Planete

[vlado]

Mars ( Istazivanja )

Do otkrica teleskopa

Mars je jedna od pet planeta, "lutajucih zvezda", koje su jos stari narodi poznavali. Vavilonski svestenici su pre vise hiljada godina sa vrha svoje cuvene kule, uocili povremenu, cudnu osobinu Marsa da po nebu ide unazad. To i Marsova crvena boja za njih je bio jasan znak da postojanje ove planete ima neki dublji smisao. Pokusavali su da dokuce buduce dogadjaje posmatrajuci kretanje Marsa. Iz ovakvih njihovih napora rodjena je astrologija. Ali iz tih astroloskih pobuda oni su dobro izucili kretanje planeta.

Zapisi o Marsu mogu se naci u svim drevnim civilizacijama, u Kini, Asiriji, Egiptu, u Heladi i Rimu. Ali svi ti stari narodi su o zvezdama imali sasvim mutne i maglovite predstave isprepletane sa mitskim verovanjima o njihovom bozanskom poreklu. Zapravo su retki naucno relevantni podaci koje su nam oni ostavili. Aristotel je, kazu, jednom posmatrao okultaciju Marsa Mesecom i to je manje vise sve. Mars je bio suvise daleko, a instrumenti u starini bili su retki i neprecizni.

Takvo stanje se odrzalo i kroz citav srednji vek. I tada su jos uvek "astronomi" izucavali zvezde nebi li dokucili buducnost. Narocito ih je interesovao Mars koji je mogao dobrom astrologu da predskaze ishod ratova.


Plava planeta je Zemlja, crvena Mars. Crvena petllja gore je projekcija Marsove putanje gledano sa Zemllje

Doduse u vreme kad je srednji vek vec bio na izdisaju javili su se astronomi sa novim poglednom na kosmos. Kopernik je 1543. objavio svoj heliocentricni sistem, koji je tvrdio da se planete krecu po kruznicama oko Sunca, a ne oko Zemlje kako je to ucila crkva. Ovaj sistem je naisao na odobravanje kod vecine velikih astronoma tog doba, ali ni on, kao ni prethodni sistemi, nije umeo da precizno predvidi Marsovo kretanje. Jednostavno Mars nikad nije bio tacno tamo gde se po ovim sistemima ocekivalo da bude.

U to vreme, a radi se o drugoj polovini XVI veka, najveci osmatrac neba sve do pojave teleskopa bio je Tiho Brahe (1546-1601), danski plemic, astrolog, alhemicar, astronom i dvorski matematicar u sluzbi cara Rudolfa II. Tiho je bio izvrstan osmatrac. Usavrsio je svoje merne instrumente do tog stepena da su njegovi podaci o kretanju planeta bili deset puta precizniji od dotadasnjih. Posebnu paznju Tiho je posvetio Marsu. Mars je uopste pogodan za posmatranje u dugom vremenskom periodu jer je blizu Zemlje i jer njegova putanja ima naglasen ekscentricitet pa su sve "anomalije" u njegovom kretanju lako uocljive. Ali Tiho je bio prakticar. Ostavio je za sobom ogromnu, vrlo preciznu osmatracku dokumentaciju iz koje nije bio u stanju da izvede odgovarajuce zakljucke.

Ova dokumentacija je nakon smrti Tiha srecnim slucajem dospela u ruke Johana Keplera (1571-1630), sjajnog matematicara i astronoma. Kepler je bio teoreticar. U podacima koje je dobio video je mnogo vise od pukih brojeva. Godine 1609. resio je Masovo zagonetno kretanje. Sada nam to izgleda banalno ali citava stvar je bila u tome da se Mars (kao i ostale planete) oko Sunca ne krece po kruznoj nego po elipticnoj putanji. Ovim otkricem (Prvi od tri Keplerova zakona kretanja planeta) bio je dokazan i Kopernikov sistem i na taj nacin Mars je bio kljucna planeta za razvoj astronomije.

Sedamdeset pet godina kasnije Keplerovi zakoni kretanja planeta posluzili su kao osnov za Njutnovo izuvcavanje gravitacije.

Teleskop

Ali za dalje izucavanje Marsa bilo je potrebno neko sredstvo koje ce omoguciti da se planeta posmatra iz vece blizine. To novo sredstvo bio je teleskop koji je upravo tih ranih godina XVI veka otkriven otkrice teleskopa. U istoriji astronomije Galilej je ostao zapisan velikim slovima zahvaljujuci bas teleskopu. Otkrio je brda i doline na Mesecu, Jupiterove satelite, neobican izgled Saturna (tek kasnije ce se uociti da taj izgled potice od Saturnovih prstenova) i da Mars kao i Mesec prolazi kroz faze. Bilo je to 1609. i 1610. godine. Nesto kasnije Galilej ce zbog svojih radova u oblasti astronomije odgovarati pred sudom inkvizicije.

Usledio je brzi razvoj i teleskopa i astronomije. Na Marsu se uocavaju pojedine topografske formacije, uocavaju se polarne kape, odreduje se period rotacije, zatim inklinacija Marsove ose, pa postojanje atmosfere, opazeni su oblaci i tako dalje, ostalo je jos samo da se otkriju mali zeleni coveculjci.

Od tog doba, svako istrazivanje Marsa je uvek nekako i traganje za zivotom na njemu. Mi bismo silno zeleli da sa nekim podelimo nase dvoriste, Suncev sistem, i vekovima tragamo za komsijama. Mars je u XIX veku izgledao kao vrlo dobro mesto za zivot. Imao je, kako se verovalo, atmosferu i vodu, temperatura je bila ugodna, a Marsov dan je trajao kao i nas zemaljski. Nemacki astronom Gaus je prvih godina devetnaestog veka predlagao da se u tundrama Sibira iscrtaju velike geometrijske slike kao signal Masovom stanovnistvu. Nesto kasnije pojavila se i ideja da se iz Sahare ka Marsu upute svetlosni signali paljenjem velikih vatri.

Medjutim prava histerija oko Marsovaca je nastala tek nakon sto je 1877. Skjapareli otkrio 40 kanala na Marsu kanali. Ali histerija se polako i gasila nakon sto su neki naucnici primetili da uslovi na Marsu ipak nisu idealni, da je temperatura na njemu niska, da je atmosfera isuvise retka, da voda u tecnom stanju nije moguca i da zapravo uslova za zivot tamo i nema. Bar ne za zivot kakav mi na Zemlji poznajemo.

Ipak nista pouzdano se nije znalo. Jednostavno trebalo je otici na lice mesta i videti.

Danas je "odlazak na lice mesta" glavni nacin prikupljanja podataka o Marsu. Ali ne i jedini, jer razvile su se i druge discipline. Mars se istrazuje i ovde na Zemlji studiranjem njegovih meteorita, a zatim i izucavanjem snimaka HST (Hubbel Space Telescope) i tako dalje. Do slika koje je nacinio Habl mozete i vi doci ako kliknite na ovaj link: Hubble Space Telescope Images of Mars. Ipak prvo procitejte kako istrazivanje ide sa brodovima.

[vlado]

Mars ( Svemirski brodovi za istoriju )

Marineri

Neke misterije su pocele da se rasvetljavaju kada je svemirska stanica Mariner 4 (1965.) proletela pored Marsa na visini od oko 10000 kilometara i snimila planetu. Na snimcima se video "Mesecev" pejsaz pustinja izrovanih kraterima. Nije tu bilo nikakvih kanala i nikakvih tragova zivota. Atmosfera se pokazala suvise retkom za zivot kakav mi poznajemo.

Cetiri godine kasnije pored Marsa su proletele dve nove letelice: Mariner 6 i Mariner 7. Nosile su kamere i uredjaje za merenje temperature i analizu atmosfere. Na Zemlju su poslale brojne izvestaje. Na njihovim fotografijama opet nije bilo ni kanala ni znakova zivota, ali ova dva broda su otkrili vulkane, podrucja bez udarnih kratera i doline pune neobicnih brezuljaka. Izmerena je masa i gustina Marsa. Pokazalo se da je Mars vrlo hladna planeta (-123?C na juznom polu) i da je njegova tanusna atmosfera sastavljena skoro sva od ugljen dioksida.

Bio je to divan uspeh i planetolozi su puno naucili o Marsu. Ali te godine je Apolo 11 odveo prve ljude na Mesec i sve drugo je bilo drugo. Marineri su tako pali u senku.

Medjutim ma koliko bili uspesni ovi Marineri su ipak bili samo u prolazu pored Marsa. Naucnicima je trebalo mnogo duze osmatranje Crvene planete i ka Marsu je 1971. upucen jedan mnogo veci i opremljeniji brod. Bio je to Mariner 9. Nosio je kolor kamere i gomilu instrumenata napravljenih za izucavanje Marsove povrsine i atmosfere. Ova letelice je imala za ono vreme cudo od kompjutera koji je omogucavao da se pojedine operacije odgode sve dok se atmosfera Marsa ne procisti nakon pescanih oluja.

Skoro godinu dana Mariner 9 je bio na svom zadatku. Mapirao je 85% Marsove povrsine nacinivsi preko sedam hiljada fotografija, analizirao je gravitaciono polje, merio povrsinsku temperaturu i temperaturu i vlaznost atmosfere itd.

Sve u svemu bio je to veliki napredak. Prvi Marineri su snimali gotovo stihijski; videli su juznu hemisferu i obilje kratera. Ali Mariner 9 je otkrio i drugu prirodu Marsa. Snimio je fantastican kanjon Valles Marineris dugacak koliko i nasa Evropa, ogromne doline koje nam svedoce o velikim poplavama u proslosti, siroke nizije koje zauzimaju skoro trecinu planete, presusene zalive velikih jezera. Mariner 9 je video i Olympus Mons najveci vulkan u Suncevom sistemu, visoki Tharsis koji visinom narusava sferoidni Marsov oblik.

Vikinzi

Ali i Mariner 9 je bio samo uvod u dalja, iscrpnija i obimnija istrazivanja. Na redu su bili Vikinzi. Pre njih su leteli i sovjetski brodovi tipa Mars i Zond, ali podaci o njihovim rezultatima nisu ni izbliza toliko dostupni kao podaci americkih astronautskih istrazivanja. Sem toga Rusi sa Marsom jednostavno nemaju srece. Nacinili su velike poduhvate na Veneri i Mesecu, ali vecina njihovih pokusaja usmerenih ka Marsu pretrpelo je neuspeh.

Misija Viking je podrazumevala ambiciozan poduhvat. Sacinjavala su je dva broda, Viking 1 i Viking 2, a svaki je opet bio sastavljen od dva dela, orbitera i lendera. (Orbiteri lete po orbiti oko planete, a lenderi se spustaju na nju) Zadatak Vikinga je bio snjimanje Marsove povrsine u visokoj rezoluciji, utvrdjivanje sastava i strukture atmosfere i Marsove povrsine i traganje za znacima zivota!


Viking lender

Prvi Viking je stigao do Marsa juna 1976. i prvog meseca je obletao planetu u potrazi sa pogodnim mestom za sletanje lendera. Viking lender se uspesno prizemio na planetu 20. jula.

Viking 2 je usao u orbitu oko Marsa avgusta 1976. a njegov lender se na planetu spustio mesec dana kasnije.

Oba orbitera su kruzila oko Marsa - Viking 2 do jula 1978, a Viking 1 do avgusta 1980.

Lenderi su poslali obilje fotografija povrsine; uzeli uzorke tla, analizirali njihov sastav i tragali za mikoorganizmima; izucavali su atmosferu i vremenske prilike; postavili su seizmometre da bi zabelezili eventualne potrese tla.

Rezultati su bili odlicni. Stiglo je obilje podataka (orbiteri su poslali oko 52 000 fotografija i katrografirali iz razlicitih uglova 97% Marsove povrsine; lenderi su poslali 4 500 fotografija i podatke o meteorologiji Marsa, o sezonskim promenama, izvrsili niz bioloskih i hemijskih eksperimenata) i zapravo vecina znanja o Marsu potice bas od Vikinga. Ali zivot nije pronadjen.

Sve astronautske misije imaju za konacan cilj slanje ljudske posade na Mars. Po sadasnjim palnovima ljudska posada bi na Mars trebalo da krene 2018. godine, a stigla bi 2019. Time bi otpocela era stalnog prisustva ljudi na Marsu. Po nekim planovima let coveka na Mars bi mogao da bude i 2007.

[vlado]

Meteoriti sa Marsa

3. oktobra 1815. godine u 8 sati u blizini mesta Chassigny, Francuska, nakon snazne tutnjave sa neba na zemlju se stropostao kamen tezak oko 4 kilograma.

25. avgusta 1865. u 9 sati u Shergotty, Indija, desio se slican dogadjaj. Posle snazne detonacije na zemlju je sa neba pao kamen tezine 5 kilograma.

Zatim, 28. juna 1911. u 9 sati snazna eksplozija je preplasila stanovnistvo mesta Nakhla, Egipat. Zatim je pala kisa od 40 komada kamenova ukupne tezine od 10 kilograma. Jedan kamen je pogodio i ubio jednog psa. Siroto pseto izgubilo je zivot na nacin koji ni masta jednog Markesa ne bi mogla cudnije smisliti.

Jos dramaticniji dogadjaj odigrao se 3. oktobra 1962. u mestu Zagami, Nigerija. Jedan lokalni zemljoradnik tog popodneva je izasao u svoju njivu da otera vrane koje su napale njegov kukuruz. Odjednom je iz visine zacuo strahovitu eksploziju i osetio snazan vazdusni udar. Zatim je na samo metar od njega u zemlju udario veliki kamen tezak 18 kilograma i ceo se zario u tlo.

Sve to kamenje, kako se kasnije ispostavilo, bili su meteoriti koji su dosli sa Marsa. Prevlili su stotine miliona kilometara da bi pali na nasu planetu. Ponekad su pre toga milionima godina lutali izmedju planeta.

Kako se moze dogoditi da neki kamen sa druge planete padne na Zemlju? O tome govori nobicna istorija meteorita ALH 84001.

Pre 16 miliona godina, dakle u vreme kad je zemljom hodao austrolopitek, nas daleki prapredak, neko veliko telo je udarilo o Mars. Mogla je to biti velika kometa ili pak neki asteroid. Snazna eksplozije koja je nastala prilikom udara izbacila je velike kolicine Marsovog tla uvis. Nesto stenja dobilo je dovoljno veliko ubrzanje da savlada Marsovu ne bas veliku gravitaciju i otisnulo se u medjuplanetarni prostor. Jedan takav kamen je lutao tim prostorom 16 milona godina sve dok ga nije zahvatila Zemljina gravitacija i on je, pre 13 hiljada godina kao meteorit pao na Antarktik. Tu su ga 27. decembra 1984. godine pronasli americki istrazivci. Oktobra 1993. utvrdjeno je da potice sa Marsa.

Tri godine kasnije, 7. avgusta 1996. NASA je objavila da je meteorit ALH 84001 stena stara 4,5 milijarde godina, nastala odmah nakon formiranja planete. U meteoritu su pronadjeni tragovi organskih molekula za koje se pretpostavlja da vode poreklo sa Marsa od pre 3,6 milijardi godina!

[vlado]

Jupiter

Sa svojim brojnim mesecima i nekoliko prstenova, sastav Jupitera je kao "mini Sunčev sistem".

Jupiter je najmasivnija planeta u našem Sunčevom sistemu, i svojom veličinom on nalikuje malenoj zvezdi.

Da je Jupiter bio pedeset do stotinu puta masivniji, on bi bio zvezda, a ne planeta.

07.10. 1610. godine dok je posmatrao nebo iz svojeg vrta u Padovi, u Italiji astronom Galileo Galilei je bio iznenađen što vidi četiri malene zvezde "blizu" Jupitera.

Otkrio je četiri najveća Jupiterova satelita. Oni se zovu, Io, Europa, Ganymede i Callisto.

Ukupno, ova četiri satelita danas su poznati i kao Galilejevi sateliti.
Galileo bi se zaprepastio koliko smo naučili o Jupiteru u proteklih 30 godina.

Mesec ( satelit ) Io je svemirsko telo sa najžešćom vulkanskom aktivnošću u sunčevom sistemu.

Ganymede je najveći Jupiterov satelit i ima svoje vlastito magnetno polje.
Pretpostavlja se da ispod zamrznute kore satelita Europa postoji vodeni okean.

Vodeni okean može takođe ležati i ispod smrznute kore satelita Calisto.
Tek 2001. godine astronomi su otkrili 11 novih satelita.

Jupiter sada službeno ima 39 satelita - najviše u celom sunčevom sistemu.

Mnogi manji sateliti Jupitera sigurno su asteroidi privučeni ogromnom gravitacijom planete.
U prvi mah kada ga gledamo Jupiter izgleda prugast.

Te pruge su tamni pojasevi i svetla područja, stvorena jakim istočno zapadnim vetrovima u gornjoj atmosferi Jupitera.

Unutar tih pojaseva i područja su olujni sistemi koji bjesne godinama.
Južna polulopta Great Red Spot (Velika crvena mrlja ) postoji najmanje 100 godina, a možda i duže kao što je Galileo i najavio pre skoro 400 godina.

Tri planete veličine Zemlje mogle bi se uklopiti u područje Južne polulopte - Veliku crvenu mrlju.

Jezgro Jupitera nije čvrsto, već je gusto, vruće i tekuce.

Pritisak u Jupiterovoj unutrašnjosti može biti 30 miliona puta veći nego pritisak na površini Zemlje.

Kako Jupiter rotira, ogromno magnetsko polje daje kao rezultat električno pražnjenje u tekućoj unutrašnjosti.

Zahvaćene unutar Jupiterove magnetosfere - područja u kojem linije magnetskog polja okružuju planetu od pola do pola - nalaze se dovoljno brze čestice.

One čine unutrašnje delove magnetosfere Jupitera najsmrtonosnijom radijacijom u okolini ijedne planete - kako za ljude tako i za električnu opremu

"Rep" magnetskog polja Jupitera - rastegnuo se iza planete - i izgleda poput solarnog vetra koji je prošao velikom brzinom, a bio je otkriven kada i Saturn.

Prstenovi Jupitera i satelita uklopljeni su u intenzivan pojas radijacije elektrona i iona zahvaćenih u magnetskom polju.

Svemirski brod Voyager 1 otkrio je 1979. godine prstenove Jupitera što je bilo veliko otkriće.

Glavni spljošten prsten i unutarnji prsten sličan oblaku nazvani halo ( aureola ), sastavljeni su od malenih tamnih čestica.

Treći prsten, znan kao paučinasti prsten zbog svoje prozirnosti zapravo su tri prstena sićušnih ostataka tri malena satelita.

To su Almathea, Thebe i Adrastea.
Sastav Jupiterovih prstenova možda se formirao pomoću prašine stvorene interplanetarnim meteorima koji su se sudarili sa četiri mala satelita.

Glavni prsten verovatno dolazi od malenog satelita Metisa.

U prosincu 1995. godine Svemirski brod NASE Galileo spustio je sondu u atmosferu Jupitera.

Noseći šest naucnih instrumenata, sonda je preživela ogroman pritisak i vrucinu skoro jedan sat, skupljajući prva izravna merenja atmosfere Jupitera.

To su bili prvi realni podaci o kemijskim sastojcima o gasnoj planeti.

Nakon spuštanja sonde, svemirski brod Galileo je počeo višegodišnju orbitu oko Jupitera, posmatrajući pojedine velike satelite iz bliske udaljenosti u više navrata.

[vlado]

Saturn




Saturn je sesta planeta u Suncevom sistemu. Saturn je udaljen 9,54 AU ili 1.429.400.000 km od Sunca, ima precnik 120.536 km (ekvator) i masu 5,68×1026 km. Saturn je po velicini druga planeta Suncevog sistema, nakon Jupitera. Karakteristika Saturna cu prstenovi koji ga opasavaju u 7 pojaseva, a a svaki prsten nosi slovo abecede od A do F. РRazmaci izmedju pojaseva nose imena po astronomima koji su ih otkrili (Cassini, Guerin, Huygens, Maxwell, Encke). Kao i Jupiter, Saturn ima mnogo satelita. Neki od njih (po udaljenosti od sredista planeta ): Pan, Atalas, Prometej, Pandora, Epimetej, Jan, Mima,...

[vlado]

Saturn u brojkama

Razdaljina od Sunca( srednja )

=

1427 miliona km

Sidericki period

=

29,46 godina = 10 759 dana

Sinodicki period

=

378,1 dana

Period rotacije

=

ekvatora 10 h 39,4 m

Srednja orbitalna brzina

=

9,6 km`s

Ekscentricitet putanje

=

0,056

Precnik

=

ekvatorski 119 300 km; polarni 107 700 km

Masa (Sunce = 1/M Saturna)

=

3498,5

Gustina (voda = 1)

=

0,71

Masa (Zemlja=1)

=

95,17

Zapremina (Zemlja=1)

=

744

1. kosmicka brzina

=

32,26 km/s

Povrsinska gravitacija (Zemlja=1)

=

1,16

Srednja povrsinska tempetratura

=

-180? C

Spljostenost

=

0,1

Albedo

=

0,61

Magnituda pri opoziciji

=

maksimalna -0,3; minimalna +0,8

[vlado]

Uran( Otkrice i ime )

Sve do 13. marta 1781. Suncev sistem je bio velik koliko i razdaljina Saturna od Sunca, jer je Saturn vazio za najdalju planetu. Medjutim 13. marta Suncev sistem je postao dva puta veci - bar u svesti coveka. Tog dana profesionalni orguljas u jednoj britanskoj crkvi, Viljem Hersel (1738-1822), inace strastan astronom amater, uperio je svoj teleskop (reflektor, 6,2 inca) koji je sam konstruisao, ka sazvezdju Blizanaca u potrazi za dvojnim zvezdama. Medju brojnim poznatim zvezdama ugledao je nepoznat objekat u obliku diska. U svojoj beleznici Hersel je zapisao da se verovatno radi o kometi ili nekoj maglicastoj zvezdi. Nekoliko meseci kasnije Anders Leksel (1740-1784) je ustanovio da se radi zapravo o novoj planeti.

Bila je to prva planeta ikada pronadjena, posto je pet najsjajnih (Merkur, Venera, Mars, Jpiter i Sturn) vec od pamtiveka bilo poznato (doduse nije se bas oduvek znalo da se radi o planetama).

Ovo otkrice pronelo je slavu Herselovu po citavom svetu. Britanski kralj Dzordz III dodelio je Herselu dozivotnu penziju od 200 funti i zvanje kraljevskog astronoma ciji je zadatak bio da clanovima kraljevske porodice povremeno pokazuju na nebu nebeska tela. Za uzvrat Hersel je predlozio da se nova planeta nazove Georgium sidus (Dzordzova zvezda). Neki su opet smatrali da planeta treba da se zove Hersel - pa su je tako i zvali. Medjutim planeti je na kraju ipak, na predlog Bodea, pripalo ime starog grckog boga Urana.

Otkrice Urana bilo je neminovno, govorio je Herse. "Ja sam sistematski ispitivao svaku zvezdu na nebu, ne samo te velicine nego i mnogo slabije. One noci bio je njen red da bude otkrivena.... Da sam bio sprecen one veceri, otkrio bih je sledece."

Herselu je ovo otkrice izmenio zivot. Postao je vise astronom, a manje muzicar. 11. januara 1787. otkrio je dva Uranova satelita i nadenuo im imena Titanija i Oberon po likovima iz Sekspirove komedije "San letnje noci".

Da bi preciznije utvrdili orbitu Urana astronomi su tragali za nekim eventualno jos starijim podacima o Uranu. I zaista desilo se da je Uran bio osmatran vise puta (tacnije 22 puta) pre Hersela. Naravno ti raniji osmatraci nisu znali da je rec o novoj planeti. Najstarije osmatranje Urana pripada Dzonu Flemstidu, 23. decembra 1690. i tada je planeta bila u Biku.

Simbol Urana:

[vlado]

Uran ( Opste )

Polazeci od Sunca Uran je sedma planeta po redu. Po velicini svog precnika on je treca najveca planeta, veci je od Neptuna iako ima manju masu od njega. Uran je dzinovska lopta okruzena izuzetno gustom atmosferom.

Uran je tek toliko sjajan da se jedva moze opaziti golim okom, u vedroj noci na tamnom nebu bez Mesecine, ako mu se zna pozicija, pa zato nije ni cudo sto niko nije ni znao za njega sve do slucajnog Herselovog otkrica.

Precnik Urana iznosi 51 118 km (negde cete naci 52400 km) na ekvatoru, dok je na polovima precnik manji zbog prilicno brze rotacije ove planete (period Uranove rotacije iznosi 17 h i 14 min). Vreme potrebno da ova planeta obidje jedan puni krug oko Sunca iznosi 84.01 godine. Njegova udaljenost od Sunca varira izmedju 18.3 a.j. i 20.1 a.j.



Orbite Jupitera (najmanji, neimenovani krug), Saturna, Urana, Neptuna i Plutona. Orbite ostalih planeta se nalaze unutar putanje Jupitera i suvise su male da bi se prikazale na ovom crtezu.