Nastavi pričicu

[HLEBmaster]

Jedan mrav planinario je mojim nosem. I verovatno bih josh dugo spavao da ta njegova zamishljena "planina" nije bila jestivog karaktera. Ugrizao me tako snazzno da sam se momentalno prenuo iz sna pokushavajuci da sam sebi zadam smrtonosni mavashi po nosu. Srecom nisam mogao da se dohvatim, inache ....666999 (zlo i naopako)

Ustadoh iz svoje shumske postelje i otresoh lishce sa sebe. Trebalo mi je koji sekund da se setim gde se nalazim. Spavao sam toliko tvrdo sam se probudio u onom polozzaju u kojem sam i zaspao, tako chvrsto i duboko, da sam skoro siguran da sam delimichno bio mrtav ili bar u dubokoj komi. Da sam lezao malo duzze mahovina bi se nahvatala po meni.

Potrazzih pogledom starog indijanca i sledih se... Na mestu na koje je stari indijanac sinoc legao bili su samo luk i torba sa strelama od kojih se nikada nije odvajao. Chak ni u snu. Vid mi se polako bistrio i pocheh da uvidjam sve vishe tragova borbe..otisci indijanchevih pesnica videli su se na kori drveca. Hmm, stari majstor borilachkih veshtina nikada nije promashio protivnika..Zashto bi udarao po drvecu rizkujuci da povredi ruke?
Kora drveta bila je rasuta svuda okolo.. u mnogo vecoj kolichini nego shto je to karakteristichno za shumu..

Da li je moguce da sam prespavao ovakvu borbu? Nije ni chudo, jednom sam tako chvrsto spavao da sam prespavao tornado koji nam je oduvao kucu i bacio je 40 kilometara daleko na neko drvo. Mozete misliti ala sam se iznenadio kada sam onako nenaspavan krenuo ujutru po hleb i mleko. If you know what i mean.. Pad sa visine od 20 metara prezzivljavaju samo dobro utrenirani..

Dozivao sam indijanca po shumi iz sveg glasa. Na moje zaprepashcenje shuma je izgledala kao da je protutnjalo krdo slonova ....i to bash bash velikih slonova.
Bilo je polomljenih grana chak i na visini od po nekoliko metara. Osim o drvecu moje secanje nije posedovalo podatke o tako velikim stvorovima. ..Drvece? Sevnu mi kroz glavu.. Drvece koje hoda?.. Tek sad primetih da je shuma drugachija nego inache.. Juche je bila toliko gusta da smo se jedva probijali. Sada ste mogli komotno da idete zatvornih ochiju i nekoliko metara da ne udarite ni u jedno drvo. Sa druge strane, zakleo bih se da je shuma juche bila raznovrsnija.. svako drugo drvo bilo je bor, a ostalo bukva. E pa bukve vishe nije bilo. Da li je moguce da je drvece napustilo shumu?
Iz nekog razloga hodajuce drvece nas je, izgleda, skriveno promatralo i pratilo celim putem, ugrabilo priliku kada samo obojca zaspali i odvelo starog indijanca..
Indijanac se borio ali ochigledno, u brzini, nije mogao da razazna koje drvo je obichno a koje ne..


Hodajuce drvece je bila prirodna i uobichajena pojava u nashim krajevima. Toliko smo navikli na nestajuche shume da smo prestali i da primecujemo.
Legenda kaze da je josh kralj Makarije Neodluchni, kada je uredjivao svoj dvorski park, dao svojim dvorskim nauchnicima u zadatak da stvore takvu shumu koju ce on moci svakoga dana da aranzzira kako mu se cefne.
Nauchnici su ukrstili nekoliko domacih vrsta drveca sa retkim vrstama koje zive u dalekim zemljama. Tako hodajuca bukva danas ima gene severnoamerichkog kotrljajuceg pustinjskog zzbuna, parazitske orhideje i par plutajucih barskih biljaka. Odatle sve vrste hodajucheg drveca ima prelepe cvetove i obozzava mlaku vodu... ako negde vidite izvor mlake i bajate vode, tu cete naci i shetajuce drvece.. definitivno..

Daljim ukrshtanjem Makarije je dobio chitav dijapazon hodajucih vrsta svaku sa svojim osobinama.
Kadkad po koje drvo bi se odmetnulo iz kraljevog vrta i zato danas imamo chitave shume bez stalnog mesta boravka.

Hodajuca bukva bila je poslushna i ne mnogo inteligentna vrsta . Taman za dresuru. Nekoliko armija u istoriji koristilo je chitave shume hodajucih bukvi kao peshadiju. Pricha se kako je jedan kralj pokorio chitavu zemlju Bosnoniju sa samo jednim pukom hodajuce bukovine. Potomci ondashnjih ratnika josh uvek obitavaju tim predelima.

Hodajuca breza bila je drvo manekenskog tipa, tanka i nezna bila je tu tek da vam ulepsha krajolik. Lepa, ali priglupa sluzzila bi eventualno chobanima da prave svirale samo da nije reflexno koristila tu osnovnu mogucnost kretanja. Dodushe po neki chobanin je i uspeo da od po koje napravi sviralu, nakon shto je brezu, sujetnu i samozaljubljenu, laskanjem i lukavstvima privoleo da ne bezzi.

Hodajuce borove, iako snazzne, nisu primali u armiju.. Bili su previshe zapaljive i buntovne naravi. Hodajuci borovi zato bili su lutajuci usamljenici. Snazni, ali plahoviti, podsecali su na stare usamljene vitezove, sposobni da odole chak i udaru groma.

Pored svih tu su i nabusiti zzbunovi gloga, veseli drenovi, zzalosne vrbe, itd, itd..

Iz razmishljanja me prenu eho mog sopstvenog dozivanja..

Kuda sad da krenem? Indijanac me je poveo samo njemu poznatim putem kroz shumu prema selu. Krenuo bih u bilo kom pravcu, ali se bojim da cu pocheti da se vrtim u krug..
Znam, uzecu nozz i obelezavacu drvece .. tako cu znati ako ponovo idem istim putem. Izvadih nozz i zabodoh oshtricu sechiva u koru prvog drveta.


--IIIIIIJAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAOoooo ooo!!!!! - Odskochi drvo par metara. Ja bogme odskochih neshto vishe. Moj mavashi zaigra u vazduhu! PRvo bijem onda pitam za zdravlje! BANZAIIIIII!!!

--Siledzijo ni jedan shumski vidi shta si mi uradio?! Sad ce mi ostati oziljak da ce mi se cela shuma smejati na plazzi! -

Bila je to jedna od onih tupavih breza.. Ne bash koristan um u ovom momentu, ali mozda ona zna izlaz iz shume. A verovatno je videla i nocashnju borbu...

[SQUAW]

- Komšinice, ima li nekih problema? - progovori obližnja Vrba sklanjajući krošnju sa lica.

- Ma ovaj ovde me bockaaaaa - Breza je cvilela.

- Khm, khm - nešto je kašljucalo iza mene - Lepa moja, hoćeš li da dohvatim ovog nesretnika i nahranim ga svojim bobicama? Više neće bockati ništa i nikoga... - šuštala je ogromna Tisa.

- Ali samo sam hteo da se nekako orijentišem, u konfuziji sam, od kako sam se probudio šuma više nije ista, a od mog saputnika ostalo je samo ovo - pokazah na luk i strele.

- Momče, to nikako nije razlog da bodeš, mogao si lepo da kucneš i pitaš šta te interesuje - rekla je Vrba. Bila je blaga i stara. Breza je i dalje cvilela. Tisa me gledala namršteno.

- Vi, vi znate šta se desilo ovde? Znate gde je poglavica Kameno Lice?

-Hmmm, da li znamo? - uvređeno je rekla Tisa. - Da li ti delujemo kao da nešto može da nam promakne? - rekla je i zaštitnički prebacila jednu ogromnu granu oko brezine krošnje. - Hajde draga, proći će, polako, samo diši duboko. Uplakala si zemlju i mravi su se razbežali, a i frizura ti se pokvarila, sve ptice su odletele iz nje...

- Stvarno??? Ko zna na šta ličim zbog ovog koji bocka po šumi!

Okrenuo sam se ka Vrbi. Smešila se toplo i podsećala me na moju baku. Bila je toliko drugačija od njih. Mala i pogurena, ali iznad svega nežna i zelena. Meni je pretila nova katastrofa: došlo mi je da kinem. To sam već duže vreme očekivao, a sad je bilo neizbežno. Odavno nisam spavao u šumi, malo sam nazebao. Nisam imao maramicu, a ako se ubrzo ne domognem nečega u šta bih mogao da kinem, desiće se užas.

- Sine, ja ću ti reći šta se desilo ovde sinoć tvom prijatelju. - rekla je Vrba.

Odjednom mi se više nije kijalo.

[HLEBmaster]

- Tek shto je tvoj prijatelj zaspao shvatili smo koliko je veshticinih hodajucih bukvi u shumi. Borio se hrabro kao jazavac koji brani svoje leglo, tri drveta su ga morala drzati.. Moram da priznam da takav kung-fu nisam videla ni kod kineskih brestova nit pekinshkih klekinja ...

Vrba je govorila tako smireno i polako da se ptice koje su spavale u njenoj kroshnji nisu ni malo uznemiravale.

- Nismo smele da se meshamo..- Ubaci se Tisa - Veshtica je preuzela distribuciju svih kolichina anti koren napitka za skracivanje korena.. Ako ostanemo bez njega bojim se da cemo zauvek biti vezane za jedno mesto..
A i shta bi ja i jedna vrba mogle da uradimo... Za brezu .. vidish da je neurachunljiva..

-NIsam neurachunljivaaa ti ..ti .velika boobichava.. spodobo... moram da pazim na svoj izgled zbog izbora za najlepshe drvo u Julu...

- Ma samo ti mene nerviraj pa chesh biti najalepshi trupac za potpalu negde u selu i to sad u Maju..

Nisam slushao dalju intelektualnu prepirku ova dva mnogolisna stvorenja.. Ticalo me se bash kao i trupci za potpalu u selu.. PAzznju mi je privukao jedan detlic koji je sleteo vrbi na jednu suvu granu bash na mestu gde bi odprilike trebalo da joj bude nos....i odmah pocheo svoj posao.. zvuchalo je kao mashina za shivenje

- Pa gde..... si ttti ....ddddo sad kkkkljucalo? ... upita vrba po malo se tresuci od vibracija.... Nnnnedddelju ddddana tttte vec ccchekam ..zzzznash kkkoliko me svrrrrrrrbe ove starrrrachkkke grane..

Detlic je bio zauzet svojim rafalnim kljucanjem. Pravio se da nije chuo vrbine primedbe.Drvece je volelo ovaj naizgled neprijatan ritual.. Oslobadjao ga je dosadnih strizzibuba..

-A jeste li bar videli u kom pravcu su ga odveli?

- Boga mi nismo.. Brzo su nestali iza brda .. - tisa je zeljno gledala u detlica .. chekajuci valjda da prede na njene suve patrljke..-- E ne znash kako svrbe ove strizzibube u starim granama.. a i vrba je prepuna njih .. nocu se u tishini toliko chuje grickanje u njenim suvim granama da ne mozz spavati..

-Pa kako ja sad da nadjem poglavicu?? - Ovo je bio meni totalno nepoznat deo shume

-Poglavicu? - prekinu detlic svoje dosadno kkljucanje.. Jutros sam kljucao suvu granu jedne bukve koja je nosila indijanca tamo u pravcu onog brda..

- Stvarno? Onda moram da krenem shto pre.. tamo je veshtichina koliba-
NA ledjima sam imao svoj neupotrebljeni luk i torbicu strela.. podigao sam i poglavichine ..sigurno ce mu trebati ..i sigurno ce mi trebati..

Neshto shto je više ličilo na nešto roze i čipkasto sa stopalima koja su sasvim prestala da slušaju, nego na starca... pojavi se iza zzbuna i pozva me po imenu

-DiMITRIJEE!

Iako sad zzenskast i piskutav .. bio je to glas staroga zaharija
Ushi mi sprechishe shiri osmeh

[SQUAW]

- Dimitrije ako Boga znaš, nađi onu vešticu, uzmi napitak, nateraj je da me razmađija, bilo šta sine moj, samo da se ove noge zaustave! Plešem već čitava dva dana u ovoj haljinici da mi se cela šuma smeje! - Zaharije je bio očajan. A kako i ne bi... poznavao je svako drvo, dostojanstveno gazio šumom već 30 godina, ovo je stvarno bilo ponižavajuće.

Tisa i Breza su se kikotale i ljuljale od smeha kao da ih je mlatio nekakav jak vetar. Vrba je i dalje pričala sa detlićem. Zaharija nije držalo mesto. Morao je izvoditi ogroman napor kako ga noge ne bi odnele dalje u šumu. Trudio se da pleše u mestu i kompletan taj kadar, čipkasti Zaharije koji se znoji i plete nogicama po lišću izazvao je ponovne salve smeha kod svih prisutnih stanovnika šume.

- Zaharije, pa šta se uopšte desilo? - upitah, ne znajući u kom pravcu da gledam, jer je Zaharije plesao svuda oko mene.

- Ma, naišao sam u nezgodnom trenutku. Veštica je baš krenula u berbu svojih osamdeset čudesnih biljaka koje su joj trebale za razne napitke, sela da se odmori pokraj jednog panja, izvadila džem i počela da jede. A ja sam baš našao tada da prođem i pregazim joj nevidljivi ruksak, pmpfffpfff - pričao je Zaharije, duvao i puvao, mučio se i preznojavao. Biljke iz nevidljivog ruksaka su vrisnule i veštica se bacila u stranu, preteći mi štapićem. Rekla je da joj metla pali na skakanje, da je gladna, da ima ispite na Ubuđalom Univerzitetu Zaslužnih Čarobnjaka Plemena Lažova za koje se nije baš spremila u travkama, i da sam ja naišao kao kec na hiljadustopedesetdva da isproba novu magiju. - objašnjavao je on dalje. U ovo vreme u godini, obično su magični ispiti, i to sam znao, ali sam jednostavno zaboravio. Ljubav me je zaslepela i zaludela i pošao sam po moju lejdi. A ova šumska pošast napravi pravi haos isprobavajući svoje veštine na svakom koga sretne. Nećeš mi verovati sine, ali ove čarolije su toliko moćne da evo, dok ovako skakućem meni se čak i štrika. Pleo bih više nego išta, samo da mi neko počne petlju, to ne znam. - razvuče i Zaharije usiljeno svoja usta u osmeh, ne bi li situaciju učinio malo vedrijom.

Nešto je protrčalo kroz žbunje. Zaharije je plesao u jednom, a gledao u drugom pravcu. Kao da je svaki deo njegovog tela vodio zaseban život. Bacio sam se na grm i našao se oči u oči sa Crvenkapom.

- Šta radiš ti ovde? - upitah.

- Ovde? - zbunjeno me gledala. Tipično za žene. Na pitanje odgovara pitanjem. Verovatno sam je dobro prepao, ali meni jednostavno ništa nije moglo da promakne... sem kad zaspim.

- Zašto čučiš po žbunju? - ponovih.

- Jel to zabranjeno možda? - detinjasto je digla nos u vazduh klimajući glavom. Išla sam ovuda, držala se šume a ne puta i čula drveće kako se smeje. Prišla sam bliže da vidim šta je to roze što se ne zaustavlja i slučajno čula vaš razgovor. Mogu da vam pomognem malo, danas ne nosim ništa baki. A i sviđaš mi se. - opet je namigivala onako kao u restoranu. Bilo mi je malo neprijatno, moram priznati. Smešila se i nije htela da skloni pogled, pa sam ja to učinio. Počeo sam nervozno da nameštam strele i skroz sam se zapetljao. Progovorio sam u pravcu zemlje:

- Kako možeš da pomogneš?

- Za početak, mogu da zaustavim njegove noge, ali ne i da mu promenim autfit - slegla je ramenima. Znam u kojoj pećini veštica krije napitak od brzoplave boje, šunjam svuda, čujem svašta. Opet je namigivala, a ja sam ponovo krenuo da brojim strele. Pomislio sam na poglavicu i taman htedoh da je upitam još nešto, kad se iza razigranog Zaharija prolomi vrisak.

Breza je pozajmila par ptica iz Jeline krošnje i stavljala ih na svoju, na šta je Jela burno odreagovala i nakostrešila se. Vrba je odmahnula granom i pogledala u mom pravcu. Detlić je i dalje kljucao.

- Nnnnee obbbbaziiiri seee nnna njihhh, imašššš tttti ppppammmetnijjja ppposla Dddddimmitrijjje...

[yige_gui]

okrenuo sam se prema Crvenkapi, i pre nego sam uopste zapoceo recenicu kako treba da krenemo istog trena, vidio sam nju kao dubi nepomicno na glavi.. nije mi bilo jasno cemu sad to, pomislih kako je to deo rituala.. pa sklopih nesigurno nespretnu recenicu.. 'dobro, Crvena, sta to radis.. osluskujes mozda zemlju??'.. 'ama jok bree, dubim na glavi' odgovorila mi ko iz pushke, u fazonu zar-ti-ne-vidis-dobro.. i iako je bila naopachke vidio sam da je i ocima prevrnula na moju opasku.. 'ama vidim da dubis na glavi, al' mi nije bas jasno iz kojeg tacno razloga dubis na glavi kad treba da krenemo'.. 'pa zasto da ne.. zabavno je' odgovorila je poluglasnim kikotom.. moram da priznam da mi to devojche nije bilo posve jasno u nekim situacijama, ali mi je usprkos tome bila mnogo simpaticna..

'dobro, kad se izadovoljis time, javi mi, onda bi mozda eventualno kojim slucajem mogli da krenemo i potrazimo vesticu, vazi?'
'ma vazziii bre' i u trenu se iz dubeceg polozaja nasla u stajacem..'pix, ti uopste ne znas za zabavu' i krenula u ti-dam-ti-dam-ti-dam hodu putem koji je navodno vodio do pecine.. na tren se zaustavila, okrenula prema meni i dobacila mi pogled u dobro-mislis-li-ti-da-krenemo-vec-jednom fazonu.. kao da se zbog mene kasni..

ubrzao sam korak da je stignem, dok je trgala neku travku, upitah je 'zasto mislis da nisam zabavan?' slegla je ramenima.. 'shta znam.. tako mi delujes.. nekakoooo... trampavo' i opet se zakikotala.. 'trampavo?' ponovih.. 'maaa, 'nako.. simpaticno trampavo.. kanda ne primecujes nista sem velikih stvari..'
'ama primecujem ja mnogo toga' rekoh pomalo uvredjeno.. 'daaa? kao naprimer?' i pogledala me svojim velikim tamnim ocima.. taman se spremah da joj istresem sve sto mislim o njenom misljenju o mojoj trampavosti, kad se zemlja opet pocela tresti.. ovog puta mnogo jace nego pree.. a uz drhtanje tla ovog puta se iz duboke dubine zemlje zaculo 'ti ces meni govoris sta da radis, nesretniche jedan.. ti koji si manji od makovog zrna.. ti koji ne vredish ni pisljivog boba.. sad ces vredis jos manje od toga.. ti ces da krades od mene.. je liiiiii??? potom je nastao tajac.. a onda se zaculo aska rino para para sindiiii akaaa man san vaaaan zaan tiraaa sve to uz grdno drhtanje tla.. sve je slutilo na loshe.. izgleda da je vesticu, koja je vec dobrano bila presla onaj rub zdravih zivaca, neko jos dodatno naljutio..

[HLEBmaster]

Skinuh lagano svoj luk sa ledja. Izvukoh jednu strelu i zapeh je za strunu. Veshto baratanje lukom i strelom, moglo me je izvuci iz bilo kakve situacije. Problem je shto je jedino shto sam uspeshno u zivotu pogodio strelom bilo jedno brdo, jedno komshijsko dupe i moja leva noga. No, majka me uchila to look confident. Uostalom sada sam vodio i dve devojchice sa sobom Crvenkapu i Zaharija. Bacih pogled prema Crvenkapi, ali ono shto videh me iznenadi. Prevrnula je svoj crveni plasht na maskirno nalichje, a nechim braonim je mazala lice

-shta radish to?

Sad je vec lezala u travi, dajuci mi nemo znak rukom da umuknem i legnem, drugom rukom je i dalje mazala lice. Nije stala dok se nije potpuno uklopila u okolinu. Lichila je na travnato brdashce sa kravljom balegom na jednom kraju. Smrdela je isto tako.

- Odavde ja vodim, pokret! Ti Zaharije odstepuj u shumu, previshe si uochljiv.

- Pa bih ja dete, al ne slushaju noge..Mislim nije hto sam mator il shto mi se nece....

- Dobro budi tu probaj da ne provlachish pazznju!

Zaharije osta zbunjen.I onoliko koliko to vec moze da bude neshto shto je više ličilo na nešto roze i čipkasto sa stopalima koja su sasvim prestala da slušaju, nego na starca posta neupadljiv.

-Izvini, da li si se ti to mozda namazala onim shto smrdi na shta smrdi?

- Na skracenom kursu za komandose su nas uchili da koristimo ono shto nam je pri ruci za prezzivljavanje..a ovde, da izvinesh krave ne kake imalin ili tempere.. Opet zaiskri vragolast pogled i iz sloja balege zasija red belih zuba. Kao smeshila se. Kao namignula mi.

- Kiss mi -reche i napuci usta..

Malo je reci da nisam bio u iskushenju, al nisam hteo da ispadnem .. shta vec.. jeli.. pa se naterah da napucim usta prema njoj..

-Bhahahaaha, ajde zajebavam se.. hehe ladno bi to uradio, ne mogu da verujem..

Ti nesto ne mozzesh da verujesh, pomislih , pa nisam se ja namazao govancima.

-E ajde kreni, daj da nadjemo ulaz u pecinu, i zashto lezzimo i shapucemo?

-Blento, veshticini strazari mogu bti bilo gde.. vidish one bukve tamo ? KO ce ga znati dal' su fiksne il mobilne..

-Dal' su shta?!

-Bah, zaboravi.. predugo si vec u ruralnim krajevima. Idemo!

Nadao sam se da che to uskoro reci, jer sada sam mogao da je pustim da se malo odmakne od mene. Maskirati se balegom? To je bre naj uvrnutija stvar ovih dana, a video sam mnogo uvrnutih stvari.

Crvenkapa je lagano puzila preko livade pune chkalja i drugih bodljikavih travki. Pratio sam je u "stopu" a livada se oteegla u nedogled..

-Koliko cemo josh da puzimo?

-Josh dvaes metara, do onog brda tamo je ulaz u podzemlje!

-Dva'es' metara?? Pa to brdo je skoro na horizontu, a laktovi me vec bole i prokleti chkalj mi probada pantalone! Luk mi je jednim krajem zapinjao za koleno, a drugim udarao u glavu, a jedna po jedna strela ispadala iz torbe.

-Cuti detcko i prati me!

[SQUAW]

Šunjala se tako smelo prema ulazu u podzemlje da se i meni kao najhrabrijem momku ovih krajeva dizala kosa na glavi. Došli smo do brda i prošli kroz uzani otvor između dve ogromne litice i ušli u mrak koji se završavao... negde. Nisam video prst pred svojim okom, ali sam nju osećao. Bila je pored mene. Još uvek je smrdela k'o đavo.

- Uhvati me za ruku - šaputala je - tako te neću izgubiti. Ovde levo su podzemne vode koje teku u svoj izvor, tu ću da operem lice.

Ruka joj nije bila mala. Nije bila ni topla. Ali bila je njena.

- Ne volim kad je ovako tiho. Ovolika količina tišine ne sluti na dobro - dodao sam.

- Prestani da trtljaš! Tiho, nema vremena za takve misli, čujem da neko dolazi - reče.

Ništa čuo nisam. Skrenuli smo kod neke oštre stene i zastali kad sam već do članaka bio u vodi. Čuo sam je kako se pljuska po licu i spira svoju masku. Kakav li je to čudan plan imala, ništa nisam mogao da povežem, ali sam imao potrebu da činim kako mi kaže.

- Vidiš da nema nikoga.

- Ono što sam čula će nam se približiti tek za dva minuta i sedamnaest sekundi. Mogu li da obrišem lice o tvoju majicu? - pitao je glasić iz mraka koji nije ni sačekao moj odgovor. Zaronila je glavu u moju majicu i trljala lice kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Zatim me povukla u stranu. - Gledaj sad! - prošaputa mi na uvo.

Naježio sam se. Ne znam da li zbog toga što nisam znao šta nam se približava ili zbog toga što me je dodirnula usnama u ovom mrklom mraku u sred rupe u brdu, kraj ove podzemne vode. Činilo mi se da čekamo čitavu večnost. Ipak se nešto čulo u daljini. Voda se blago mreškala iako se mi nismo pomerali. Ugledao sam i svetlo koje nam se približavalo. Skamenio sam se. Nikada u životu nisam video većeg slepog miša. Bio je krupniji čak i od mene, a ja sam bio prilično visok. Imao je iskrivljeno lice. Nosio je fenjer. Bio sam neodlučan. Gledao sam u nju, sada je fenjer već obasjavao dosta toga, i nadao sam se da ću je privoleti na pokret. Ćutala je i ujednačeno disala. Mirno je posmatrala spodobu koja nam se približavala uprkos brojnim preprekama koje su ležale svuda okolo. Slepi miš se nije zaustavljao.

- Plašiš li se? - pitao sam je i već zakoračio ispred nje, refleksno, da je zaštitim.

- Ne.

- Pa dobro, gde ste vi do sad? - zagrme slepi miš.

[yige_gui]

nisam u trenu shvatio jel to govori covek, pa ja haluciniram da vidim slepog misha.. ili je zbilja slepi mish, pa ja haluciniram da govori.. ali naraFski Crvena mi je po obicaju resila misteriju u roku keks progovorivshi..

-ma pusti.. rekla je veselim tonom.. imali smo nekoliko neplanskih zastoja.. if-ju-nou-vat-aj-min i trzne glavom prema meni.. te se zacereka, 'nako u njenom stilu.. slepi mish je imao lice kao no-aj-dont-nou-vat-ju-min-ali-hu-d-fak-kerz-nau-ven-vi-hev-mor-important-tings-tu-du-den-tu-ful-around..
pogledao je u Crvenu pa u mene i mahnuo nam rukom u znak da krenemo..
izgacali smo iz vode i krenuli zemljanom stazom sve dublje u brdo..
- kakve su podzemne vode? upita najednom Crvena nakon sto smo neko vreme hodali u tisini..
- talasi su jos mali, i svetlost je jos kratka.. ali miris pljesni i ustajalog mleka se oseti u vazduhu.. cak i u najdubljim delovima brda.. a i Vodeni oseti vibracije..
- jel Vodeni siguran da je to sto oseti zelena dugina boja?
- ma vraga.. kad je on u ista siguran.. a kaze i da ga svrbe ledja.. te da mu je propuh u usima..
- nije nista spominjao kakvo ce bude vreme prosle zime?
- jok, ni glasa o tome..

opet nista nisam shvatao.. pobogu o cem' oni to pricaju.. o promaji u usima i o vremenu prosle zime.. mislimmmm.. heloooou??? kuc, kuc.. ima li ista u tim vasim glavama? pomislih, 'nako.. vise za sebe.. posto ne volEm kad ne razumem razgovor u kom sudelujem, iako je moje sudelovanje u ovom bilo i vise nego upitno, pa ih onako, s kraja priuptah..
- izvin'te sto prekidam, ovaj, mislim.. primecujete vi mene, xa?
slepi mis u hodu odbrusi nesto u fazonu 'ne volEm suvisna pitanja'
- kakva bre suvisna pitanja? ja nemam ni jedno suvisno.. sve su to prosto prosirena pitanja koja bi postavio svako ko bi vas dvoje slusao, ko sto vas ja slusam..
slepi mis me opet ignorisao.. i to me pocelo nervirati..
- cuj, kompa, progovorila je Crvena sluteci valjda da sam Misonji stao na zivac.. 'ne mozemo u sred podzemlja da govorimo o onom sto je ocito.. kuzis bre? moras da se prebacis na vishi talas frekvencije..'

trudio sam se ljudi, zbilja sam se trudio da je razumem.. ali jebiga, nije islo.. ono, bar sam mislio da nije..
- paz' nije tesko.. po'vataces ti vec.. bistro si ti momche.. i opet mi namignula.. iako je bilo vise mraka nego svetla.. video sam da mi je namignula..

- a sta je rekao Bradati Pauk? nastavili su njih dvoje po svom.. a ti druze.. ko te jebe, snadji se..
- Brad