Kikinda

[Zvonchica]

Град Кикинда налази се на простору који је богат траговима старих и ишчезлих култура и цивилизација. Многобројни археолошки налази сведоче да су овде људи живели још у времену од пре седам хиљада година. Међутим, континуитет тог трајања често је нарушаван и прекидан. Људи су се насељавали и одлазили, бивали и нестајали, а све у зависности од многобројних и различитих историјских околности.

НАЗИВ

Назив Кикинда први пут је забележен почетком 15. века и то у облику Кöкéнyд, а највероватније је означавао, заједно са називом Ецехида, име више мањих насеља, односно добара угарских, а затим и српских деспота. Данашњи назив града јавља се први пут на географској карти 1718. године као Gross Kikinda и тада не обележава насеље , већ ненасељен простор-пустару. Иначе, придев Gross, Nagy или Велика у немачкој, мађарској, односно српској варијанти, био је у званичној употреби у имену града све до краја 1947. године. Етимолошко порекло имена Кикинде није у потпуности разјашњено. Најчешће се објашњава мађарским називом коровске биљке kökény (трњина) и старим словенским, односно прасловенским кореном кик (глава).

САВРЕМЕНА ИСТОРИЈА

Историја савремене Кикинде може се у континуитету пратити почев од пре 250 година, тачније од 1751-1753. године, када је подручје на којем се данас град налази насељено. Први насељеници били су Срби, аустријски граничари који су штитили границу од Турака на Моришу и на Тиси и који су, након Пожаревачког мира склопљеног измеду Аустрије и Турске, када Турци губе Банат, практично остали без свог основног занимања. Новоосновано насеље брзо се организовало, а бивши граничари привикли на нов, ратарски начин живота. Коју деценију касније, поред Срба, насељавају се и Немци, Мађари, Јевреји...
Двадесетак година након оснивања насеља, 12. новембра 1774. године, аустријска царица Марија Терезија посебном привилегијом формира Великокикиндски привилеговани диштрикт (округ), као специфичну феудалну управну јединицу са седиштем у Кикинди. У саставу диштрикта, поред Кикинде, било је још девет насеља српских граничара у северном и средњем Банату: Српски Крстур, Јозефово (део данашњег Новог Кнежевца) , Мокрин, Карлово (део данашњег Новог Милошева), Башаид, Врањево (део данашњег Новог Бечеја), Меленци, Кумане и Тараш. Становници ових места имали су за то време, значајне економске, па и политичке повластице у оквиру аустријске монархије. Диштрикт , је функционисао, истина са прекидима, све до 1876. године, када се укида, а Кикинда организационо и управно припада новооснованој Торонталској жупанији чије је седиште било у Бечкереку (Зрењанину) и која је обухватала готово читав Банат (српски, мађарски и румунски). Занимљив је податак да је крајем 19. века Кикинда била најнасељеније место Торонталске жупаније, имала је око 22.000 становника.

УРБАНИСТИЧКИ ПОГЛЕД

У урбанистичком смислу град припада групацији такозваних плански организованих насеља. Трасирање и пресецање улица извршено је у другој половини 18. века према важећем државном урбанистичком плану за изградњу нових насеља у Банату. Тај је план подразумевао насеобину правилно ушорених и широких улица које се секу под правим углом, централни градски трг са пијацом, црквом, градском кућом, школом, гостионицом, итд. У том смислу се и данас, после 250 година, град није битно изменио.

ЗНАЧАЈНИ ПЕРИОДИ

Од значајнијих датума, односно периода у новијој историји Кикинде , треба истаћи и годину 1848/49. када је кроз град протутњала позната буна Срба у Војводини. У првом тренутку Кикинђани су испољавали готово искључиво социјални револт, да би касније побуна попримила национално обележје. У граду се наизменично смењује српска и угарска власт, уз велика сукобљавања, страдања и разарања. Био је то један од најтежих и најсложенијих тренутака у историји Кикинде.

Временско раздобље од краја 19. века па до почетка првог светског рата представља миран и плодотворан период у историји Кикинде и обележен је наглим привредним и урбаним развојем града. Између осталог, тада се формира и амбијентално градско језгро које и данас краси Кикинду, град добија уређену самоуправу 1895. године (статут, сенат, градско представништво, градоначелника, итд).

Крај првог светског рата, односно 20. новембар 1918. године означава један од преломних тренутака у историји Кикинде. Улазак српске војске у град представљао је остварење дугогодишње тежње Кикинђана-Срба за уједињењем са матичном државом-Србијом. Међутим, на економском плану град се нашао у веома неповољној ситуацији са две границе у залеђу и пресеченим комуникацијама. Раздобље измеду два светска рата не представља период економског успона града, напротив.

Након само двадесетак година мира, Кикинда улази у бурно раздобље новог, другог, светског рата. Ослобођена је 6. октобра 1944. године. 0вога пута држава остаје иста, али се битно мења њена економско-политичка организација и структура. Такође, значајно се мења и етничка слика града. Губи се немачко и јеврејско становништво, а било је око 22% Немаца и око 2% Јевреја.

Раздобље од половине шездесетих до половине осамдесетих година 20. века, слично оном с краја 19. и почетка 20. века, обележено је динамичним развојем града: нове фабрике и производни погони, нове стамбене зграде и насеља, разни објекти општег друштвеног стандарда, поплочане улице...дефинитивно су истакли и уобличили урбану димензију Кикинде.

[Zvonchica]

Кикинда је средиште културе и уметности у Севернобанатском округу. Овде се налазе бројна археолошка налазишта која сведоче о развијеној цивилизацији и култури на тлу северног Баната.

На простору око града налазе се богати трагови остатка старих и ишчезлих култура и цивилизација. Бројне хумке, некрополе и многа археолошка налазишта у околини сведоче да су овде људи живели у организованим заједницама и пет хиљада година пре нове ере. Ово подручје је било привремено или трајније боравиште припадника многих народа који су пристизали у Панонску низију. Ту су трагови култура млађег каменог и бронзаног доба, Келтске цивилизације, Дачана, Сармата...

Најстарија установа из области културе у Кикинди је Народна библиотека која после Другог светског рата носи име књижевника и културног радника, али и политичара, Јована Поповића. Народна библиотека основана 1845. године као прва Српска читаоница. Данас је то модерна библиотека са више од 150 хиљада наслова и богатим културним програмом који је истиче и издваја у односу према сличним установама у земљи.

Корени позоришног живота у Кикинди су дубоки. Прва позоришна представа изведена је далеке 1796. године и то на немачком језику, а маја 1834. године на српском. Био је то комада Јована Стерије Поповића, "Светислав и Милева", изведен у кафани "Код златног плуга".

Народно позориште у Кикинди основано је пре више од пола века, 2. децембра 1950. године, под именом Градском аматерско позориште, да би почетком деведесетих (1993) прешло у професионално позориште.

Друштво за неговање музике "Гусле" у Кикинди основано је 1876. године и то је једна од најстаријих културних установа у граду, а најстарија хорска и музичко-фолклорна институција Срба на овим просторима. ДЗНМ Гусле и данас је једна од најактивнијих институција културе, која у оквиру својих секција окупља стотине чланова, од најмлађих узраста, до ветерана музике, игре и песме...

У Кикинди се сваке године током јула месеца одвија јединствени у свету - Интернационални вајарски симпозијум скулптуре у теракоти ТЕРА. Први пут је одржан 1982. године и до сада је на Симпозијуму учествовало око 150 вајара из 30 земаља са свих континената.

Кикинда је град у којем су рођени и успешну каријеру започели бројни уметници.

Никола Алексић, сликар, спада у ред најзначајнијих портретиста Бидермајер епохе. Алексић је у периоду од 1837. до 1840. године живео у Кикинди, а Народни музеј поседује збирку од 11 његових портрета.

Архимандрит Павле Кенђелац (1766-1834) био је један од најзначајнијих Срба у 19. веку, рођен је у Кикинди, и аутор је два значајна научна дела Јестестословље (природопис) и Збитијасловље (историја најзначајнијих догађаја).

Ђура Јакшић, једно од најкрупнијих имена кикиндске културне прошлости, иако је кратко боравио у овом севернобанатском граду оставио је неизбрисив траг као сликар, песник и наравно боем.

Мирослав Мика Антић, један од највећих стваралаца српске поезије и прозе, рођен је у Мокрину 1932. године.

У ред најзначајнијих уметника свакако спада и сликар Радивоје Бербаков (1925 -2003). Његове слике, које имају одлике импресионистичког и реалистичког стила, излагане су у Београду, Новом Саду, али и на сталним поставкама у Немачкој и САД.

[jega]

Leprsava!!

veliko

HVALA

OD SRCA TI HVALA

ZA OVO!!!!!

[natka]

sve pohvale ZVONCICI!!!!:ok:

[djebo]

Hvala na buđenju uspomena i veliki pozdrav mom rodnom gradu i bivšim sugrađanima

[nenad.bds]

A evo i od mene doprinos ilustracijama uz dobar tekst.
Slike su napravljene februara 2008. u jednom izletu po Banatu lepog zimskog dana. (Inace ih izlazem u Galerijama.)