Tamo 'Vamo - Himna Dijaspore ili "gde smo ustvari?"

[Lala Vrbas]

Tamo 'vamo

Zbog onoga tamo
došli smo ovamo.
oni što su tamo
isto bi ovamo.
Znaju oni tamo,
bolje je ovamo.
Jeste lepo tamo
lepše no ovamo,
ali nema tamo
šta ima ovamo.
Ne može se tamo
isto što i 'vamo.
Mi bismo rađe tamo
no da smo ovamo,
jer naše je tamo
a tuđe ovamo.
Ovi bi ovamo
hteli da smo tamo.
briga njih ovamo
kako nam je tamo.
Trpimo ovamo,
što ne bismo tamo.
Tako je ovamo.
Oni misle tamo,
blago nama 'vamo,
kada nismo tamo.
Svi hoće ovamo.
Niko ne bi tamo.
Kada bi svi ovamo,
ko bi onda tamo?
Ko nas posla 'vamo,
ostao bi tamo
jer ne sme ovamo.
A njemu je tamo
bolje no ovamo,
pa onima tamo
ne da više 'vamo.
Trebaju mu tamo.
Šta će svi ovamo?
Neko mora tamo.
Dosta nas je 'vamo.
Tako ti je tamo.
Plačemo ovamo
za onima tamo.
Al' suze su 'vamo
krupnije no tamo.
Svako ko je 'vamo
ima nekog tamo,
pa čas je ovamo,
pa odlazi tamo,
muči se ovamo
da pomogne tamo.
Glavom je ovamo
a srcem je tamo.
Sve bi dao 'vamo
da je bolje tamo
i čeka ovamo
kad će bolje tamo,
da napusti 'vamo
da se skrasi tamo.
Hladno je ovamo.
Nije kao tamo,
jer sunce ovamo
ne greje ko tamo
izblediš ovamo.
Stran im dođeš tamo,
Ko što si i 'vamo.
Blago onim tamo
što nisu ovamo,
no su samo tamo
jer mi smo ovamo
ni 'vamo ni tamo.

Ljubiša Simić iz Frankfurta na Majni

Par reči o autoru:

Ljubiša Simić je rođen 1970 god u Tularu, okolina Leskovca.
Studirao je na Filozofskom Fakultetu Universiteta u Prištini, na odseku za Istoriju. Početkom rata u bivšoj jugoslaviji enmigrirao je Nemačku, gde i danas živi. Objavio je nekoliko knjiga, od kojih su poznatije "Mače Naopače" - knjiga poezije za decu, i knjiga za poezije "Tamo Vamo"





Jeste li tamo ili 'vamo?
Koliko često se borite, ako se borite, i kakvi su vaši argumenti za biti tamo ili vamo?
Šta je za vas tamo, a šta vamo?
Da li su ove dileme samo i isključivo vezane za dijasporu ili smo takvi mi ljudi, pa bismo tamo kada smo 'vamo i tako redom?

[Lala Vrbas]

Nije mi cilj bio da se predstavim kao autor pesme. Postujem tudja autoraska i imovinska prava tako mi bog pomogao

Hvala na informaciji o autoru pesme. Imam mogo vise zajednicko sa njim osim dijaspore. Rodjen je veoma blizu gde su koreni mojih predaka i gde ne zivi vise niko zbog migracije .Taj jedeo veoma bitan da se sacuva kao

[swba]

Uvjek je trava zelenija negdje drugdje.... skromnost ljudskog roda sta's

[simke]

kaže pesnik:
ni 'vamo ni tamo ...

Deluje mi kao da ne zna gde bi,
kao da bi i tamo i 'vamo ...


Kada sam prvi put pročitao pesmu, prvo sam pomislio kako ju je napisao Matija Bećković,
kako mi je ta pesma do sada nekako promakla pa ne znam za nju,
ali sam ipak proverio ...

Tada, čitajući je ponovo na um mi pade Mark Šagal, Rus jevrejskog porekla
koji je posle godina i godina boravka u Parizu na pitanje o svojoj umetnosti odgovorio:
''Ja na svojim cipelama još uvek imam ruskog blata.''

Ova njegova izjava bi se mogla shvatiti na razne načine, ja je doživljavam kao objašnjenje da nije pogubio svoje korenove i da iz njih crpe svoju inspiraciju, osobitost i snagu ...

Ravnoteža se postiže na osnovu stabilnosti,
mislim da nema tamo 'vamo ... 'vamo tamo ...

Mislim da je najbitniji prvi korak,
korak odakle počinje planeta, jer
negde si posađen,
negde si nikao
pa kasnije koliko
god daleko odleteo,
bio orao, soko
obletao planetu
svijao gnezdo
na bilo kom drvetu
kordinate hvataš
na osnovu prvoga leta
jer odatle za tebe
počinje planeta ...


Rođen sam na jednom salašu,
koji na žalost odavno više ne postoji na telečkoj kosi ...
ali prašina koju sam tamo pokupio svojim bosim nogama
kada sam napravio prve korake na ovoj planeti,
sastavni je deo moje krvi, misli i bića ...
uvek sam bio 'vamo, osim ponekad samo za kratko tamo,
možda mi je zbog toga lako da pričam ovako
ali i da me pošalju na Everest il' na Himalaje,
moj oslonac će zauvek biti u vojvođanskom blatu ...

[euridika]

Lala Vrbas kaže: Nije mi cilj bio da se predstavim kao autor pesme. Postujem tudja autoraska i imovinska prava tako mi bog pomogao

Nismo ni mislili da ti je cilj da se predstaviš kao autor. Ideja je bila da se samo malo upotpuni postavjeni post. Nikom ne sudimo niti nam je to cilj. Cilj je razmena ideja i mišljenja.

Hvala i tebi na pesmi koju si postavio. Možda bi hteo da nam kažeš zašto si postavio ovu pesmu? Ima li kod tebe sličnih dilema? Ili si baš tamo, ili baš ovamo?

simke kaže: kaže pesnik: ni 'vamo ni tamo ... Deluje mi kao da ne zna gde bi, kao da bi i tamo i 'vamo ... Kada sam prvi put pročitao pesmu, prvo sam pomislio kako ju je napisao Matija Bećković, kako mi je ta pesma do sada nekako promakla pa ne znam za nju, ali sam ipak proverio ... Tada, čitajući je ponovo na um mi pade Mark Šagal, Rus jevrejskog porekla koji je posle godina i godina boravka u Parizu na pitanje o svojoj umetnosti odgovorio: ''Ja na svojim cipelama još uvek imam ruskog blata.'' Ova njegova izjava bi se mogla shvatiti na razne načine, ja je doživljavam kao objašnjenje da nije pogubio svoje korenove i da iz njih crpe svoju inspiraciju, osobitost i snagu ... Ravnoteža se postiže na osnovu stabilnosti, mislim da nema tamo 'vamo ... 'vamo tamo ... Mislim da je najbitniji prvi korak, korak odakle počinje planeta, jer negde si posađen, negde si nikao pa kasnije koliko god daleko odleteo, bio orao, soko obletao planetu svijao gnezdo na bilo kom drvetu kordinate hvataš na osnovu prvoga leta jer odatle za tebe počinje planeta ...

Ideja o identitetu i pripadnosti i tome što ti nazivaš "prvim korakom" je izuzetno važna, ali ne mislim da nas u potpunosti određuje. Svaki sledeći napravljen korak nas dograđuje i formira na koju god stranu gazili. Znam neke ljude sa nekoliko pasoša, nekoliko nacionalnosti, nemaju tih pitanja, znaju ko su i šta hoće od svog života, dobri su i verni prijatelji, predani poslu koji rade, vole i voljeni su, a nemaju taj jedan polazni kamen jer su se previše brzo kretali da bi nešto ostalo u sećanju kao odskočna daska. Teško je, uopšte pisati o ovakvim stvarima, jer, koliko god se čovek trudio da bude racionalan i da ne trpa emocije u ovu vrstu rasuđivanja i da, na kraju krajeva, nema šta da se rasuđuje, već se treba živeti, onako kako se zna gde god da smo, to ne ide tako lako.

Ja sebe vidim kao stanovnika sveta (neko će reći izdajica ili stranac u rođenoj državi, ja se neću buniti...). Nemam često tu vrstu dilema, da li sam ovamo ili onamo i šta bi bilo kad bi bilo. Nisam imala previše šansi u životu, nisam ih imala skoro uopšte dok sam živela u jednoj i jedinoj domovini. Odluke sam donosila bistre glave i uz mnogo prethodne analize.

Tamo su prijatelji, stari, sa kojima su veze najsnažnije, roditelji i brat, ali nisu samo tamo i ovde su uz mene, uvek, u srcu i mislima, kao i ja sa njima. Tamo su ostale neke ljubavi i neke sreće i neke tuge. 'Vamo sam nova ja, sama, odgovorna, radim posao koji volim i za koji me ovde plaćaju, a tamo nisu hteli, stičem nove divne prijatelje koje ne bih mogla da upoznam tamo jer oni nisu tamo.

Naravno da naiđu momenti, kada čovek ne zna šta bi sa sobom, kadi bi jedna kafa sa prijateljima, onim tamo, bila vrednija od svega na svetu, kada bi da sedneš sa nekim sa kim su reči nepotrebne i da se samo gledate i sve rauzmete, kada te do suza dovede najgluplji stih najgluplje pesme na svetu, kada mrziš čitav svet jer ti je za sve kriv, iako nikakve realne krivice nema, ali to je ono što se dešava svima, koliko god bili srećni ili ne ovde ili tamo.

[Kal_el]

Trava je uvek zelenija negde tamo ... medjutim moj povratak u NS je bio zbog
sisatijih krava iz NS

[euridika]

Dobila sam mejl od jednog dragog stvorenja u kome mi javlja da ide kući na odmor i da je jako uzbuđen. To stvorenje živi u prokletoj Amirici već nekoliko godina, 3 ili možda i malo jače. Interesantno kako se pojam kuće još uvek, svesno ili ne, vezuje za ono tamo .

Meni se jedno vreme dešavalo da bih za odlaske u Srbiju govorila da idem kući, pa bih onda za povratke ovamo govorila da idem kući, i malo mi se vrtelo u glavi od tih slinih kuća kojima sam sam se vraćala . U poslednja vreme sam, da bih izbegla zabune te vrste, počela da govorim da idem u Srbiju ili da idem da posetim moju porodicu.

[euridika]

Bila sam u poseti nekim ljudima koji žive u nekim dalekim krajevima. Dalekim od Srbije, i od njihove prave domovine, tamo nekih krševitih predela iz nekih delova Hrvatske. Oni su bežali, od ovih i onih i na kraju su pobegli baš daleko, pošto nikome ovde i onde nisu bili dobri, nisu lepo pričali i otimali su tuđe poslove. Sada žive u nekakvim mračnim industrijskim mestima jedne evropske države i totalno su izgubili sjaj u očima i onu razdragansot sa kojom su nekada išli kroz život. Ne govore jezik zemlje u kojoj žive, rade noćne smene u nekim jezivim fabrikama gde su ljudski uslovi rada negde zaboravljen pojam, tužni su, ali su tamo zbog dece jer su njihovi životi nekako već uokvireni, u nekim su 50-im godinama. Deca se polako uklapaju u to društvo, nalaze poslove, nalaze drugare, nalaze mesto pod suncem, ali to nije put koji su birali, tamo su jer su morali da odu iz nekih drugih krajeva, jer je netrpeljivost i bezidejnost u tim krajevima prelazila granice izdržljivosti čak i za njih.

Ti ljidi, ti ljudi koji su tamo zbog dece, to su oni koji su ni tamo ni vamo, i ti ljudi svaku noć odlaze da spavaju sa samo jednom idejom, kako će već možda sutra naći način da se vrate tamo negde i da na miru okončaju, da se konačno njihovo putovanje zatvori, na mestu gde je i počelo. Mislim da ih ima mnogo takvih, i ja im opraštam što su ni tamo ni vamo.

[Savannah]

Izgubih se citajuci. Kud sad? Tamo ili vamo? Najbolje u krevet.