Pavle Vujisic

[DanijElla]

Rodjen je 10.07. 1926.godine u Beogradu gde je i preminuo 1.10. 1988. godine.


Studirao je pravo i sve do ranih pedesetih godina ogledao se u novinarstvu (Radio-Beograd). Nepunu sezonu glumio je u Pancevackom pozorištu, istovremeno je statirao na filmu (Cudotvorni Mac, 1950, V.Nanovica) i bezuspešno se pokušavao upisati na Akademiju za pozorišnu umetnost.

Filmsku karijeru otpocinje epizodnom ulogom u ŠOLAJI 1955.godine V. Nanovica. Ubrzo nakon te role dobija glavnu ulogu u Nanovicevom filmu Tri Koraka U Prazno 1955. godine, i za tu ulogu dobija Zlatnu plaketu "Arena" na festivalu u Puli. Jedan od retkih istaknutih filmskih glumaca koji ništa ne duguju pozorištu, tokom citave karijere (više od sto filmova) izuzetnom je jednostavnošcu življenja i glumljenja ("cinilo se da kao da uopšte ne glumi, da je uvek isti") uvek iznova provocirao kriticare na pokušaje da odgonetnu tog "glumca prvog plana", koga i A. Lattuada (Vuisic je glumio u njegovoj Stepi, 1962) svrstava u sam vrh evropske filmske glumacke elite. Uoredjivan je sa J. Gabinom, S. Tracyjem, O.Wellesom, M.Simonom i H. Baurom, izdvajan kao neponovljiva licnost, gigant jugoslovenske filmske glumacke umetnosti, Vuisic je svojom pojavom, izražajnim licem, diskretnom i ležernom glumom, te nekom elementarnom istinitošcu znao nadogrditi i loše scenarijske predloške. Osobenjak posebne vrste (slobodno je vreme provodio na Savi, daleko od društvene i kulturne javnosti, nikada nije izgovarao tekst kako je napisan, nije prihvatao svoje materijalno ucešce u filmu, neprofesionalnost, gubljenje vremena, svoje je rad naplacivao odmah). Bio je glumac najšireg dijapazona i bez odredjenog "faha", koji je mogao podjednako sugestivno igrati sve što odgovara njegovoj "robustnoj i piromoj prirodi ". Iako cesto u situaciji da prihvati sve što mu ponude, glumio je i u filmovima najistaknutijih reditelja, pa mu je uloga djeda u Događaju (1969) V.Mimice donela Oktobarsku nagradu grada Beograda i Cara Konstantina u Ni[u, uloge u filmovima Hajka ( Ž.Pavlovica, 1977.), Beštije ( Ž. Nikolic, 1977.) i povratak otpisanih (A. Đordevica, 1976.). Zlatnu arenu na festivalu u Puli 1977. godine dobija za iste filmove, a ujedno i za rolu u ostvarenju Leptirov oblak, inace autorsko ostvarenje reditelja Z. Randica. Iste godine za ovu ulogu dobija i nagradu Cara Konstantina u Nišu. Za ulogu u filmu Razmeđa iz 1973. godine, reditelja K. Golika dobija Grand Prix u Nišu. Vec od 1957. godine igra uloge razlicitog opsega u delima V. Pogacica ( Subotom Uvece, 1957; Sam, 1959.), V. Mimice ( Prometej S Otoka Viševice, 1965; Ponedeljak Ili Utorak, 1966: Seljacka Buna 1573, 1975; Poslednji Podvig Diverzanta Oblaka, 1978.), Ž. Pavlovica (Neprijatelj, 1965; Budjenje Pacova, 1967; Zaseda, 1969.), B. Bauera ( Doci I Ostati, 1965; Salaš U Malom Ritu, 1976.), B. Draškovica (Horoskop, 1969; Život Je Lep, 1985.), V. Bulajica (Bitka Na Neretvi, 1969.), A. Petrovica ( Majstor I Margarita, 1972.), G. Paskaljevica ( Cuvar Plaže U Zimskom Periodu, 1976; Pas Koji Je Voleo Vozove, 1977; Poseban Tretman, 1980; Suton, 1983.), S. Karanovica ( Petrijin Venac, 1980.), S.Šijana ( Ko To Tamo Peva, 1980; Maratonci Trce Pocasni Krug, 1982.), G. Markovica ( Majstori, Majstori, 1980) I E. Kusturice (Sjecaš Li Se Dolly Bell, 1985.).Glumio Je I U Više Televizijskih Serija (Npr. Servisna Stanica, Više Od Igre I Kamiondžije i u istoimenom filmu), koje su mu donele posebnu popularnost. Godine 1959. dobio je tek osnovanu Sedmojulsku nagradu SR Srbije za filmsku umetnost, a kasnije i nagradu za životno delo " Slavica " na festivalu u Nišu i dr.

Pokojni Pavle Vujisic je bio poseban lik medju svom tom glumackom ekipom. Poceo je u vreme

kada su Ckalja i Mija Aleksic uveseljavali naord u radio emisiji "Veselo vece" a koje su zbog

humora i slobode tamo negde pedesetih nazivali u okolnim zemljama neprijateljskim programom

Za razliku od svih glumaca koji za pozoriste kazu "daske koje zivot znace" Paja je i sam rekao

da njemu te daske ne znace nista. Nije voleo i nisu ga zanimale pozorisne predstave. Ali ono sto

je zanimljivo je da ni jednu scenu nisu ponavljali zbog njega- sve je izvodio sa neverovatnom

tacnoscu. A onaj cuveni cicica sto je glumio u jedno sedam filmova, poznat po onom "Deco,

decoo, decooo, decooo- ooooo-ooooooo" e njega je Paja doveo na film. Inace i licnom zivotu je

bio covek od dobrog licnog drustva i ljubitelj domace rakije.

Gluma u filmovima:

1950 - Čudotvorni mač
kao vitez

1953 - Ciganka

1955 - Šolaja
kao Bubalo

1957 - Subotom uveče

1958 - Četiri kilometra na sat
kao gazda kafane

1958 - Pogon B

1958 - Rafal u nebo

1958 - Te noći

1958 - Tri koraka u prazno
kao lađar Obrad

1959 - Campo Mamula

1959 - Osma vrata

1959 - Sam

1960 - Bolje je umeti

1960 - Drug predsednik centarfor
kao Radiša

1960 - Kota 905
kao Pavle šerpa

1961 - Ne diraj u sreću

1961 - Nema malih bogova
kao direktor

1961 - Parče plavog neba

1961 - Velika turneja

1962 - Čudna devojka
kao profesor

1962 - Mačak pod šljemom
kao Ilija Kapara

1962 - Zvižduk u osam
kao direktor

1963 - Desant na Drvar
kao Vasina

1963 - Dvostruki obruč

1964 - Muški izlet

1964 - Narodni poslanik
kao Sekulić

1964 - Prometej s otoka Viševice
kao šjor Žane

1964 - Svanuće
kao Ilija

1964 - Vrtlog
kao Stojan

1965 - Doći i ostati

1965 - Glasam za ljubav

1965 - Gorki deo reke

1965 - Inspektor

1965 - Neprijatelji

1966 - Konjuh planinom
kao ćutljivi

1966 - Ponedeljak ili utorak

1966 - Sretni umiru dvaput
kao Zaja

1966 - Vreme ljubavi

1967 - Bokseri idu u raj
kao Sveti Petar

1967 - Bomba u deset i deset
kao špijun

1967 - Buđenje pacova

1967 - Dim

1967 - Makedonska krvava svadba

1968 - Brat doktora Homera
kao Atanas, vođa bande

1968 - Ram za sliku moje majke
kao Uskok

1968 - Sunce tuđeg neba
kao Kurjak

1968 - Uzrok smrti ne pominjati
kao stolar

1969 - Bitka na Neretvi
kao šofer Jordan

1969 - Događaj
kao deda

1969 - Horoskop

1969 - Kad čuješ zvona

1969 - Moja strana sveta

1969 - Zaseda
kao domaćin

1970 - Bablje leto

1970 - Lepa parada
kao šinter

1970 - Žarki

1970 - Život je masovna pojava
kao maestro

1971 - Doručak sa đavolom

1971 - Moja luda glava

1971 - Opklada

1971 - Žeđ
kao Vujče iz Amerike

1972 - Majstor i Margarita

1972 - Tragovi crne devojke

1972 - Valter brani Sarajevo
kao otpravnik vozova

1973 - Paja i Jare - kamiondžije
kao Paja

1973 - Razmeđa
kao Pajo

1975 - Doktor Mladen

1975 - Naivko
kao gazda Velja

1975 - Seljačka buna 1573

1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu

1976 - Povratak otpisanih

1976 - Salaš u malom ritu
kao Paja

1977 - Beštije

1977 - Hajka

1977 - Leptirov oblak

1977 - Pas koji je voleo vozove

1978 - Nije nego
kao otac

1978 - Paviljon VI

1978 - Poslednji podvig diverzanta Oblaka
kao Oblak

1978 - Tigar

1978 - Tren

1979 - Drugarčine
kao ćale

1979 - Pakleni otok

1979 - Poslednja trka

1979 - Priko sinjeg mora

1980 - Hajduk
kao Urošević

1980 - Ko to tamo peva
kao kondukter

1980 - Majstori, majstori

1980 - Petrijin venac
kao kafedžija

1980 - Poseban tretman
kao direktorov otac

1981 - Berlin kaputt

1981 - Laf u srcu

1981 - Šesta brzina

1981 - Sjećaš li se Dolly Bell?
kao ujak (daidža)

1981 - Sok od šljiva

1982 - 13. jul

1982 - Daleko nebo

1982 - Idemo dalje

1982 - Maratonci trče počasni krug
kao Milutin

1982 - Miris dunja

1982 - Nedeljni ručak

1982 - Suton

1983 - Halo taxi

1983 - Medeni mjesec

1984 - Kamiondžije opet voze

1984 - O pokojniku sve najlepše

1984 - Rani sneg u Minhenu

1984 - Vojnici
kao prijatelj Mišinog oca

1985 - Debeli i mršavi

1985 - Otac na službenom putu

1985 - Život je lep
kao gazda

1986 - Od zlata jabuka

[memento]

Kao vojnik, u stvari mornar, na odsluženju vojnog roka, daleke 1979 godine, imao sam priliku da, na neki način, upoznam Pavla Vuisića. Naime, brod na kojem sam bio (PČ-134 Romanija) je "glumio" nemački brod koji je nemilosrdno ganjao partizanski brodić sa izbeglicama....

Za vreme tog snimanja upoznao sam dosta glumaca i tada poznatih ljudi. Pre svega mislim na Bebu Lončar (kada sam je video, jednostavno sam onemeo koliko je bila zgodna), Božidarku Frajt (nekadašnju najljepšu Zagrepčanku), Aljošu Vučkovića (cili je šempijast), Slavka Štimca (već je tada pokazivao snažnu ljubav prema "tekućoj problematici") i naravno Pavla Vuisića...

Paja mi je ostao u uspomeni kao ćutljiv i na prvi pogled mrzovoljan čovek. S nikim nije pričao, mada su svi govorili da je vrhunski profesionalac, možda i najbolji u tom vremenu na ovim prostorima sa čime sa potpuno slažem. Njegova brižna žena (Mira, ako se ne varam) ga je uvek čekala na povratku sa snimanja i često su odlazili u Riblji restoran (u Komiži). Tamo je Paju čekala u hladovini i podrumskoj i prijatnoj atmosferi restorana čekala njegova boca lozove rakije....

Poznato je da Paja pisao pesme i gradio čamce, li kako to kažu - brodove. Svaki brod koji je on napravio (u Beogradu) bio je jedan životni ciklus velikog glumca. Kažu da je živeo od broda do broda. Voleo je da ih planira, maštao je i kako je odmicala faza po faza gradnje, on je već mislio na neki novi brod i novi izazov...

Ko što se zna, Paja je imao mlađeg brata Dušana Duju Vuisića. Koji je i sam pomalo glumio (u nekoliko flmova i TV serija). Ono što se u glavnom ne zna je da je Duje bio vojno pomorski oficir, koji je zbog nedscipline i svojih šeretluka izbačen iz vojske. Ovo nam je (posadi broda) ispričao jedan oficir, Slovenac. Takođe je interesantno da je Duje bio veliki stručnjak za torpeda i bio je predavač u Vojnoj akademiji u Divuljama, ali i vrsan plivač i jedriličar. Zapamtio sam i nekoliko anegdota o njemu, a najupečatljivija je ona kada su ga izbacili iz ratne mornarice...

Duje je po izbacivanu iz mornarice napisao molbu da ga prime nazad obećavajući da će biti doba i da se neće više ponoviti ispadi koje je do tada činio. Međutim, odgovor je bio negativan. Onako rezigniran, vratio se u sobu hotela Belvi u Splitu, gde je odseo, izvadio svoj pištolj i opalio sebi u srce. Međutim, metak je prošao kroz ivični levi deo grudi ne oštetivši vitalne organe i Duje je shvatio da od samoubistva nema ništa i nekako se dokopao kupatila, pritisnuo peškir na ranu i sišao do recepcionara da ovaj pozove hitnu pomoć (tada nije bilo telefona po sobama). Recepcionar je to i učinio i upitao, tada u Splitu opštepoznatog Duju, šta je to bilo. Ovaj je maknuo na tren peškir i sako i pokazao mu ranu. Recepcionar je, kada je ugledao krv, odmah pao u nesvest, a nekako ubrzo zatim je došla i hitna pa su bolničari natovarili onesvešćenog recepcionara na nosila, pošto je Duje, dok ih je čekao, seo u holu u neku fotelju. Duje ih je jedva dozvao i greška je ispravljena.... Kasnije u bolnici, na zadirkivanja svojih prijatelja kako je to moglo da mu se desi, kada je bilo poznato da Duje je bio vrsan strelac i poznavalac naoružanja, ranjenik je u svom stilu odgovarao:
- Ma dobro sam ja nanišanio, nego je srce od straha pobeglo u pete pa sam zato promašio...

[broj310]

павле је био, што би данашњи млади рекли- лик. у најмању руку лик, имао је ту накакву харизму... увек се питам шта би данас било са тим познатим јавним личностима да су још међу нама, како би они гледали на све ово...
за њега знам да је био везан за реку, имао је неки бродић доле, уживајући у тој врсти слободе...