Kako se nosite sa odlascima..!?

[euridika]

Ja nisam plakala, ne zato sto mi nije bilo tesko vec zato sto placem samo kada sam sama, da niko ne vidi suze, ili bar da ih ne vide roditelji... Prvi put sam bila uzasno uzbudnjena zato sto je to bilo moje prvo putovanje avionom u zivotu (drugo, prvi i jedini put do tada sam letela kada sam imala nepune dve godine) i zato sto sam odlazila potpuno sama sa skoro 40kg prtljaga za koji me je namrgodjen brkati sluzbenik JAT-a na surcinu (aerodromu "Nikola Tesla") ojadio sa 45 evra koje je moj tata imao skrivene u novcaniku i tako mi pozeleo srecan put, mozda zauvek iz drage otazbine. Izljubila sam i izgrlila roditelje i pobegla u tranzit, nisam se okretala. Prijatelje sam zamolila da ne dolaze, odrasli smo ljudi i jako se dobro i dugo poznajemo, nisam morala to da im ponovim, oprostili smo se nekoliko noci pred odlazak i to mi je ostalo u nejlepsem secanju. Posle prvog uzletanja postalo je teze, ne pozdravljanja sa dragima vec razne spoznaje sa kojima sam morala da se borim svaki sledeci put. Pitanja o pripadanju i nepripadanju kojim bih ispunjavala svoje besane noci kada bih odlazila kuci u srbiju i besane noci ovde medju ovim veselim svetom, osvescivanje svaki put kada bih krocila na arerodrom, beskrajne kafe sa najdrazim prijateljicama i preispitivanje da li se komunikacija izmenila, da li ih gubim, da li me vole onako i onoliko koliko su me volele...

[Sladja26]

100% te shvatam. i ja sam dugo patila, svaki put kad sam se vracala "kuci". ja sam rodjena u nemackoj, ali zivela sam 5 godina u veterniku. tako da je za mene i jedno i drugo da tako kazem moja "kuca". sad kad sam se udala u nemackoj, nije mi vise tako tesko, kad odlazim. ali do tad sam svaki rastanak od mojih najmilijih preplakala. ja imam srecu da su moji roditelji isto u nemcakoj, pa se tako rastajem "samo" od tetaka, striceva itd. tesko je to. i neznam dal cu ikad moci da odem, a da ne budem tuzna.

[euridika]

Sladja26 kaže: Ja imam srecu da su moji roditelji isto u nemcakoj, pa se tako rastajem "samo" od tetaka, striceva itd. tesko je to. i neznam dal cu ikad moci da odem, a da ne budem tuzna.

Ja tetke i ostalu familiju ne stignem ni da vidim, u svakom odlasku sve ih manje vidim i sve mi bolje, sada su to samo oni koje biram i koje hoću da vidim i koji me oplemene i ispune ljubavlju do sledećeg odlaska/dolaska. Lepo je to sada, i uzbudljivo na neki skroz pozitivan način, zato što odlaziti sa jednog, znači dolaziti na neko drugo mesto, a tamo čeka neka srećica sakrivena u nekom džaku, samo ako hoćemo pažljivo da pogledamo i ne pobegnemo od nje.

Ono što mi tužno i teško podjednako mi tužno i teško i kada dođem tamo i kada sam ovde gde sam, ne menja se intenzitet sa rastojanjem, a ono što mi lepo i milo, lepo mi milo uvek, dolasci i odlasci su sada samo postali kretanje, avioni, aerodromi, čekanja, ispraćanja i dočekivanja i to se tako dešava u krug, dok nas ima....

[believer]

ima jedna knjiga Hemingvejeva,koja je neopravdano zapostavljena kad se govoti o njegovom knjizevnom opusu....
u njoj jedan matori general nezno zaljubljen u mladu devojku iz stare venecijaske porodice ,dok ispijaju martini u nekom finom hotelu kaze u nekom trenutku:
(parafraziram)

"Sve sto imam i sto do cega mi je ikad stalo mogu preko ramena da bacim u vodu i da se ne okrenem kad ucini BUC!"

eto tako sve vise gledam na odlaske i ostale trice.....

[Angus]

...nosim se...u p...u m......u...

[love hunter]

Ne znam da se rastajem...

...valjda nemam ugradjen taj cip, sta li...ne znam da u tim trenucima (kada ti mozak uzasnuto zvoni na uzbunu i alarmira da neko koga volis odlazi, ili da ti odlazis) pokazem koliko mi je stalo, koliko mi je zao, koliko se nikada ne bih razdvojio. Reci koje se tada izgovaraju uvek su mi bile previse banalne za trenutak koji me stigne kasnije, kada ostanem sam sa sobom i kada krene da me kljuca i razjeda pitanje da li sve bas mora tako i zasto sve bas mora tako...

...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...

...ne znam da se rastajem, nikada necu ni nauciti....


...ali sam zato odlican u sastajanju .

[Goga]

UUuuuu... nikako...
Sama pomisao na odlazak drage mi osobe,
pravi čitav cunami emocija...
Totalno oprečna osećanja,
a razum je u totalnom off-u...
Gora sam od malog deteta...

[believer]

ma sve moze da se podnese......niko ni za kim nije skap`o pa necu ni ja.......

[duga12]

Bome jedne prilike ja zamalo...

Pre tri godine,posle petnaest godina,videla sam sestru od rođenog strica.Doputovala sa mužem iz Švedske.Obišla je celu rodbinu,i na kraju došla kod mene,gde je provela tri dana.Tom prilikom se i krstila ovde,na moju veliku radost,sve je bilo za mene divno,čarobno.Prvi dan sam je samo gledala,nisam oka sa nje skidala...pokušavajući da nadoknadim,sve te godine....Nismo uopšte spavali tri noći,koje smo proveli u priči.Da ne dužim,kada su trebali poći,isto smo se onako gledale..kao da se više nikad nećemo videti...Ja od zaustavljanja suza,nisam mogla progovoriti..zagrlile smo se...i plakale...tada mi je rekla:-Vi ovde nemate ništa...a sve ste nam dali...Svi su plakali..a nas dve smo se grlile,kao da nećemo da pustimo jedna drugu...tad sam osetila bol u grudima..pravi...preskakanje srca..uz moje izvinjenje,što nisam izdržala...i sad su mi oči pune..dok ovo pišem...

[_baba_]

love hunter kaže: ...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...

Sjajno
Iz istih razloga upijam zagrljajem, ne samo na rastanku, nego uvek i svuda.

Uvek sam ja bila ta koja ispraca. I znala sam da je teze onom ko odlazi, pa sam se oprastala sa osmehom, da ne otezavam jos vise.
Posle se isplacem kad ostanem sama i nastavim dalje.
I kad je poceo da se priblizava dan mog odlaska, isto sam tako bila nasmejana. Umesto da mene ljudi podizu i ohrabruju, ja sam tesila i jedno po jedno, a bogami i u grupnim seansama.
Pakovanje sam odlagala do poslednjeg momenta da bih sebi dala sto vise fore za prihvatanje cinjenice da stvarno odlazim.
A kada sam zatvorila i poslednji kofer, pogledala u sve njih koji su bili tu i rekla"To je to"...to je onda stvarno bilo to. Toliko sam se osecala lose da sam otrcala u kupatilo i ispovracala se.
I isplakali smo se. I vise mi nije bilo bitno da li sam jaka ili slabic, slomila sam se od tuge. Toliko voljenih ljudi oko mene i toliko emocija, da covek jednostavno ne moze da ostane imun na to. I sad mi je neka knedla u grlu kad se setim.
Sledece jutro, 04h, tri automobila ispred zgrade sa otvorenim gepecima i samo tisina. Put do Beograda uz usiljene osmehe i poneki uzdah...aerodrom...guzva...poziv za let. Drugi poziv, treci...a ja ne mogu da ih pustim iz zagrljaja. Ne znam ni kako sam krenula prema izlazu. Okrecemo se jos jednom da im mahnemo i posaljemo cmoku, a moji svi stoje kod one ograde i brat visoko podigao ruke i drzi sal na kojem su napisali ~Grtalica rulz
Tako da sam ipak otisla sa osmehom, kako i treba da bude.

Ne volim rastanke...definitivno.