Istorija srpskog filma i kinematografije

[silvia]

Prva filmska predstava u Srbiji i na Balkanu održana je 6. juna 1896. godine u Beogradu, u kafani "Kod zlatnog krsta" na Terazijama. Bilo je to nepunih šest meseci posle prvog javnog prikazivanja "pokretnih fotografija" u Parizu (28. decembra 1895). Predstavnik pronalazača kinematografa, braće Limijer iz Liona, Andre Kar prikazivao je Beograđanima prve filmove lionskih proizvođača preko mesec dana. Jednoj predstavi su prisustvovali tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović i kraljica majka Natalija.
Marta 1897. godine, prilikom svog drugog boravka u Beogradu, Andre Kar je snimio i prve filmske kadrove na tlu Srbije - Kalemegdansku šetnju, Tramvajsku stanicu na Terazijama i Izlazak radnica iz Fabrike duvana; bila je to prva prilika za građane Beograda da vide svoj grad na bioskopskom platnu, ali ovi filmovi, nažalost, nisu sačuvani. Tokom godina koje su sledile kroz Beograd i Srbiju prolazio je veliki broj putujućih kinematografa, koji su filmove prikazivali po iznajmljenim dvoranama ili pod šatrama. Neki od njih su takođe snimali i lokalne filmove, ali nijedan od tih snimaka nije sačuvan. Stojan Nanić iz Zaječara bio je vlasnik "Prvog srpskog kinematografa", koji je od 1900. godine prikazivao filmove u Beogradu i po gradovima Srbije. Početkom 20. veka bioskop je postao omiljeni oblik zabave širokih slojeva naroda.
Najstariji sačuvani film snimljen na tlu Srbije dugujemo Englezima Arnoldu Muiru Vilsonu, počasnom srpskom konzulu u Šefildu i njegovom snimatelju Frenku Moteršou. Oni su septembra 1904. u Beogradu snimili film Krunisanje Kralja Petra I Karađorđevića, kao i neke prizore iz Kraljeva, manastira Žiče i Novog Pazara.
1909. otvoren je u hotelu "Pariz" u Beogradu prvi stalni kinematograf, a ubrzo je usledilo i otvaranje drugih stalnih bioskopa u prestonici i drugim gradovima. Uoči Prvog svetskog rata u Kraljevini Srbiji bilo je oko 30 stalnih kinematografa, uz koje su delovali i mnogi putujući.
Na tlu Vojvodine, koja se nalazila u okvirima Austro-Ugarske, počeci i razvoj kinematografskih delatnosti imali su nekih specifičnih odlika, karakterističnih za perifernu provinciju te složene države. Putujući kinematografi stigli su do vojvođanskih naselja otprilike istovremeno kada i u Kraljevinu Srbiju (mnogi od njih delovali su na obe teritorije); prvi stalni kinematograf otvoren je u Somboru već 1906, a domaća proizvodnja filmova vezana je za trojicu pionira filma u Vojvodini. Ernest Bošnjak iz Sombora, vlasnik prvog kinematografa, nabavio je 1909. filmsku kameru i otpočeo snimanje. Od njegovih najstarijih filmova sačuvan je samo jedan - Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju iz 1912. godine. Aleksandar Lifka, posle jedne decenije prikazivanja filmova sa svojim putujućim bioskopom, nastanio se u Subotici, gde je otvorio stalni kinematograf i 1911. otpočeo da snima svoj filmski žurnal o lokalnim događajima. Novosađanin Vladimir Totović imao je najviše filmskih ambicija, režirao je dva igrana filma - Spasilac i Detektiv kao lopov, ali je njegova karijera na samom početku prekinuta odlaskom na front, na kojim je 1917. izgubio život kao austrougarski vojnik u blizini Gorice.
U Beogradu je osnovana Državna radionica za izradu filmova pri Ministarstvu narodnog zdravlja, sa zadatkom da snima zdravstveno-prosvetne filmove. Jedan od tih filmova bio je Tragedija naše dece (1922), koji se bavio problemom alkoholizma.
U Somboru je Ernest Bošnjak ise godine snimio tematski sličan film Laži radi mene (1922).
Svi filmski entuzijasti ulagali su velika sredstva u proizvodnju filmova, a ostvarili su veliki broj filmskih žurnala i dokumentarnih filmova, kao i neke igrane filmove, među kojima ima i sačuvanih. "Novaković žurnal" je filmska hronika zbivanja u Beogradu i Srbiji i danas predstavlja dragocenu istorijsku građu za proučavanje naše prošlosti. Igrani filmovi Sve radi osmeha, Rudareva sreća ("Pobeda film", 1926), Kralj čarlstona (1927), Grešnica bez greha (1929) Koste Novakovića i Kroz buru i oganj (1930)
1932. snimljen je film Sa verom u Boga Mihajla Al. Popovića, svakako najambiciozniji i najuspešniji srpski igrani film snimljen do Drugog svetskog rata.
U Beogradu je bilo sedište saveznog proizvodnog preduzeća "Zvezda film", zatim "Filmskih novosti", republičkog preduzeća "Avala film", uvozno-izvoznog preduzeća "Jugoslavija film", Visoke filmske škole, itd.
Od kraja Drugog svetskog rata (1945) u Srbiji bez prekida teče proizvodnja filmskih žurnala i dokumentarnih filmova, među kojima treba posebno istaći film Nova zemlja (1946) Radoša Novakovića o naseljavanju kolonista iz ratom razorenih pasivnih krajeva u plodne ravnice Vojvodine. Beogradsko preduzeće "Avala film" snimilo je 1947. godine prvi igrani film savremene jugoslovenske kinematografije. Bila je to Slavica reditelja Vjekoslava Afrića. godine 1948. u Beogradu su proizvedena tri, od četiri jugoslovenska igrana filma te godine - Besmrtna mladost, s ratnom tematikom reditelja Vojislava Nanovića, Život je naš, sa savremenom tematikom reditelja Gustava Gavrina i Sofka reditelja Radoša Novakovića, prva filmska adaptacija jednog klasičnog književnog dela kod nas (romana Nečista krv Borisava Stankovića)., Uporedo s proizvodnjom igranih filmova raste i broj snimljenih dokumentarnih i kratkometražnih ostvarenja. Animirani film s lutkama Pionir i dvojka Ljubiše i Vere Jocić dobio je posebno priznanje u svojoj kategoriji na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji.
stvaraoci koji us se već istakli u prethodnom pionirskom periodu - Radoš Novaković (Daleko je sunce, 1953, Pesma sa Kumbare, 1955, Vetar je stao pred zoru, 1959), Vojislav Nanović (Ciganka, 1953, Tri koraka u prazno, 1958 i drugi.
Naredni period (od 1962. do 1991. godine) najbolje bi se mogao okarakterisati kao neprekidni uspon filma u Srbiji. Tokom te tri decenije snimljeno je u Srbiji više od 300 igranih filmova. Ostvarenja domaće kinematografije postala su sastavni deo nacionalne kulture, domaći film je osvojio gledaoce, a mnoga ostvarenja su reprezentovala našu zemlju na filmskim festivalima širom sveta. U oblasti igranog filma javljaju se novi autori i nove tendencije. Puriša Đorđević unosi specifičnu poetiku u ratni film (Devojka, 1965, Jutro, 1967). Dušan Makavejev je okrenut ka problemima savremenog života i u svoje filmove unosi originalni izraz, koji ga je proslavio u svetu Čovek nije tica, 1965, Ljubavni slučaj službenice PTT, 1967, Misterije organizma, 1967), Vladan Slijepčević koristi poetski realizam pri obradi savremenih tema (Medaljon sa tri srca, 1962, Štićenik, 1966), dok Živojin Pavlović savremeni život slika skoro naturalistički (Buđenje pacova, Kad budem mrtav i beo, 1960). Srpskim filmom dominira autorska ličnost Aleksandra Petrovića, koji za svoj film Skupljači perja (1967) dobija Grand prix na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu.
Polovinom sedamdesetih godina u Srbiji javlja se nova generacija filmskih reditelja, mladih, darovitih i ambicioznih stvaralaca školovanih u Pragu i Beogradu - Goran Paskaljević (Čuvar plaže u zimskom periodu, 1976, Pas koji je voleo vozove, 1977), Srđan Karanović (Miris poljskog cveća, 1977), Goran Marković (Specijalno vaspitanje, (1977), Dejan Karaklajić (Ljubavni život Budimira Trajkovića, 1977), Slobodan Šijan (Ko to tamo peva, 1980), Darko Bajić (Direktan prenos, 1982).
Godine 1991. raspala se SFR Jugoslavija, a samim tim i dotadašnja jugoslovenska kinematografija kao celina. Ovaj raspad, međutim, nije bitno uticao na srpsku kinematografiju, jer je ona već u prethodnom razdoblju delovala kao posebna celina, najmanje zavisna od saradnje s drugim jugoslovenskim republikama. Uprkos teškoćama objektivne prirode, koje svakako utiču na jednu tako složenu delatnost kao što je proizvodnja filmova, kontinuitet nije prekinut. godine 1991. u Srbiji je snimljeno 8. igranih filmova, 1992. godine 11, a 1993. (do početka novembra) 7. Uz imena iskusnih srpskih reditelja srednje generacije Srđana Karanovića (Virdžina, 1991), Dragana Kresoje (Original falsifikata, 1991), Gorana Paskaljevića (Tango argentino, 1992), Gorana Markovića (Tito i ja, 1992), Živojina Pavlovića (Dezerter, 1992), javila su se i neka nova imena mladih reditelja, nove generacije autora koja tek treba da da svoj doprinos filmskoj umetnosti u Srbiji. Među njima se ističe Srđan Dragojević, čiji je prvi igrani film Mi nismo anđeli (1992), proglašen za najbolji film godine. Uprkos blokadi i sankcijama koje su obuhvatile i oblast kulture, srpski filmovi su tokom 1992. i 1993. godine pozivani na mnoge međunarodne filmske festivale, na kojima su prikazivani, da bi osvojili nekoliko značajnih priznanja i pokazali svetu veliku snagu i vitalnost kulture i filmske umetnosti u Srbiji.

izvor:net

[giancarlo967]

Vidim da stvarno poznajes ovu tematiku i sa zanimanjem sam procitao tekst. Uz pohvale i jedno pitanje: Kako da dodjem do liste nagradjivanih filmova na Festivalu u Puli u periodu od 1955. do 1990. godine?
Pozdrav

[silvia]

Pronasla sam nesto malo podataka

Zlatna Arena za film:

Vlak bez voznog reda (Veljka Bulajića) 1959
H-8 (Nikole Tanhofera) 1958
Licem u lice (Branka Bauera) 1963
Okupacija u 26 slika (Lordana Zafranovića) 1978
Kad budem mrtav i beo (Živojina Pavlovića) 1968
Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (Dušana Makavejeva) 1967
Samo jednom se ljubi (Rajka Grlića) 1981
Zemaljski dani teku (Gorana Paskaljevića) 1979
Petrijin venac (Srđana Karanovića) 1980
Valter brani Sarajevo(Hajrudina Krvavca) 1972
Sjećaš li se Dolly Bell (Emir Kusturica) 1981
Već viđeno Gorana Markovića 1988

Zlatna Arena za gl.ulogu:

Boris Dvornik (Most) 1969
Anica Dobra (Vec vidjeno) 1988
Milena Dravic (Prekobrojna) 1962
Dragan Nikolic ( Banovic Strahinja) 1981
Velimir Bata Zivojinovic ( Tri) 1965
Velimir Bata Zivojinovoc ( Kozara) 1963
Olivera Markovic ( Sibirska Ledi Magbet) 1962

[broj310]

Kad budem mrtav i beo (Živojina Pavlovića) 1968

поставих својевремено тему о овом филму ( по мени једном од наших најбољих)
и... некако не беше коментара о горепоменутом...
приметићу још само да је задњих година наша кинематографија отишла к врагу, на жалост.

[ako_odem]

ФИЛМОМ ДО КРИТИКЕ

''Филмска уметност, пре свега ако се гради на савременој теми, али не само у том случају, нужно на одређени начин изражава извесну друштвену ситуацију, а посредно даје неке елементе за сагледавање и читаве друштвене целине из које је та друштвена ситуација узета. Одмах затим појавњује се и проблем односа између субјективне пројекције друштвене стварности и њеног објективног бића.''

У развојном периоду од 1947- 1955 филм и критика бележе тренд успона. Развој филмског израза, превасходно у отварању новим жанровским оквирима, условљава помак критичког израза, како у погледу форме тако и саджаја. Захваљујући удаљаљању филма од наративних структура на којима почива, филмска критика се упорним покушајима анализе визуелних/филмских наспрам наративних/филмских елемената готово истовремено одваја од књижевне критике. Тако критике постају претенциозније од дела на која се односе, аргументујући своје захтеве у односу на недостатке филмског израза.

У развојном периоду 1955 – 1960 филм и критика су у успону без значајних скокова. У погледу стила и формалног израза оба феномена доживљавају прекретницу у развоју, док је у погледу садржаја критика испред филма (аналитички приступ, критеријуми за вредновање, спознаја јединства садржаја и форме). У пуном размаху своје радозналости, с непоновљивим ентузијазмом, критика у овом периоду доследно прати и афирмише развој израза.

У развојном периоду 1960 – 1965 нови филмски израз је био повод за одређење критеријума модерног сензибилитета. Авангардни скок филмског израза, међутим, није условио развојни скок критике, тако да у погледу садржаја филмска критика у овом периоду стагнира.

У развојном периоду 1965 – 1970 нови филмски израз – у наглашеном успону, како у погледу форме тако и садржаја – изазвао је суштинско раслојавање у оквиру критике тако да је развој имао две супротне тенденције: а) тенденцију пада (одвајање од дела) б) тенденцију наглашеног успона (квалитативно сазревање и ангажована подршка ауторском продору модерног филма). Усаглашеност (б) линија развоја манифестована је у корелацији филма и критике – богатство визуелног на плану филмског израза осликано је у богатству доживљајног и вредносног на плану критичког израза.

У развојном периоду 1970 – 1980 филмски израз је у благом успону, који се наглашеније очитава у погледу садржаја. Критика је у паду – опседнута сопственим статусом остаје пасивна у односу на филмска дела. Бројне расправе о односу филм – критика доводе до спознаје активног међуодноса и узајамне условљености.

Следи наставак... (ако желите)