obazirao na to. "Baš je lijepo," mislio je. "Mjesec i svjetla trepere u vodi, isijavaju zrakaste odbljeske kroz noć, i sve je tako mirno i blago..."

Sleti! Galebovi nikad ne lete po mraku! Da si stvoren da letiš po mraku, imao bi oči poput sove. Imao bi u glavi navigacione karte! Imao bi sokolova kratka krila!

Tu u noći, na visini nešto više od trideset metara, galeb Jonathan Livingston zatrepta. Bol i odluka začas iščeznuše.

"Kratka krila! Sokolova kratka krila! To je rješenje! Kakva sam bio budala! Potrebna su mi samo mala kratka krila, valja ih, dakle, presaviti i letjeti samo vršcima krila! Kratka krila!"

Uzvine se do visine od šest stotina metara iznad površine tamnog mora, ne pomišljajući ni na trenutak na neuspjeh ili smrt, uvuče prednje dijelove krila i priljubi ih uz tijelo i tako izloži vjetru samo uzak pojas kratkih bodeža na vršcima krila, te zaroni okomito u dubinu.

Vjetar mu je zaglušno hučao oko glave. Sto trideset kilometara na sat, sto šezdeset, dvjesta dvadeset, i još brže...

Pri brzini od dvjesta šezdeset kilometara nije osjećao opterećenja krila ni približno onako snažno kao nekad pri brzini od sto trideset kilometara. Sasvim blago skrenuvši vrhove krila, izvi se i sunu iznad valova, nalik na sivo topovsko tane obasjano mjesečinom.

Stisne oči da se obrani od vjetra i obuze ga radost. "Dvjesta šezdeset kilometara na sat! I ništa! Ako se sunovratim s visine od tisuću petsto metara, tko zna koliku bih brzinu postigao..."

Zaboravi svoje maloprijašnje zavjete, odnijela ih je silina vjetra. Čak se nije osjećao kriv što je prekršio obećanje. Takva obećanja, uostalom, vrijede samo za galebove što prihvaćaju svakodnevicu. Nekome tko je dotaknuo savršenstvo u učenju nisu potrebna slična obećanja.