Kako proživeti život...???

[PropelerZviz]

Imate li predstavu o tome kako najbolje iskoristiti vaš životni vek?

Sigurno ste razmisljali o životu i njegovoj prolaznosti. Kada predahnete od svakodnevice i osvrnete se vidite ono sto je proslo, ali vam se namece i vizija buducnosti. Iako se prica kako bi trebalo... život četo prolazi drugacije....

Koji je razmak izmedju vasih stavova i realnosti života?
Dali ste misaono slobodni, a sustinski robovi životnog klišea?

[Lady S]

Iskreno, ja o prolaznosti života počnem da razmišljam tek nakon što se desi neki teško rešiv problem. Zapravo, tek tada mi postane jasno koliko su neke svakodnevne stvari u stvari mizerne i koliko se time ne treba opterećivati... I dajem sve od sebe da se zaista ne opterećujem.

Ne živim u klišeu, mada mi je ponekad teško i da se suprotstavim ljudima koji žive u njemu i pokušavaju i mene da ukalupe i formiraju na određeni način...

Smatram da život treba urediti i voditi po određenim opšte usvojenim pravilima, ali samo do te mere dokle se ne narušavaju naše lične želje, potrebe i stavovi. Verujem da treba ispoštovati neka nepisana životna pravila i deo opšte usvojenih normi ponašanja, jer ukoliko se bar malo ne prilagodimo nekim normama, vrlo brzo će nam se život pretvoriti u javašluk. Sa druge strane, treba se truditi i zaista uživati u svakom lepom trenutku života... Žalosno je što te lepe momente najčešće primetimo tek kada padnemo u neku krizu...

Kako najbolje iskoristiti životni vek?! Samo na vreme prepoznati sve ono što nas čini srećnima, koristiti te trenutke i uživati u njima do kraja...

[euridika]

Retki su momenti kada ne razmišljam o prolaznosti života. Svako novo cepanje listića na kalenadarima je jedno novo potapanje za mene. Ne zato što se plašim starenja, ne zato što vreme prolazi, već zato, što se veoma često osećam kao da se život dešava drugima, a da ja samo ponekada ukradem neki dašak na kvarno. I tada sam srećna, ali to su retki momenti. Mislim da jesam rob klišea, u smislu da radim posao od koga živim, volim ga dobrim delom, ali to nije posao mojih snova, i nemam hrabrosti da podignem jedra i krenem u potragu za svojim snovima. Jednom sam to uradila, ali to mora da se radi uvek, to je proces, pronalaženje sebe i svoje sreće. U komunikaciji sa ljudima ponekada nisam u stanju da kažem baš ono što mislim, ponekada se uplašim da bi to možda moglo da povredi sagovornika, ili da baš i ne moram uvek da do kraja isterujem stavri, ali onda to ostaje samnom i grize i muči, još jedan od životnih klišea, možda. Evo, na primer već duže vreme se osećam kako mi je vreme da se povlačim u neku mirnu sredinu, kako mi postaje muka od trčanja i grabljenja za svoj deo prostora pod suncem, kako bih samo da se zatvorim negde daleko i pišem i čitam, tako bar nekih pola godine, ali to ne mogu, jer to znači gubljenje svih privilegija koje sada imam i od kojih ustvari nisam spremna da se odreknem. I tako se život i ja vrtimo u krug, nekada ga živim, nekada ga okrznem, nekada ga samo sanjam. Može to bolje mnogo, sigurna sam.

A kako ga proživeti, od mene experta za uživanje u čarima života

Izvući iz svakog dana neku pozitivnu vest (za one koji se bave analizom svojih dana), uživati svim bićem u najstinijim radostima koje se dešavaju, čuvati drage ljude najčvršće moguće, ne dati sitnim dušama da se mešaju i remete raspoloženje, njih je toliko da smo do sada trebali da postanemo imuni na iste, voleti najjače svaki put kada se voli, gubiti glavu iznova i iznova, sve dok je na ramenima, pratiti znake koje stomak šalje, i ne pitati se mnogo zašto i kako, naše telo nas poznaje bolje od bilo čega.

[goldie]

Ovoj temi savrseno pristaje ovaj tekst koji sam pre nekih 5 godina pronasla i dugo sam ga nosila odstampan na papiru u novcaniku. I uvek kada sam bila tuzna, procitam ovaj tekst i meni bude bolje.

О (УНУТРАШЊОЈ) СЛОБОДИ Цео живот и један трен исто је. Од једне секунде или једног дана, до живота од осамдесет година, готово никаква разлика. Шта онда радити са овако неподношљивом чињеницом са којом се суочавамо сваки пут када одемо неком на сахрану. Изгледа да морамо наћи начина да се од ове ужасне чињенице одбранимо, како? Када постанемо свесни тога, на отприлике почетку треће деценије живота, ми морамо себи осмислити живот и квалитетом и квантитетом, тако да се некако извучемо из овог пакла. Како то можемо? Сваки дан од изласка Сунца, па док нас умор не савлада, мора садржати цео живот: уради шта желиш без икаквих НЕПОТРЕБНИХ и БЕСМИСЛЕНИХ обзира према било коме и чему, без икаквог стида, глупог стида, све ограде сруши, оне су смрт животу, смрт пре смрти+ бар ове смрти не сме да буде- реци шта ти срце жели и нађи оне који ће те разумети и следити, буди храбар, на почетку највише. Немој устукнути пред жељом за коју мислиш да ће наићи на презир, подсмех, одбојност. Не мисли да ће онај други бити збуњен (Исус је ученицима опрао ноге, истина они су били збуњени, али то је била можда највећа порука човечанству, сујете не сме бити, таштина је зло- ево ја, бог, опраћу свима вама ноге). Наравно, да у првом тренутку када кажеш и предузмеш нешто што људи нису никад чули или доживели или нису навикли да доживљавају, они ће бити затечени- све што је ново у животу, науци, нови правци у уметности, тешко се пробија, но када процвета и заживи то је једна Богу угдна лепота и поље слободе, смисла и живота. То могу само људи који имају “неустрашивости да користе разум”, људи са визијама. Сваког дана уради оно што желиш, ако то никога не повређује, или повређује, због наслага конвенција и предрасуда које су смртоносне- смрт конфекцијских бића је пакао, смрдљиво ђубриште и легло стеница- каже Кафка. Открити код људи ону разлику између нећу и не смем јер ћу некога повредити (чувај друге од себе) и нећу и не смем јер сам кукавица и стидим се, а желим. Када се изузме рад и сан, остаје нам највише осам сати дневно, живи зато, и ту своју трећину. Буди искрен у својим жељама, храбар да их кажеш и живиш. Охрабри и друге, нађи их, биће их све више, оних који су за живот, сваког дана, сваког трена. Слуша ти се музика, плеше ти се, хоћеш неком нешто да кажеш “незгодно”, неког желиш ког можда не смеш, можда и тај мисли да не сме тебе, провери то, увек и стално проверавај и искажи се, не стиди се, стид је за не живот, стид је смрт. Слушај музику, плеши, воли, води љубав, путуј, живи, искористи све своје људске могућности, јер си без своје жеље и кривице осуђен на неумољиву, ужасну, скору и страшну смрт, сандук и црве-“слутим ужурбану армију мрава како се у име заборава спрема на моје чело... обуци најборбеније одело и крени у преостале дане...”, каже песникина Мирјана Булатовић. Поготову једној прелепој ствари као што је људско тело треба угодити. Оно тражи то од нас, тражи своје, само напред бићемо здравији и паметнији, јер... “Живот је шири од сваког прописа, морал је замисао, а живот оно што бива”(Меша Селимовић) Драгана Вујовић На основу есеја Р. Булатовића

[swba]

Sjecam se jednom prilikom kad sam sa majkom otisao u posjetu nekom daljnjem rodjaku. Dedi Kosti je te godine bio 101 rodjendan. Volio sam da slusam njegove price a poslednjih godinu dana bas je volio puno da prica, od dogadjaja sa Solunskog fronta do njegovih poslednjih dana, kako je on tada vjerovao. Umro je u 103 godini zivota. I bas taj dan sjecam se kako je jos uvijek vitalan ustao, prisao vratima i brzo ih otvorio i zatvorio. Sjecam se i njegovih rijeci: "Vidite me djeco, 100 pregurah, a moj zivot je prosao brzo ko da sam uzeo i otvorio i zatvorio jedna vrata. Bilo je svega u ovih 100 godina, i srece i tuge i bjede i blagostanja. Zivot treba prihvatiti onakvim kakav jeste, i kad je tesko uzivati. Neci neku vedru stranu svega, inace samo sebi jos vise zagorcavamo."
Tada, sa nekih 15ak godina, i nisam razmisljao puno o njegovim rijecima. No danas vidim da je to i jedini nacin kako se izboriti sa zivotom. Uzivam u svakom djelu, cijenim svakog covjeka koji mi iole nesto znaci, borim se za sebe i nadam se stotoj

[morrib]

Ili kako proziveh najbolje godine zivota? Pa stabilno. Izgradjivati sebe psihicki stabilnog, i pored svih problema i problemcica, naci sebe, i lepotu zivljenja i u malim stvarima.Da bi se to postiglo mora da postoji vera.Posebno covek kao pojedinac mora za sebe da stvori u toku 24sata, bar jedan sat da bude samo njegov, nedodirljiv od drugih.Treba biti optimista, onoliko koliko se moze, ali ipak dovoljno da jedan trenutak bude lep.Svi ti lepi trenuci, prave finu, mrezicu zadovoljnog zivljenja.Koristite sanjarenje da ulepsate vece pred spavanje, ali ujutru ne pocinjite dan sa snovima.Pricajte sa drugima i sa sobom, nemojte biti "kasta " u malom.Poklanjajte kad god mozete. Jel znate onu hipoteticku zelju: Daj mi Boze tu mogucnost; da celog zivota mogu da poklanjam.Dali ste osetili radost darivanja, sigurno jest, posebno ako je bilo spontano.


I da sve nebi bilo preozbiljno jedna anegdota: Pita prijatelj prijatelja: Jel ti se desi da neki put pricas sam sa sobom. "Taman posla, nisam valjda poludeo!?"
E nisi ni lud da razgovaras sa budalom, rece mu prijatelj.

Ja sam pricao sam sa sobom ali nisam valjda, ovo iz anegdote, ko zna???

[lav71]

...treba uživati u sitnicama...malim stvarima koje ti se dese....pamtiti lepe a potiskivati ružne stvari...i ne dopustiti da drugi upravljaju tvojim životom....

[Kal_el]

pamtim sve ne velike i lepe ... stvari u zivotu