Филмске актуелности

[broj310]

Прослављени македонски редитељ Милчо Манчевски недавно је у Македонији завршио снимање новог филма „Сенке”, драме о младом доктору који након преживљене саобраћајне несреће покушава да успостави иоле нормалан живот. За играни деби „Пре кише” Манчевски је награђен венецијанским „Златним лавом”. Филм је освојио прегршт награда, публику и критику, што је био случај и са његовим другим филмом „Прашина”, у којем је играо Џозеф Фајнс. Манчевски тренутно борави у Њујорку где увелико монтира нови филм, а вратио се и предавањима на катедри за режију на последипломским студијама Универзитета у Њујорку, академији коју су завршили: Скорсезе, Стоун, браћа Коен, Анг Ли и Спајк Ли. И док увелико ради на финалном изгледу новог филма, Манчевски је пристао на интервју за „Политику” и у пребукираном распореду нашао времена за „електронски” разговор.

У којој мери у новом филму остајете верни фрагментарној драматургији која је препознатљива у Вашем опусу?

– Фрагментирану нарацију користим због љубави према структурализму и концептуализму у авангардном филму. Наративни филм ми је ипак мало сумњив као уметност – више је то циркус и водвиљ него уметност. С друге стране волим нарацију, причу. Да ми прича не би била досадна, ја је фрагментирам, као кубисти слику. То даје и бољу перспективу, боље је гледати у исто време са више страна. „Сенке” неће бити тако фрагментиран филм као „Пре кише” или „Прашина”, јер прича то не захтева, али је опет у питању састављање истине од разних парчића. Уосталом, сваки филм је у суштини трилер, увек добијамо делиће истине, па је састављамо у један велики мозаик.

Колико се у новом филму осврћете на балкански менталитет? Треба ли га избегавати или се он намеће сам по себи?

– Не верујем у балкански менталитет. Мислим да су људи у суштини исти свуда у свету. Има свакојаких људи и на Балкану, и у Шангају и у Детроиту. Нијансе су незнатне. Мислим да мит о балканском менталитету подржавају људи који од тога имају користи – политичари, расисти и квазиуметници...

Како данас гледате на универзалност приказаног у филму „Пре кише” и оно што се одигравало на Балканском полуострву?

– Било је рата у Македонији са албанским екстремистима, али то је нешто друго, док „Пре кише” није филм о Македонији нити о ономе што се некад звало Југославија. То је једно парче фикције, прича, бајка и на почетку филма пише „Бајка из три дела”. „Пре кише” је филм о људима и њиховим судбинама, и било ми је драго кад су ми прилазили људи из Либана, Палестине, Ирске или Кашмира са речима: „Ова прича лако може да се деси и код нас”. Мислим да је инфериорна уметност која се бави само конкретном локацијом, временом или фактима. То није уметност, већ фактографија, телевизија, журнализам. Иначе, што се ратова по Југославији тиче, ваљда су се завршили. Погинуло је пуно људи, пропала цела генерација, земља се вратила 150 година уназад, а све из похлепе и мржње.

У ком обиму се филм „Сенке” надовезује на оно за чим сте трагали у претходним остварењима?

– Није на мени да то оцењујем. Пишем и снимам оно што ми излази из душе. Мислим да је калкулација погубна за уметност, зато Холивуд производи синтетику без укуса. Филм „Сенке” јесте неки стилски наставак „Пре кише” и „Прашине”. Опет имамо усамљеника који је окружен халапљивим људима. Мото овог филма је један стих Џонија Штулића из дана „Азре” – „А око нас све неки гладни људи”. Љубавна прича, трагичан крај. Филм је визуелно набијен и уједињује у себи класично и савремено, као у платнима Роберта Раушенберга или Јозефа Бојса.

Филм „Сенке” је реализован удруживањем многих копродуцената и уз учешће „Еуримажа”. Да ли је данас то умрежавање неопходно?

– Чини се да јесте, поготову када је у питању европски филм. Амерички филм се другачије финансира, ту су студији који финансирају филм, па га затим и дистрибуирају, а најчешће су га и развили од идеје преко сценарија и снимања до рекламне кампање. У Европи има више финансијера јер је све расцепканије и тржиште и индустрија. Филм је скупа играчка, па не могу све земље себи да га приуште у великом броју. Копродукције омогућавају распоређивање ризика и још важније сарадњу, размену искустава и учење различитих кинематографија. Ионако живимо у глобалном селу, а филм је ваљда најглобалнија од свих уметности. Филм „Сенке” је копродукција Италије, Шпаније, Немачке, Бугарске и Македоније и уз подршку Еуримажа. На филму ради екипа из 13 земаља.

По којим принципима бирате сараднике пошто поново сарађујете са потврђеним светским ауторима?

– Најважнији ми је њихов претходни рад. Гледам шта су до сада снимили, јер их обично не познајем. Ако ми се свиди оно што су радили и како су то урадили, онда се упознам са њима, позовем их у госте у Њујорк или у Скопље. Важно је да се сложимо као људи, али пресудан је рад. Имам веома конкретне идеје око тога какав ће бити филм, а сарадници треба да се уклопе у то. Наравно, пуно им верујем. Директор фотографије у филму „Сенке” је Фабио Чанкети који је са Бернардом Бертолучијем радио на филмовима „Сањари” и „Опчињени”, а музику ради Збигњев Преизнер који је компоновао музику за све филмове Кшиштофа Кишловског.

А шта сматрате режијом?

– Искрено понудити део себе док причате причу.

-----------------------------------------------------------

Морални став амебе

Шта сматрате најважнијим у процесу реализације филма и где заправо настаје филм?

– Ми смо, у суштини, приповедачи прича, неки савремени гуслари или Хомери. Прича је важна, због ње се закачимо за филм. Али, мислим да нам се филм допадне или не због онога што је између редова, због неке енергије коју аутор нуди, као да си провео два сата у друштву са Фасбиндером, Солoнцом или Бергманом. У процесу рада, мислим да су припреме веома важне, а код нас се, на жалост, потцењује тај професионални сегмент. Нада није категорија којој је место у раду на филму, све треба да буде испланирано, како би се направио простор да се десе спонтане ствари. Лично највише волим писање, пробе с глумцима и монтажу. Најмање волим финансирање, када си приморан да отвориш врата свог живота људима који имају моралне ставове амебе. Не волим ни снимање, јер тада, уколико си одговорна особа, постајеш роб циркусу технологије, финансија и туђих сујета.

[broj310]

YouTube - Senke trejler

мало увертире...