Dr. Veselin Čajkanović

[memento]

dr Veselin Čajkanović


Veselin Čajkanović (Beograd, 9. IV 1881 – 6. VIII 1946), naučnik i prevodilac. Nakon završenih studija klasičnih jezika na Velikoj školi u Beogradu 1903, usavršavao se u Nemačkoj (1903–1907), najpre u Lajpcigu, a zatim i u Minhenu, gde je doktorirao 1907. na antičkim poslovicama; 1908. je postao docent; 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Univerziteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je uporednu istoriju religije. Biran je više puta za dekana Filozofskog fakulteta, a bio je i upravnik Srpske književne zadruge, Zadužbine Nikole Čupića i Društva Sv. Save. Njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu. Kao rezervni oficir učestvovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U Bizerti je osnovao Štampariju srpskih invalida i časopis Napredak. Odlikovan je mnogim mirnodopskim i vojnim odlikovanjima, između ostalih i Legijom časti. Član Srpske kraljevske akademije postao je 1922.

Naučna delatnost profesora Čajkanovića je obuhvatala tri oblasti: klasičnu filologiju, kao njegovu osnovnu naučnu oblast, folkloristiku, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka, i istraživanja stare srpske religije i mitologije.
Kao profesor klasične filologije Čajkanović je naročitu pažnju pridavao udžbenicima latinskog jezika i izradio je latinske čitanke za više razrede gimnazije kao i Pregled istorije rimske književnosti sa osnovnim podacima o pojedinim piscima. Objavio je i više članaka u Srpskom književnom glasniku koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti (O antičkim poslovicama, O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka, O ženi u Grka i Rimljana). Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo - O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana (1914). Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog Čajkanović je prevodio dela Plutarha, Tacita Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih.
Proučavanje narodnog stvaralaštva (uredio je jedno izdanje narodnih pesama i dva izdanja narodnih pripovedaka) dovelo je Čajkanovića do novog polja istraživanja – predhrišćanskih verovanja srpskog naroda. U vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora za proučavanje i rekonstrukciju predhrišćanske religije, a kao polazište su se nametnule narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. U svom prvom radu iz ove oblasti, U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke (1914) izneo je stanovište da se stara shvatanja vremenom ne gube već latentno prilagođavaju novim prilikama i potrebama. Zahvaljujući poznavanju klasičnih, ali i više živih jezika, Čajkanović je koristeći komparativnu metodu i pažljivo analizirajući narodne umotvorine u velikoj meri uspešno rekonstruisao predhiršćanska verovanja našeg naroda. Najznačajnije mu je delo iz ove oblasti - O srpskom vrhovnom bogu (1941), objavljeno za života, dok je brojne rasprave i članke koji su objavljivani u domaćoj periodici između dva rata priredio i objavio V. Đurić u knjizi - Mit i religija u Srba (1973). V. Đurić je objavio i Čajkanovićev rukopis Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama(1985), i priredio Sabrana dela iz srpske religije i mitologije (1994).

Preuzeto sa:
http://www.nbs.bg.ac.yu/collections/index.php?id=8303

[memento]

О Веселину Чајкановићу (1881–1946)

О жртвама комуниста

Личност која је учествовала у одбрани земље и одликована највишим орденима, није могла да поднесе жиг издајника


У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у току је изложба посвећена сећању на чувеног професора Веселина Чајкановића, чиме је симболично обележено 125 година од рођења и 60 година од смрти познатог научника. Ауторка поставке је Марија Вранић-Игњачевић, а цео програм припада већ препознатљивом циклусу „Легенде Београдског универзитета”. Изложбу која траје до 11. децембра, сваког четвртка у 18 часова прате и трибине, замишљене не само као строга академска излагања, већ пре свега, као топло људско оживљавање успомена најстручнијих и најближих сарадника.

Ауторка поставке подсећа да је Веселин Чајкановић био човек разбокорених интересовања, а по образовању један од првих школованих класичних филолога код нас. Ову дисциплину је дипломирао на Великој школи у Београду, а потом наставио школовање у Немачкој где је докторирао на античким пословицама. По повратку у земљу добија место доцента за латински језик на Филозофском факултету, а његови преводи са грчког и латинског су и данас толико свежи, да готово можемо рећи да немамо бољих, истиче наша саговорница. Преплет између класичних наука, етнологије и народне књижевности је поље на којем је радио Веселин Чајкановић. У области историје религије један је од пионира на нашeм Универзитету.

– Његови закључци о историји наше старе вере су се у извесној мери косили са ставовима догме наше православне цркве, напомиње Марија Игњачевић. – Тражећи изворе српске религије није их проналазио у хришћанству већ у паганској религији на којој се наша религија умногоме и данас заснива. Његова веома обимна истраживања у овој области, нажалост, нису уобличена у намераване студије, најпре због уклањања са Универзитета, а потом и преране смрти. Са жељом да илуструје свој професионални пут, за себе је често говорио како је он пошао на пут за Аустралију, али је стигао само до Лапова...
Балкански ратови и Први светски рат одвојили су проф. Чајканавића од науке на читавих седам година. Учествовао је у ослободилачким биткама, али и у немогућим ратним условима пратио је зов свог интелектуалног хабитуса. Током боравка у Бизерти основао је Штампарију српских инвалида како би се у њој наши војни инвалиди учили типографском занату и имали од чега да зарађују када се врате у земљу.

По завршетку Другог светског рата, прича наша саговорница, нова власт је оформила Суд части Београдског универзитета чији је задатак био да суди професорима који су се на Универзитету затекли 1941. а огрешили су се о народ или интерес Универзитета. Међу првим жртвама био је Веселин Чајкановић. Пресуду су потписали: Душан Недељковић, Павле Савић, Петар Матавуљ, Тома Бунушевац... Професоров „грех” је што је за време рата, за узак круг људи, одржао једно стручно предавање и учествовао у изради цивилног плана Универзитета, који је имао за циљ да у ратним условима сачува своју имовину и кадрове. Када су му уручили пресуду да се „удаљи са факултета”, отишао је кући и истог дана пао у постељу, а након 14 месеци преминуо.

– Таква личност која је учествовала у одбрани земље у више наврата и одликована највишим орденима, између осталог и Легијом части, није могла да поднесе жиг издајника. Професор Миодраг Поповић у једној својој књизи каже: „Заборављати је злочин, а заборављени су жртве”. Чајкановић је остао жртва, али смо ми овај програм организовали како се не бисмо сврстали у ред оних који заборављају, каже наша саговорница.

Поред професионалног пута, ова поставка настоји да осветли и детаље из приватног живота људи који припадају „Легендама Београдског универзитета”. Захваљујући свесрдној помоћи Николе Чајкановића, професоровог сина, за ову изложбу добијен је драгоцени материјал из породичне архиве. Тако посетиоци, између осталог, могу да виде и невелики дневник који је Веселин Чајкановић водио током последња три месеца свога живота.

– На свега двадесетак страница налазимо изузетно потресан документ о једном времену и животу. У њему стоје белешке из којих се види да је одлуком Суда части, цењени професор изгубио и поједина грађанска права, као што је гласачко, и право на било какав приход. Иако знамо шта је књига значила у професоровом вредносном систему, записао је да је супруга Ружа одлазила да прода „неке књиге” како би прехранила породицу, каже Марија Игњачевић.

Наша саговорница подсећа на још један детаљ: На сахрани Веселина Чајкановића, супруга Ружа молила је пријатеље да нико не говори на испраћају, како се не би експонирао и дошао под удар власти. Упркос могућим консеквенцама, Миодраг Ибровац одржао је примерени говор у знак сећања на свог пријатеља. Исто је учинио и Чајкановићев бивши студент Богдан Рашић, показавши сем пијетета према свом професору и велику личну храброст.

-------------------------------------------------------------------------

Брига о студентима

Веселин Чајкановић је бринуо о својим студентима који су се даље усавршавали и није желео да неко ко је узео докторат од тога одустане. Доказ су и речи професора Војислава Ђурића:

– Мене је Чајкановић натерао да израдим докторску дисертацију. Он је уложио толико труда, времена и стрпљења око ћудљивог младића какав сам ја био, да се ја сада, када сам превалио шездесету, и чудим и стидим. Пошто сам био гимназијски наставник и нисам имао довољно времена у току дана, омогућио ми је да радим ноћу у библиотеци Семинара за класичну филологију. Када је прочитао прве две главе моје дисертације „Тужбалица у светској књижевности”, рекао ми је да наука тражи, не да сам тужим, него да тумачим тужбалицу. Ја сам се наравно увредио и заћутао.



16. maj 2007 7:35:00
http://hamlet.mojblog.co.yu/p-105710...086/94095.html

[Isahara]

Čajkanović je prevashodno želeo da rekonstruiše narodnu religiju Srba pre primanja hrišćanstva. Zagovarao dve osnovne teze pri proučavanju ovog fenomena : Indoevropsko poreklo i kult predaka, što je za ono vreme bilo više nego hrabro.
Ono što je dokazao, svakako je to da naša narodna religija potiče iz animističko-manaističke tradicije.
Pisao je male radove ali je pravio zbornike.
Najznačajnije delo je O srpskom vrhovnom bogu, iz 1941. Tu je formulisao ideju o narodnoj religiji kao kultu predaka.
Pored svih kvaliteta, Čajkanović često nije vodio računa o istorijsko kulturnom kontekstu u kojem se razvijaju pojave koje poredi (npr njegove rusalje podsećaju na tračke i grčke misterije, zajednički činilac svakako im je ekstatični momenat ali imaju potpuno suprotno značenje).