Ma, *ebite se devedesete tužne i nesretne...

[euridika]

Ja sam u devedesetim imala dvadesetak i nešto manje i nešto više. Godine kada normalni mladi ljudi pakuju svoje rančiće i odlaze da se zevzeče po svetu, jer se u tim godinama najmanje razmišlja, najviše i najintenzivnije živi. Ja sam sedela kod kuće i čekala da mi se javi da li mi je neki od braće upucan na Plitvicama, u odbrani Knina ili na Kosovu, čekala sam sa ogromnim strahom poziv da se tata pridruži odbrani domovine, čekala sam nove srećnije dane, čekala na jednoj autobuskoj stanici u Sremu, sa, obično, preko 100 ljudi, jedan autobus koji je vodio ka prestonici, jedan trocifreni broj koji je značio spas u tim danima, spas posle 45 minuta najgušćeg pakovanja sa bezbroj ljudi koji su bili tužni, namrgođeni, besni, kojima sam smetala ja i moj ranac i moja knjiga koju sam pokušavala da čitam, sve im je smetalo...

I sada bih ja mogla ovako memoare da zgužvam o tim devedesetim, pamtim svaku šetnju Beogradom, pamtim jednu kafu u SKC-u koju je pilo nas 6-7 jer nismo imali novca za više, pamtim sva putovanja na koja nisam otišla, sve snove koje sam tiho u potaji sanjala, pamtim strah u očima mojih roditelja kada bih, posle duge svađe, ipak odlazila nekuda da se borim za nešto, pamtim sve horor scene na Dnevnicima 2, rascopane lobanje, napuštena sela, "žao mi konja" koje bi mi tada letelo kroz glavu, pamtim najezdu drekavaca i skakavaca obučenih, zapravo svučenih tako da te mozak zaboli pri samo jednom pogledu i na samo jedno slušanje svega toga, pamtim kako sam plakala kada je bombardovanje završeno, i kada je proglašena pobeda, plakala zbog bezumlja i poslednjih, tada sam mislia poslednjih udara na moju svest.

E sada, ono što sam ja htela da kažem jeste da su devedesete bile jezive, i toliko loše energije i straha i ludila skoncentrisanog u samo petnaestak godina (neke države ne dožive takve momente u 200 godina istorije (blago njima)), ali, ali, ali ja sam se tada borila i ja sam se nadala da će bolje sutra doći, ja sam se tada nadala najsnažnije na svetu!

Ja sam nadu izgubila u 2000-im, one su me zgazile i uništile ono malo optimizma što je bilo ostalo posle devedestih.

[zmax]

A bili smo i milijarderi.

[Angus]

euridika kaže: Ja sam u devedesetim imala dvadesetak i nešto manje i nešto više. Godine kada normalni mladi ljudi pakuju svoje rančiće i odlaze da se zevzeče po svetu, jer se u tim godinama najmanje razmišlja, najviše i najintenzivnije živi. Ja sam sedela kod kuće i čekala da mi se javi da li mi je neki od braće upucan na Plitvicama, u odbrani Knina ili na Kosovu, čekala sam sa ogromnim strahom poziv da se tata pridruži odbrani domovine, čekala sam nove srećnije dane, čekala na jednoj autobuskoj stanici u Sremu, sa, obično, preko 100 ljudi, jedan autobus koji je vodio ka prestonici, jedan trocifreni broj koji je značio spas u tim danima, spas posle 45 minuta najgušćeg pakovanja sa bezbroj ljudi koji su bili tužni, namrgođeni, besni, kojima sam smetala ja i moj ranac i moja knjiga koju sam pokušavala da čitam, sve im je smetalo... I sada bih ja mogla ovako memoare da zgužvam o tim devedesetim, pamtim svaku šetnju Beogradom, pamtim jednu kafu u SKC-u koju je pilo nas 6-7 jer nismo imali novca za više, pamtim sva putovanja na koja nisam otišla, sve snove koje sam tiho u potaji sanjala, pamtim strah u očima mojih roditelja kada bih, posle duge svađe, ipak odlazila nekuda da se borim za nešto, pamtim sve horor scene na Dnevnicima 2, rascopane lobanje, napuštena sela, "žao mi konja" koje bi mi tada letelo kroz glavu, pamtim najezdu drekavaca i skakavaca obučenih, zapravo svučenih tako da te mozak zaboli pri samo jednom pogledu i na samo jedno slušanje svega toga, pamtim kako sam plakala kada je bombardovanje završeno, i kada je proglašena pobeda, plakala zbog bezumlja i poslednjih, tada sam mislia poslednjih udara na moju svest. E sada, ono što sam ja htela da kažem jeste da su devedesete bile jezive, i toliko loše energije i straha i ludila skoncentrisanog u samo petnaestak godina (neke države ne dožive takve momente u 200 godina istorije (blago njima)), ali, ali, ali ja sam se tada borila i ja sam se nadala da će bolje sutra doći, ja sam se tada nadala najsnažnije na svetu! Ja sam nadu izgubila u 2000-im, one su me zgazile i uništile ono malo optimizma što je bilo ostalo posle devedestih.

......glavu gore i idemo dalje...ceo zivot je jedna borba...

[broj310]

деведесете су нам на неки начин и показале пут. куда ваља кренути...
многи нису ни до дана данашњег схватили поруку. остали су у тој својој злоби да труну. и свуда је још увек остало и таштине и зависти и пакости и... све оне најгоре особине.
деведесете?
па оне још увек трају, променила се само наша перцепција, остарило се... нема оне жеље за променама, борбе за бољи свет. боримо се још само за сопствену егзистенцију, зар не?
свако за себе.
отуђеност је страшна, грозоморна. волео бих да звучим ведрије, али, нећу да се лажемо.
нема заједништва, схватате, заједничких идеја које нису запрљане личним интересима.
остадоше још ови интернет домени... и још пар нас, последњих ратника

[jedinistvarni]

Meni su devedesete bile super, naucile su me mnogo cemu, prvo u to vreme sam bio odlican matematicar, racunao sam u milionima u sekundi, drugo naucile su me da se brinem o sebi i budem uporan, gazili su me penzioneri u redu za hleb, morao sam da se probijem, trece osnazile su me i stvorile od mene coveka, morao sam da se dokazujem ucenjem a kad bi izostalo morao sam da branim svoje prezime o glupih patriota, cetvrto da nije bilo devedesetih nikad ne bih znao sta je to sloboda i koliko trebas da je cenis.

[gorica]

Devedesete.
Djavo da ih nosi.Steta je sto ne mozemo da ih zaboravimo.Toliko jke krvi i suza proliveno.Straha u kostima uneseno i to sve zbog par ljudi koji su sa nama igrali kao da smo figure na sahovskoj tabli.A oni kraljevi i kraljice gurali nevine zrtve ispred sebe samo da bi sebe stavili u rokadu.
Bilo je i lijepih trenutaka ali kada kazwmo devedesete prvo nam ruzna sjecanja dolaze.Lijepa su rijetka pa ih se i malo ko i sjeca.
Natalitet je opao,djeca se nisu radjala iz ljubavi vec iz moranja.


NE PONOVILE SE.!

[Bazarov]

Plakao sam muški, nezaustavljivo.
Lepa devojka je pametno govorila. Rekla je da mrzi ta vremena. Ali da ne može da ih zaboravi. Da ne želi da ih zaboravi. Ako ta vremena budu zaboravljena, a njihova znamenja nam se ponovo ukažu, nećemo umeti da ih prepoznamo - ta vremena će nam se ponoviti. A i, ta su je vremena naučila da bude uporna, da se bori za sebe, laktovima, đonom; u tim vremenima je odrasla i sazrela kao nečovek, čime se ponosi.
O, kako sam plakao, ljudi moji...

[miloradv]

Трагично је што су те деведесете заборављене. Враћају нам се. Овога пута биће још горе.

[Sokica]

Večeras je u mom kvartu nestalo struje na pola sata.U momentu sam se setila onih restrikcija,kada smo imali stuje po četiri sata što nije bilo dovoljno ni da zagreje vodu u bojleru...Strašno!Stvarno smo se na svašta navikli u to doba i trpeli...
Onda sam se setila lepih momenata u vreme restrikcije i samo sam se šćućurila kraj mog muža...

[_baba_]

Samo nas narod moze da se zajebava i kad je najteze.

Foliranti-Pesma o benzinu