Mihajlo Pupin

[swba]

Rođen je 9 Oktobra 1858 u Idvoru, Banat. Sam sebi je dao nadimak ''Idvorski'' po rodnom mestu. Majka Pupinova, mada nepismena, upućivala ga je od najranije mladosti da ide u svet i bavi se naukom. Govorila mu je da je znanje svetlost koja osvetljava kroz život i da ne sme ostati slep kod očiju. I otac mu je bio uman čovek, biran je za seoskog kneza. Tokom dugih zimskih noći u njihovoj kući održavala su se seoska sela, koja je mali Mihailo doživljavao kao skupove mudraca. Opisima svojih zemljaka u autobiografiji, svetu je pružio sliku Srbije u svoje doba. Na početku školovanja nije bio najbolji đak, ali se ubrzo popravio, pa je i njegov učitelj rekao da se ''desilo čudo'' Od 1869 odlazi u gimnaziju u Pančevo, gde je imao dobre nastavnike iz prirodnih nauka. Tokom letnjih igara na pašnjacima, gde je sa dečacima čuvao goveda, vežbali su se dozivanja kroz zemlju i u noćnoj orjentaciji prema zvezdama, što će mu tokom životnih otkrića postati osnova za telefoniju na velikim udaljenostima.


Nakon gimnazije, iz Pančeva odlazi 1872 u Prag, uz materijalnu pomoć crkvene opštine, koju mu je izdejstvovao nastavnik Kos, uočivši Pupinovu darovitost. Opraštajući se sa svojima ispred broda za Peštu, prvi put je video očeve suze. Na putu za Peštu, sa broda je video Beograd. Od Budimpešte do Praga putovao je vozom. Odmah po upisu u skolu u Pragu došao je u sukob sa nemačkim studentima, koji su se odnosili veoma surovo prema Srbima. Nakon prve godine studija umre mu otac, a Mihailo saopšti majci da će otputovati u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odelo za čega je kupio brodsku kartu od Hamburga do Njujorka za 12 Mart 1874. Parobrod je do Njujorka plovio 14 dana i 13 noći, za koje vreme je Mihailo provodio noći ležeći na palubi uz dimnjak, gde mu je bilo toplije. A tek kada je ugledao Njujork sa njegove duše otopio se nakupljeni led.

Prvih dana u Njujorku je gladovao, slabo je znao engleski i nije imao nikakav posao. Prvo zaposlenje našao je u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, za to je imao iskustvo iz Idvora. Od toga posla uspeo je uštedeti nekoliko dolara, a kada je došla zima u Njujorku je ubacivao ugalj u podrume. Odlazo je često u Kuperovu biblioteku, gde se grejao i učio engleski. Sledeće godine pomogao mu je jedan drugar, Nemac, da se zaposli kao pomoćni ložač parnih kotlova i smestio ga u hotelsku sobu svoga oca. Uporedo se upisao u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. Bio je vredan i čestit radnik, pa je ubrzo unapređen u redovnog službenika, a u Kuperovoj školi se istakao kao dobar matematičar i crtač mašina. Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali mu je za prijemni ispit trebalo položiti latinski i grčki, koje do tada nije učio u školi. Ipak, odlučio se i za to, za čega se pripremao dve godine. Prijemni je položio odličnim uspehom i tako postao akademski građanin 1879 godine.
Na koledž je došao iz fabrike, gde je sam sebi zarađivao za hleb, imao je ušteđevinu od 311 dolra, bio bez dugova i uveren u sopstveni uspeh. Već prvu godinu završio je odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. I naredno leto radio je na poljskim poslovima, uštdevši dodatnih 75 dolara. Još u Idvoru je stekao iskustvo u hrvanju, pa mu je ta sportska disciplina tokom druge godine studija donela više priznanja od uspeha u matematici i fizici. Svojim kolegama davao je dopunske časove i već time obezbeđivao novac za sopstvene životne troškove, a preko njih upoznavao viđene poslovne ljude Amerike. Vodio je brigu i o očuvanju zdravlja, pravilno se hranio, redovno vežbao, bavio se boksom, nije pušio, ali ni u čemu nije preterivao. Forsirali su ga i profesori, čak i predsednik Bernard. Završetkom redovnih studija dobija univerzitetsku stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. Primivši diplomu Kolumbja univerziteta,.lično iz ruku predsednika Bernarda, istovremeno je postao i američki državljanin. Nakon dolaska u Evropu odlučio je da poseti majku, koju nije video 11 godina.

preuzeto sa Internet Novine Serbske

[swba]

Povratak u Evropu

Pupin je u Evropu doputovao dvet godina nakon dolaska u Ameriku, za koje vreme je postao zreo čovek i u zemlji Franklina i Linkolna ostvario svoj prvi san, na Kolumbija univerzitetu bio je najbolji student. Putujući za Evropu, ovoga puta, nije se smrzavao na palubi uz dimnjak, ali je ipak u svemu ostao skroman. U Kembridž je došao sa najboljim preporukama Kolumbije, a njegova majka u Idvoru jedva je čekala da ga vidi. Za Idvor je putovao preko Francuske i Švajcarske, do Budimpešte, vozom, a odatle brodom, kojim je i otišao pre jedanćst godina. Kada je u idvorskim atarima ugledao dečake sa volovima činilo mu se da sanja. Zagrlivši majku i sam se zaplakao, a tako zagrljeni otišli su do očevog groba, gde je majka rekla Kosti da mu je dovela sina koga je više voleo od svoga života i čije mu je ime bilo poslednja reč koju je izgovorio kada je umirao. Tog leta, uz majku je ostao dva meseca u Idvoru.


U Kembridžu se divio zdanjima u kojima su predavali proslavljeni Njutn, Maksvel, Ravli, Džon Adams, Stoks, Ser Viliam Tomson - Kalvin, a evo sada tu je stigao i Mihailo Pupin. Tu je došao po preporuci Oskara Bravninga, nameravajući da izučava Maksvelovu teoriju svetlosti. A kako je Maksvel neposredno pre toga umro Pupinovi planovi morali su biti promenjeni. Počeo je da izučava eksperimentalnu fiziku kod Ravlija i Stoksa, a od 1885 prelazi u Kevendiševu laboratoriju. Kolumbija univerzitet je tražio da Pupin studira kod Džona Tindala, koji je nasledio proslavljenog Faradeja, a sam se bavio istraživanjima brzine zvuka kroz različite materije. Za Tindala je već svet u to vreme saznao po njegovom efektu rasipanja svetlosti na velikim koloidnim molekulima. I tog leta 1886 Pupin je otputovao u Idvor. Tada nije slutio da mu je to njegovo poslednje viđenje majke, koju je najvise voleo. Nakon njene smrti sam je sebi dao zavet da će njenu dobrotu ovekovečiti na najbolji mogući način, a dvadesetsedam godina kasnije, 1913 Srpska Akademija Nauka ustanovila je Pupinovu zadužbinu za školovanje siromašne dece Srbije. Tindal i Pupin su napravili plan po kome je Pupin otputovao u Berlin kod profesora Helmholca. Kao dobro pripremljeni student iz matematike i eksperimentalne fizike Pupin je pristupio izradi doktorske disertacije, a slušao je i predavanja Kirhofa iz spektralnih analiza. No ni Helmholc ni Kirhof nisu pridavali veći značaj Faradejevim elektromagnetnim pojavama niti Maksvelovoj elektromagnetnoj teoriji svetlosti, što je Pupinu ostalo kao nedovršeni san. Oženio se sestrom svoga druga sa Kolumbije Katarinom Džekson, venčavši se u grčko-praoslavnoj crkvi u Londonu. Doktorsku disertaciju ''Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji'' Pupin je odbranio kod profesora Helmholca 1889 odličnim uspehom i za te četiri godine usavršio eksperimentalne metode i matematičke analize, osposobivši se za uspešno rešavanje naučnih problema.

Profesor na Kolumbija Univerzitetu

Mesto profesora Pupin je dobio na predmetu matematičke fizike. Odmah je požurio sa opremanjem laboratorije za naučna istraživanja. Sredstva je obezbeđivao održavanjem predavanja u industriji, kojom prilikom je upoznavao poslovne ljude Amerike. Jedno od značajnijih predavanja bilo je pred Američkim udruženjem elektroinženjera u Bostonu 1890, kada je propagirao primenu naizmeničnih struja i kada se prvi put lično sreo sa Nikolom Teslom. Bilo je to veoma smelo, pošto su protivnici naizmeničnih struja napravili električnu stolicu 1889, da bi svetu skrenuli pažnju na njenu štetnost. Na sreću tih godina desili su se značajni napretci u tehnici: otvorena je Svetska izložba u čikagu 1893, koju je osvetlio Tesla, a na samoj izložbi pretsedavao je Helmholc, a na Niagarinim vodopadima proradila je Teslina hidrocentrala. Teslin polifazni sistem primenjen je u prenosima energije na velike razdaljine i primenjeni su Teslini transformatori. I sam Lord Kalvin je promenio svoje mišljenje prihvativši gradnju hidrocentrale na Niagari po Teslinom projektu, primenom polifaznih sistema naizmeničnih struja. I na kongresu elektroinženjera tokom izložbe u čikagu prihvaćena je odluka da Teslin polifazni sistem postane osnov budućeg razvoja elektrifikacije i industrijalizacije Amerike. Time je nastala nova epoha u elektrotehnici. A kako je Pupin čvrsto zastupao naučno-stručne činjenice zapretila mu je opasnost od Edisonovih pristalica da izgubi profesorsku poziciju na Kolumbiji. Od 1891 Pupinu su dodeljeni predmeti teorija toplote i hidraulika, a od naredne godine i dinamika. Tih godina Pupin je posećivao Teslu u njegovoj laboratoriji, a 1891 objavio je svoj rad o višefaznim generatorima, kojim je potvrdio ispravnost Teslinih pronalazaka, mada su njihovi poznavaoci primetili da među njima nisu bile čvrste prijateljske veze. O tome opširno piše Seifer (2), navodeći da je Pupin podržao Markonija, koji je potsvoio Tesline pronalaske iz oblasti radia, za čega je čak dobio Nobelovu nagradu.

U aprilu 1898 Pupin je dobio zapalenje pluća. Brinući o njemu dobila ga je i njegova supruga, koja je uskoro zatim umrla. Pupin se uspeo odbraniti samo snagom volje da mora na životni put izvesti njihovu kćerkicu.
Pupin se angažovao i na mirovnom planu. Učestovao je na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919, na raspolaganju jugoslovenskoj vladi Stojana Protića. Kao lični prijatelj predsednika Vilsona, tokom konferencije u Parizu doživeo je njegovo priznanje. Tada je Rumunija tražila ceo Banat, tvrdeći da pripada njima. Na to ih je predsednik Vilson zapitao: ''Poznajete li Vi profesora Pupina, ja znam da je on iz Banata, a poznajem ga kao vatrenog srpskog rodoljuba''. Time je status Banata bio rešen. Konferencija u Parizu je trajala 50 dana, nakon čega je Pupin otputovao u Idvor, Novi Sad i Pančevo. Tokom Maja 1919 posetio je i Beograd, Zagreb i Ljubljanu i svuda dočekivan veoma srdačno. I tom prilikom ostao je u domovini dva meseca.

Pupin je na Kolumbia univerzitetu bio profesor punih 40 godina (1889-1929), a za vreme od 1894 do 1924 dobio je priznanja za svojih 24 patenata (1,4). Zapamćen je kao izvanredan predavač, fenomenalan matematičar, izvanredno sposoban za sažimanje problema i njihovo uspešno rešavanje. Dobio je mnoga priznanja i odlikovanja: Franklinovu zlatnu medalju 1902, Herbertovu zlatnu medalju 1916, Edisonovu medalju 1920, Vašingtonovu medalju 1928 i Fricovu zlatnu medalju 1931. Time je potvrdio da je njegovo delo doprinelo unapređenju nauke i tehnike u svetu. Ocenjeno je da Pupin spada u red najvećih duhova XIX i XX veka. Umro je u Njujorku 12 Marta 1935 na 61-godišnjicu kada je krenuo iz Hamburga za Ameriku.

[swba]

Pronalazak Telegrafije i Rezonatora

Pupin se opredelio za izučavanja telegrafije i telefonije u okviru svojih predavanja studentima. Već 1893 skrenuo je na sebe svetsku pažnju primenivši svoje kondenzatore i princip rezonancije kod podmorskih kablova, čime je rešio problem primene naizmenične struje u višestrukoj telegrafiji. Svojim patentima broj 519346 707007, 707008 i 640515 ostvario je telegrafisanje više poruka preko jedne žice (1). Bilo je sporova oko priznavanja Pupinovog prioriteta, ali njegova je prednost bila u činjenici što je nakon podnošenja patentnih prijava o istima držao javna predavanja sa eksperimentima, a stručni časopisi u Americi i Evropi donosili su komentare o istima. Pupinovi kalemovi svestrano su prihvaćeni u svetu, po čemu je Pupin poznat i dan danas. Pupin je uspešno prodao svoj patent 640616 Markonijevom društvu, iako je isti primenjen mnogo kasnije.


Prvi pupinizovani podvodni kabel postavila je firma Simens 1906 na Bodenskom jezeru, na dužini od 20 km, a 1924 na Bermudskoj obali u dužini od 200 km. Uskoro, zatim, postavljen je kabel na dužini 4500 km, kojim je prenošeno 1700 znakova/min. Pupin je svoje podvodne kablove zaštitio patentom br. 652230 od 14 Decembra 1899, a već 19 Juna 1900 isti je priznat i otkupila ga je nemačka firma Simens, prema kome je postavila liniju Berlin-Postdam na dužini 32.5 km i Berli-Magdeburg 150 km. Tokom 1915 godine izgrađena je linija Njujork-San Francisko 5000 km na kojoj su prvi razgovarali Aleksandar Graham Bel i njegov pomoćnik. Tako je počeo Pupinov uspeh (1). Tokom Prvog svetskog rata usavršio je telefonske veze za komuniciranje sa avionima tokom letenja, za čega mu je priznanje uručio lično predsednik Sjedinjenih Država Harding 14 Oktobra 1922.

Sekundarni Rentgenski Zraci

Otkriće Rentgenskih zraka objavljeno je u decembru 1895. Pre toga sa istima je eksperimentisao Nikola Tesla, ali im nije pridavao značaja, načinio je snimak svoje šake i ostavio ga u fioku, nije mu se žurilo da isto patentira. Pupin se odmah zainteresovao za njihovu primenu i već u Februaru 1896 načinio svoje snimke na šaci jednog pacijenta, čija je ruka bila puna sačme. Doktor je odmah izvršio operaciju i izvadio svu sačmu. Tako je počela njihova primena u medicinske svrhe. U svojim eksperimentima Pupin je postavio fotografsku ploču iza fluoroescentnog zastora i time skratio rentgensko snimanje sa tadašnjih sat vremena na svega nekoliko sekundi. Potvrdio je i postojanje sekundarnih rentgenskih zraka. Pupin je tvrdio da iz ozračenog tela izlaze novi zraci, koji nisu reflektovani ''h-zraci'' i isto publikovao već 6 Aprila 1896 dopisom Akademiji nauka. Kasnije su sekundarni h-zraci našli ogromnu primenu kako u medicini tako i u atomistici. Svaki element ozračen ovim zracima reflektuje zrake određene talasne dužine, karakterističnog spektra, pa se time određuje sastav ozračenog materijala. Danas data metoda nalazi primenu i u vasionskim istraživanjima.

Pupin je u svojoj 43-ćoj godini 1901 promovisan za redovnog profesora, a mnoge svetske akademije nauka biraju ga za svoga redovnog ili dopisnog člana i univerzieti mu dodeljuju počasne doktorate nauka.

[swba]

Odnosi izmedju Pupina i Tesle

O odnosima između Pupina i Tesle dokumentovano i detaljno piše Mark Seifer (Marc J. Seifer) u svojoj knjizi ''Wizard, The Life and Times of Nikola Tesla, Biography of a Genius", Carol Publishing Group 1999 (2). 21 Januara 1890, prilikom izbora Tesle za potpredsednika Američkog udruženja elektroinženjera, u diskusiji je učestovao i Pupin. Zastupao je primenu naizmeničnih struja i stekao Teslino priznanje. Kako se upravo bio vratio iz Evrope nije bio informisan o nesporazumuma između Edisona i Vestinghausa. Nešto kasnije, istražujući ko je stvarno autor polifaznih sistema, po Tesli, vezao se za pogrešne ljude i ''zapetljao se'' (2). Predavanjem u Bostonu podelio je slušaoce na pristalice i protivnike naizmeničnih struja. Na njegovu sreću među pristalicama se našao Elihu Tomson, koji će ga kasnije spasiti kada su ga protivnici pokušali izbaciti sa univerziteta. Pupin je jedne prilike tvrdio da ga je Tesla pogrešno shvatio, kojom prilkom je došlo do razmimoilaženja pobratima. Pupin je Teslu pozivao na svoja predavanja, ali ih je Tesla izbegao. Govoreći pohvalno o Tesli Pupin je, u jednom svom govoru, pohvalio i Dobrovolskog i Brauna za praktičnu primenu Teslinih izuma, ali je na to Tesla kasnije reagovao da su ta dvojica pokrali njegove izume. Tesla je Pupinu zamerao i za njegovo slabo znanje maternjeg srpskog jezika. Za Teslu se znalo da je bio izuzetno osećajne prirode, a Pupinu je zamerao i za širenje pogrešnih informacija.


U svojoj autobiografiji Pupin je detaljno opisao naizmenične struje, pomenuvši Teslino ime samo jednom na 396-oj strani (2). Kada je Tesli dodeljivan počasni doktorat na Kolumbia i Jel univerzitetima Pupin je izrazio svoje neslaganje sa istima (2). Ipak, data priznanja su Tesli dodeljena. I kada je Tesla 1892 najavio mogućnost slanja visokofrekventnih struja na neograničene udaljenosti i isto patentirao, a istovremeno potvrdio mogućnost slanja telefonskih poruka posredstom transatlantskog kabla, Pupin se takođe ovome protivio. Tada je Pupin počeo da istražuje američke patente i 10 Februara 1894 i sam podneo patentni zahtev iz višelinijske telegrafije, napisavši: ''Tvrdim da sam ja prvi koji čini praktični pokušaj primene višelinijske telegrafije''. Negativan odgovor na svoj patentni zahtev dobio je nekoliko meseci kasnije od Džona Sejmura, navodeći odbijanje prema prikazu iz Teslinog članka o eksperimentima sa naizmeničnim strujama. Sejmur je u daljem prikazu naveo da je Pupin samo multiplicirao nekoliko Teslinih kola, što se ni u kom slučaju nije moglo prihvatiti za patent. Pupin je za svoju tvrnju angažovao advokata i vodio spor sa Patentnim biroom punih 6 godina, sve dok se Sejmur nije penzionisao.

Mark Seifer (2) navodi, na strani 168 svoje knjige, da je Tesla eksperimentisao sa h-zracima nekoliko godina pre Rentgenovog otkrića, ali im nije pridavao značaj. Nazvao ih je šedougraf (shadowgraphs), imenom koje je uzeo od Sorena Kirkegarda, koji ih je opisao u svom eseju "Eather / Or" (2). Pupin je pronalazak h-zraka primio kao najznačajniji pronalazak u njegovom životnom veku i odmah je pristupio njihovom istraživanju, o čemu je bilo reči napred.

Po povratku Tesle iz Kolorada, u Njujorku je boravio Markoni i tražio da održi predavanje o bezžičnom prenosu. Teslin komentar bio je: ''Kada sam ja poslao talase oko sveta iz moje laboratorije u Koloradu Markoni je eksperimentisao sa mojim uređajima i to neuspešno''. Još jednom je Markoni boravio u Njujorku tvrdeći da je on prvi poslao signale oko sveta, na čega je Tesla komentarisao:''Kada sam otišao da vidim Markonija on je saznao da sam tu, razboleo se i odložio predavanje''. Ipak, posredovanjem Pupina Markoni je predstavljen Tesli u naučnom klubu, kojom prilikom je Pupin bio veoma raspoložen zbog penzionisanja Džona Sejmura iz Patentnog biroa. Boraveći u Teslinoj laboratoriji Markoni je izrazio sumnju u rad transformatora, a Tesla mu je odgovorio: ''Vreme će pokazati gospodine Markoni''. Tom prilikom Pupin se ponudio Markoniju za konsultanta, a Markoni je od njega tražio i susret sa Edisonom, kako bi od njega izvukao saznanje o slanju poruka iz voza tokom kretanja. Pupinu je data uloga posrednika odgovarala, a baš tih godina počeo je dobijati materijalna sredstva za svoje patene. U Junu 1900 dobio je od AT&T $3000, a dogovoreni iznos bio je $200,000. Time se Pupin materijalno obezbedio za dugi period vremena, za čega je Mark Seifer rekao da je Pupin bolje razumeo Tesline principe od samoga Tesle (2). On takođe navodi da je Tesla bio svestan piratskih delatnosti Markonija i Pupina i Markonija je nazvao parazitom i mikrobom opake bolesti. Kada je Markoni pripremao odašiljač na Nju Faundlendu pitali su Pupina da li veruje u uspeh, on je odgovorio: I most certainly do" (svakako da). I pored svih nesuglasica sa Teslom Markoni je čak došao da vidi njegov toranj u Vardenklifu, sa koga je Tesla nameravao slati energiju od 10 miliona konjskih snaga, što je dvostruko više od snage celokupnih Niagarinih vodopada. A kada ni Morgan nije mogao da poveća troškove dovršetka tornja, pošto je i sam bio zapao u finansijske teškoće, Tesla je napisao Šerfu: ''Kombinacija Edison-Pupin-Markoni zadali su mi ogromne teškoće''. A kada je Pupin pozvan da svedoči u sporu Tesla-Markoni, Pupin je napisao: ''Ja sam pronašao bezžičnu telefoniju pre Tesle i Markonija'' (2). Prema Teslinoj tužbi kod ''Druri Kuper'' dokazano je da je Tesla još 1897 izvršio eksperiment prenosa poruke od Hjustona do Vest Pointa (oko 30 milja) pred oko 3000 zvanica, svih struka, a da je Markoni podneo patent br. 763772 tek 10 Novembra 1900. Teslini pateni nose brojeve 645576 i 649621 od 2 Septembra 1897. Zaštitu Teslinih patenata izvršio je lično Džon Sejmur, zbog čega je odbio Pupin zahte za isto, a Markonijev patent priznat je tek 1904, nakon što je Sejmur bio penzionisan (2). Odlukom Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država br. 6369 od 21 Juna 1943 Markonijev patent je oboren, u korist prvenstva Teslinog pronalaska, kome je data prednost. Na žalost, za Teslu je ova odluka došla suviše kasno, on je preminuo 7 Januara 1943.

Stanko Stoiljković, Ambasador Jugoslavije u Americi, sećao se Tesle, koga je prvi put sreo u parku iza biblioteke, gde je hranio dva bela goluba sa dlana. Od tada su održavali prijateljske odnose tokom narednih 10 godina. Kao i mnogi Srbi Stoiljković je bio nesrećan zbog razlaza između Tesle i Pupina. Nastojao je da ih približi, ali je stekao utisak da to nisu želeli ni jedan ni drugi. Mark Seifer, na strani 437 svoje knjige, piše da je Pupin čak brisao Teslino ime sa njegovih pronalazaka i upisivao svoje (2). A kada se Pupin razboleo 1935 godine, zamolio je Stoiljkovića da privoli Teslu da ga poseti, kako bi se pomirili pre njegove smrti. Tesla je molbu prihvatio, ali samo u prisustvu Stoiljkovića i kada je ušao u bolesnikovu sobu uzeo je Pupina za ruku i upitao ga: ''Kako ste moj stari prijatelju''? Pupinova poslednja želja je bila ispunjena, ostao je bez reči, bio je veoma emotivan i tiho je plakao. Ostali posetioci su ih ostavili nasamo, a uskoro zatim Pupin je umro. Bilo je to 12 Marta, na 61-u godišnjicu Pupinovog polaska iz Hamburga za Ameriku. Tesla je takođe prisustovao Pupinovoj sahrani. Dva srpska velikana oprostili su jedan drugome za sve nesuglasice oko ovozemaljskih pronalazaka da bi im duše počivale mirno u besmrtnom nebeskom raju, večnosti. Neka je obojici veliko hvala i večna slava za doprinose čovečanstvu i ugled koji su podigli srpskom narodu.

[swba]

Priznanja

Pupinov rad je priznat od strane mnogobrojnih univerziteta, koji su mu dodelili pocasne diplome. On je posedovao sesnaest takvih diploma. Dodeljeno mu je:

* The Elliot Cresson Medal of the Franklin Institute (1902)
* The Hobort Prize of the French Academy (1916)
* The Edison Medal of the American Institute of Electrical engineers (1920)
* The Medal of Honor of the Radio Institute of America
* The Gold Medal of the American Institute of Social Sciences
* The Washington Award of the Western Society of Engineers (192

Bio je predsednik:

* The Radio Institute of America
* The New York Academy of Sciences
* The American Institute of Electrical Engineers
* The American Association for the Advancement of Science

Bio je clan mnogih akademija i naucnih drustava. Bio je pocasni doktor mnogih univerziteta u svetu. Proglasen je za pocasnog doktora Beogradskog univerziteta i Zagrebackog univerziteta.

[swba]

Patenti

Pupin je patentirao ukupno 24 svoja pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogucio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, sto pre Pupinovog pronalaska nije bilo moguce. Sam postupak nazvan je po Pupinu.


Spisak Pupinovih patenata objavljenih u S.A.D.

1. Br. 519 346
Apparatus for telegraphic or telephonic transmission
(Aparat za telegrafske i telefonske prenose) Objavljen 8.V 1894.

2. Br. 519 347
Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems
(Transformator za telegrafske, telefonske ili druge elektricne sisteme) Objavljen 8. V 1894.

3. Br. 640 515
Art of distributing electrical energy by alternating currents
(Tehnika razvodjenja elektricne energije pomocu naizmenicnih struja) Objavljen 2. I 1900.

4. Br. 640 516
Electrical transmission by resonance circuits
(Elektricni prenos pomocu rezonantnih strujnih kola) Objavljen 2. I 1900.

5. Br. 652 230
Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Tehnika smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to) Objavljen 19. VI 1900.

6. Br. 652 231
Metohod of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Metod smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to) Objavljen 19. VI 1900.

7. Br. 697 660
Winding-machine
(Masina za namotavanje) Objavljen 15. IV 1902.

8. Br. 707 007
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija) Objavljen 12. VIII 1902.

9. Br. 707 008
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija) Objavljen 12. VIII 1902.

10. Br. 713 044
Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process
(Proizvodjenje asimetricnih struja pomocu simetricnog elektromotornog procesa) Objavljen 4.XI 1902.

11. Br. 768 301
Wireless electrical signalling
(Bezicno prenosenje elektricnih signala) Objavljen 23. VIII 1904.

12. Br. 761 995
Apparatus for reducing attenuation of electric waves
(Aparat za smanjenje slabljenja elektricnih talasa) Objavljen 7. VI 1904.

13. Br. 1.334 165
Electric wave transmission
(Prenosenje elektricnih talasa) Objavljen 16. III 1920.

14. Br. 1.336 378
Antenna with distributed positive resistance
(Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom) Objavljen 6.IV 1920.

15. Br. 1.388 877
Sound generator
(Zvucni generator) Objavljen 3. XII 1921.

16. Br. 1.388 441
Multiple antenna for electrical wave transmission
(Visestruka antena za prenosenje elektricnih talasa) Objavljen 23. XII 1921.

17. Br. 1.415 845
Selective opposing impedance to received electrical oscillation
(Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim elektricnim oscilacijama) Objavljen 9. V 1922.

18. Br. 1.416 061
Radio receiving system having high selectivity
(Radioprijemni sistem visoke selektivnosti) Objavljen 10. V 1922.

19. Br. 1.456 909
Wave conductor
(Talasni provodnik) Objavljen 29. V 1922.

20. Br. 1.452 833
Selective amplifying apparatus
(Aparat za selektivno pojacavanje) Objavljen 24. IV 1923.

21. Br. 1.446 769
Aperiodic pilot conductor
(Aperiodicni pilotni provodnik) Objavljen 23. II 1923.

22. Br. 1.488 514
Selective amplifying apparatus
(Selektivni aparat za pojacavanje) Objavljen 1. IV 1923.

23. Br. 1.494 803
Electrical tuning
(Elektricno podesavanje) Objavljen 29. V 1923.

24. Br. 1.503 875
Tone producing radio receiver
(Radiofonski prijemnik) Objavljen 29. IV 1923.

[swba]

Dobitnik Pulicerove Nagrade

Pupin je 1923. godine objavio svoju autobiografiju "Sa pasnjaka do naucenjaka" (u originalu From Immigrant to Inventor). Za tu knjigu 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Prvi put na srpskom jeziku, u prevodu M. Jeftica, knjiga je objavljena 1929. godine. Ona se i danas smatra jednom od najzanimljivijih autobiografija. Predlazemo Vam da je procitate, a pocinje poglavljem:

STA SAM DONEO AMERICI

Kada sam se iskrcao pre cetrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u dzepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila nista drukcija. Mladi doseljenik, kao sto sam tada bio ja i ne pocinje nista dok ne potrosi sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrosio na jedan komad pite od sljiva, sto je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje sljiva, a vise kostica!. A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo vise vremena da ih utrosim, verovatno na slicne stvari, a borba za opstanak koja me je ocekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreca da se ovde iskrca bez prebijene pare u dzepu; za mladog coveka uopste nije nesreca biti bez novaca, ako se odlucio da sam sebi krci put samostalnom zivotu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teskoce sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vican raznim vestinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrzi naporan rad, s pravom zasluzuje posebnu paznju. A sta moze pruziti mladi doseljenik koji nema para u dzepu, nije vican bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je dosao? Ocigledno nista. A da su pre cetrdeset osam godina postojali ovi sadasnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vracen natrag. Medjutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik moze doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A sta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokusacu da odgovorim na ovo pitanje pricom o svom zivotu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova cinjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne moze naci ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je vazan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajunu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine trazili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti cinjenicu da je stanovnistvo Banata srpsko, narocito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me licno i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada zivela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici, a vecina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali citati ni pisati. Tu se namece pitanje: sta je mogao decak od petnaest godina, rodjen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se nasle zakonske mogucnosti da mu se dozvoli useljavanje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da ce mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilicno iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraca posebnu paznju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali bracom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puskometa dalje od Idvora, na juznoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno moze videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nesto posebno, izgledala je kao da uvek podseca Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nezne paznje...