Planete

[vlado]

Mars izbliza

Mars je mala planeta. Njegov precnik (6794 km) je skoro duplo manji od precnika nase planete. Gledano iz daljine on izgleda kao savrsena bilijarska kugla, medjutim precizna merenja su pokazala da je ta kugla na polovima malo spljostena pa je njen ekvatorski precnik za 44 kilometara veci od polarnog. Zapravo postoje dva jasna ispupcenja na njemu. To su vulkanski predeli Tharsis i nesto manje na suprotnoj strani Elysium. Geometrijski centar Marsa je pomeren za 2,5 kilometara ka jugu u odnosu na centar mase.

Kod Marsa pada u oci da je tvorcu (ko god on bio), vec ponestajalo teskog materijala kad je gradio ovu planetu. Srednja gustina planeta Suncevog sistema pocevsi od Marsa definitivno opada. Dok prve tri planete (Merkur, Venera i Zemlja) imaju srednju gustinu od preko 5 g/cm3, srednja gustina Marsa je svega 3,93 g/cm3 (Jupiter 1,33, Saturn 0,69, Uran 1,32 g/cm3 itd.). Jasno je da telo male srednje gustine i male zapremine ima i malu masu. Masa Marsa je skoro deset puta manja od mase Zemlje. Shodno tome i gravitacija Marsa je manja od gravitacije Zemlje (tri puta), a brzina koju neko telo mora da razvije ako hoce da napusti ovu planetu je 5,03 km/sec (1. kosmicka brzina).

Mars se oko svoje ose okrene za 24,6229 sati i to je, dakle, jedan Marsov dan. Marsov dan se inace zove sol. Ovaj dan je jedva nesto duzi od naseg zemaljskog dana koji traje 23,9345 sati. Medjutim Marsova godina je skoro duplo duza (668,6 sola) jer je i put koji Mars treba da prevali oko Sunca duzi.

Hemisfera

Duzina

Juzna Severna

Dani Solovi

Prolece Jesen

146 142

Leto Zima

160 156

Jesen Prolece

199 194

Zima Leto

182 177

Ukupno 687 669

Marsova kugla je naklonjena na jednu stranu u odnosu na ravan orbite, (to je slucaj i sa ostalim planetama). Zbog ovog naklona (kod Marsa on iznosi 24,935°) na planeti postoje razlicita godisnja doba. Ima jedna zanimljiva stvar sa godisnjim dobima na Marsu. Zbog relativno velikog ekscentriciteta orbite godisnja doba na Marsu su sasvim nejednakih duzina. Tako na severnoj polulopti prolece traje 194, a jesen tek 142 Marsova dana. Na jugu opet prolece traje svega 142 dana itd. Juzna leta su kratka i topla, a severna duga i hladna.

Osa rotiranja Marsa usmerena je ka maloj zvezdi SAO 33185 seste velicine u blizini sjajnog Deneba (konstelacija Labud). Ta zvezda je Marsova severnjaca i da je malo sjajnija Marsovci bi sigurno nju koristili za orijentaciju. Ali pod uticajem ostalih tela u Suncevom sistemu Marsova osa rotiranja ne miruje, vec pravi krug po nebu pa se tako menja i Marsova severnjaca. Taj krug osa napravi za 97 000 godina.

[vlado]

Mars ( atmosfera )

Sastav Marsove atmosfere

Element

Simbol

Procenat

Ugljen dioksid

CO2

95.32

Azot

N2

2.7

Argon

Ar

1.6

Kiseonik

O2

0.13

Ugljen monoskid

CO

0.07

Voda

H2O

0.03

Neon

Ne

0.00025

Kripton

Kr

0.00003

Ksenon

Xe

0.000008

Ozon

O3

0.000003

U poredjenju sa Zemljom Mars ima vrlo tanku atmosferu. Ona cini tek stoti deo vazdusnog omotaca nase planete. Sastavljena je uglavnom od ugljen dioksida, preko 95%. Svih ostalih gsova, azota, argona, kiseonika itd. ima tek oko 4%.

Oblaci
Mada je Marsova atmosfera ovako tanka po njoj ipak krstare oblaci. Na velikim visinama formiraju se dugi i tanki oblaci sastavljeni od vodenog leda i to su tzv. beli oblaci. Vode u atmosferi Marsa ima zapravo veoma malo, svega nekoliko molekula na 10 000 drugih molekula. Zbog niske temperature i niskog atmosferskog pritiska voda moze da postoji jedino u vidu leda ili pare.

Beli, ledeni oblaci visoko u atmosferi Marsa

Zuti oblaci nasatju kao posledica snaznih pescanih oluja koje bacaju prasinu u atmosferu na visinu od preko deset kilometara.

Pritisak
Atmosferski pritisak na Marsu je oko 100 puta manji nego na Zemlji. Zbog velikih visinskih razlika Marsovog reljefa i ovaj pritisak ima velike oscilacije. Najveci pritisak postoji na najnizim terenima jer je tu i vazdusni stub najveci. Tako je u Hellias basenu, koji lezi cetiri kilometara ispod srednjeg topografskog nivoa Marsove povrsine, izmeren pritisak od 8,4 milibara, dok na vrhu vulkana Olimpus Mons, koji je visok 25 kilometra ovaj pritisak iznosi svega 0,5 milibara. Na "nivou mora" (srednji topografski nivo) pritisak je 6,1 milibara stim sto je prosecan pritisak za celu planetu 5,9 milibara.

Temperatura
Mars je hladna planeta. Temperature koje vladaju na Marsu su nize nego sto bi se ocekivalo na tom rastojanju od Sunca. Da je Zemlja na istom mestu bila bi opet toplija od Marsa.

Temperatura zavisi od latitude i od doba dana. Ona se na Marsu znatno vise menja nego u pustinjama Zemlje. Dnevne promene su vece blizu tla zbog velike sposobnosti tla da isijava toplotu tokom noci. Medjutim za vreme pescanih oluja ova sposobnost tla opada pa su i temperaturne razlike izmedju dana i noci tada manje.

Na visini od nekoliko kilometara dnevne razlike u temperaturi nisu toliko zavisne od tla i vise zavise od ulaznih suncevih zraka. Oscilacije u temperaturi usled dejstva sunca su ovde pravilne, periodicne i potpuno u skladu sa polozajem Sunca na Marsovom nebu.

Najnize teperature na Marsu javlaju se zimi na polovima: 140 K (-133° C), a najvise na dnevnoj strani u vreme leta 300 K (27° C). Prosecna temperatura inace iznosi 218 K (-55° C). Velike razlike u temperaturi na jednom mestu u toku godine (30° C) posledica su izduzene Marsove putanje.

Temperatura naravno opada sa visinom. Na Marsu na svakih jeden kilometar visine temperatura opadne za oko 1,5K.

Vetar



Erozija tla pod udarima vetra. Detalj sa severne ledene kape pokazuje pescane dine prekrivene injem.

Dugo se spekulisalo o promeni imidza Marsa. U velikoj zelji da tamo gore na Marsu postoji kakav takav zivot mnogi astronomi su verovali da pojava tamnih pega posmatrano kroz teleskop pretstavlja sezonsko bujanje Marsove vegetacije. Tek 1954. postavljena je teza da ove promene mozda poticu od vetrova koji bacaju u vis velike kolicine prasine. Vasionske letelice koje su posetile Mars ovu pretpostavku su konacno i potvrdile. Globalne pescane oluje u stanju su da prekriju celu planetu na vise nedelja.

Ali vetrovi na Marsu nisu uvek tako snazni. Prosecno oni duvaju oko 2 metra u sekundi. U stvari, vetrovi zavise od godisnjeg doba, a i od regiona. Jaki vetrovi duvaju u jesen i zimu u blizini polarnih kapa i to ka istoku brzinom i preko 100 metara u sekundi.

Pescane oluje uglavnom pocinju na juznoj hemisferi i to u vreme proleca i leta. Tada se velike kolicine prasine podignu u atmosferu. Oko ekvinocija, ravnodnevnice, vetrovi su znatno blazi.

[vlado]

Mars( Rana atmosfera )

Postoje dokazi da je u dalekoj proslosti Mars bio mnogo prijatnije mesto, bar po meri nas Zemljana. Marsom su tekle vode, atmosfera je bila mnogo deblja i gusca a temperatura - gotovo da je bila kao ovde kod kuce. U to vreme, pre vise milijardi godina, Mars je bio dobro mesto za zivot.

O posotojaju vode u davna vremena svedoce neke goloske formacije koje veoma mnogo podsecaju na nasa recna korita. Neki tereni jos uvek imaju tragova velikih bujica i poplava. A ima i drugih dokaza. Mars Pathfinder je na Marsu pronasao stene konglomerate. To su stene sastavljene od zacementiranog sljunka u pesku, a za formiranje takvog kamena potrebna je voda. Pa i izobilje peska govori o obilnoj vodi u davna vremena.

Voda je, dakle, tekla na Marsu, ali to je bilo vrlo davno i trajalo je kratko. (Danas je voda na Marsu zaledjena na polarnim kapama i duboko ispod povrsine planete. Postoji, medjutim, teorija po kojoj na velikim dubinama ipak ima tekuce vode jer je unutrasnjost planete zagrejana od radioaktivnih elementa koji isijavaju toplotu. Ali to tek treba dokazati.)

Reke su tekle Marsom. Mozda je u ovom recnom koritu bilo zivota.
Snimak je napravio Viking orbiter u podrucju Mangala Valles

.

Postojanje tekuce vode u proslosti dokaz je da je nekada atmosfera na Marsu bila mnogo bogatija nego danas. Jer voda u tecnom stanju ne moze da postoji bez odgovarajuceg atmosferskog pritiska. Ako ste nekad bili na visokim planinama, gde je atmosfera razredjena i pritisak manji, mogli ste videti da voda kljuca na nizoj temperaturi nego u podnozju, cak i na sobnoj temperaturi. U uslovima koji danas vladaju na Marsu voda moze da postoji jedino u obliku leda ili u vidu gasa.

Dakle, u vreme kada je na Marsu bilo tekuce vode atmosferski pritisak je morao biti mnogo visi sto znaci da je atmosferski omotac bio mnogo bogatiji nego danas. To je opet znacilo i da je temperatura bila visa zbog efekta staklene baste. Mars je bio prijatno mesto.

Efekat staklene baste

Jedan manji deo vidljivih (kratkotalasnih) Suncevih zraka se odbija od oblaka dok mnogo veci stize do tla planete i zagreva ga. Kratkotalasni zraci zapravo lako prolaze kroz vodu i gas ugljen dioksida.
Tako zagrejano tlo isijava energiju u vidu infracrvenih (dugotalasnih) zraka. Ovi zraci nisu toliko prodorni kao kratkotalasni i tesko prolaze kroz gasove vodene pare i ugljen dioksida koji se nalze u atmosferi, pre svega u oblacima. Veci deo infracrvenih zraka se odbija od oblaka nazad ka tlu i tako ostaje zarobljen dodatno zagrevajuci povrsinu planete.

Ali, sta se desilo sa Marsovom atmosferom? Kako to da je danas ona tako oskudna?

Pa, glavni razlog lezi u Marsovoj slaboj gravitaciji koju gasovi mogu lako da savladaju. Iz istog razloga ni Mesec nema atmosferski omotac. Kada molekuli gasa iz nekog razloga dobiju dovoljno ubrzanje oni su u stanju da napuste planetu.

Ovo ubrzanje cestice Marsove atmosfere su u izobilju dobijale u ranoj istoriji Solarnog sistema kada su planete bile izlozene cestim razornim udarima asteroida. Tragovi udarnih kratera danas u izobilju postoje na Marsu. Pri udaru asteroida u planetu dolazi do snazne eksplozije koja je u stanju da citave stene odbaci u medjuplanetarni prostor. Razume se da je dobar deo Marsove atmosfere na isti nacin odlutao sa planete.

Uporedo sa ovim Mars je poceo da gubi i svoju toplotu, jer je na njemu otpoceo proces obrnutog efekta staklene baste. Toplota koju Mars prima od Sunca je relativno mala pa su se u davna vremena vodena isparenja kondenzovala u obliku tekuceg pokrivaca na tlu. Gasoviti ugljen dioksid je poceo da se rastvara u vodi i zatim hemijski vezuje za stene. Uklanjanje nesto ugljen dioksida iz atmosfere doveo je do slabljenja efekta staklene baste, posto su sada infracrveni zraci sa tla lakse nalazili svoj put kroz atmosferu. To je opet dovelo do snizavanja temperature na celoj planeti. Zbog nize temperature vodena para se vise kondenzovala te se i vise ugljen dioksida rastvaralo, odnosno vezivalo za stene i - planeta se dalje hladila.

S druge strana Mars nije sposoban da, kao Zemlja, nadoknadi izgubljeni ugljen dioksid. Na njemu nema proizvodjaca ovog gasa. Ono sto je od ugljen dioksida danas ostalo omogucava Marsovoj staklenoj basti da podigne temperaturu za svega nekih pet stepeni. Mars je zapravo od pocetka bio osudjen na ledenu pustos

[vlado]

Marsovi kanali

Godine 1877. Djovani Virginius Skjapareli, direktor opservatorije u Milanu, je objavio vest da je na Marsu uocio duge, tamne, uzane i prave linije. Ove linije nazvao je canali. Skjapareli nije rekao da su te linije irigacioni ili neki drugi kanali kojima tece voda. Medjutim rec canali ipak je na engleski nesrecno prevedena kao canals umesto channels. Sve tri reci na nas jezik se mogu prevesti kao "kanali", ali rec canal na engleskom oznacava vestacki tvorevinu, vestacki kanal.

Kako priroda medjutim ne pravi vestacke kanale vest je postala senzacionalna. Ona je znacila da na Marsu postoji zivi svet dovoljno inteligentan i tehnoloski razvijen da gradi kanale planetarnih razmera. Ideja da u susedstvu imamo komsije i to mozda pametnije i sposobnije od nas samih postala je golicava. Prostrujala je svetom i dosla do Persivala Lovela .


Percival Lowell

Persival Lovel je bio srecan spoj bogatog Amerikanca i strasnog ljubitelja astronomije. U mladosti je dosta je putovao po Dalekom istoku i ta svoja putovanja je opisao u nekoliko knjiga. Devedesetih godina proslog veka, inspirisan Skjaparelijevim radom, odlucio je da zivot posveti izucavanju Marsa. U tu svrhu podigao je sopstvenu opservatoriju na jednoj planini u Arizoni i zatim proveo bezbroj noci piljeci kroz teleskop. Za sobom je ostavio ispisane beleznice sa preciznim crtezima kanala na Marsu.

Lovel je bio sasvim siguran u postojanje kanala. Bio je ubedjen da kanale gradi visokorazvijena i mudra civilizacija kako bi sa ledenih polova dovela vodu u suve ekvatorske predele. Kanali su dugi i 3000 km i Marsovcima su bile potrebne snazne crpke da poteraju toliku vodu preko planete. Lovelova Mreza kanala koju je video na Marsu i koju je ucrtavao u svoje beleznice postajla je vremenom sve preciznija, slozenija i veca.

Kanale su videli i drugi astronomi. Cesto su crtali gotovo iste kanale kakve nalazimo kod Lovela. Cinilo se da covecanstvo nije bilo nikad blize otkricu jedne vanzemaljske civilizacije nego tada. Jedan pariski casopis je 1900. godine ponudio nagradu od sto hiljada franaka onom ko uspostavi kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, ali kontakt sa Marsovcima se cinio tako lakim da je Mars bio iskljucen iz ove nagrade.

Nisu medjutim bas svi astronomi videli te famozne kanale. Neki su cak dokazivali da je nemoguce sprovoditi vodu sa polova na Marsu jer bi ona vrlo brzo isparila. A navodjeni su i drugi dokazi.

Ipak u to vreme covecanstvo je bilo sklono verovanju u vanzemaljce. Zemljani su tih decenija i sami gradili velike kanale - Suetski 1869, Korintski 1893, Panamski 1914. Mars se u to vreme cinio veoma slican nasoj planeti. Njegov dan traje koliko i nas, jos 1783. Hersel je utvrdio da Marsove polarne kape menjaju velicinu sa promenama godisnjih doba i da Mars ima atmosferu, a i klimu koja je slicna nasoj zemaljskoj itd. i cinilo se da je Mars veoma pogodan za zivot. Iz tog perioda (1897.) potice i veoma popularna knjiga Rat svetova H. Dz. Velsa u kojoj je opisana invazija Marsovaca na nasu planetu (kasnije ce O. Vels po toj knjizi emitovati radio dramu u vidu vesti sto je izazvalo paniku medju hiljadama slusalaca koji su poverovali u stvarnu najezdu osvajaca sa Marsa).

Medjutim pouzdanih dokaza za kanale na Marsu ipak nije bilo. Nije bilo ni sigurnih protivdokaza. Sa Zemlje je zapravo i nemoguce tacno utvrditi reljef na Marsu. Bez obzira na kvalitet teleskopa slika koja se kroz njega vidi nikad nije dovoljno jasna zbog debelih slojeva nase atmosfere kroz koju putuju zraci iz svemira. Ta atmosfera je u stalnom komesanju jer se mesaju tople i hladne naslage vazduha. Sem tog u atmosferi uvek ima cestica prasine koje kvare sliku u teleskopu. Da bi se tacno videlo kako Mars stvarno izgleda bilo je nuzno prici mu blize. Mnogo blize. To je bio posao za svemirske brodove.

A oni su poleteli sezdesetih godina ovog veka. Obleteli su Mars i poslali hiljade fotografija. Fotografije su podvrgnute detaljnim analizama. Na nekim od njih vide se cak i sasvim sitne crte reljefa. Vide se planine, kanjoni, brda, ostaci recnih tokova, samo vestackih kanala nema.

Kako se moglo dogoditi da iskusni astronomi vide nesto nepostojece? Pravi odgovor na to pitanje tesko je dati. Izgleda da su svi oni samo strasno zeleli da vide kanale i da su podlegli optickoj varci. U maloj titravoj slici u okularu teleskopa neke crte reljefa Marsa oko posmatraca nesvesno spaja u linije koje zapravo ne postoje. To je izgleda jedino objasnjenje.

[vlado]

Na Marsu

Mars je fantastican svet. Za nas pojam nedostaje mu zubor vode i njihanje zelenih grana, ali sem toga on pruza pogledu raznovrsne i zadivljujuce predele: ogromne hladne pustinje, beskrajno duboke kanjone, presahla recna korita, isusena jezera, velike kratere, visoke ugasene vulkane iznad kojih lebde tanki, paperjasti ledeni oblaci, strme litice koje se gube u izmaglici.... jednog dana Mars ce biti glavna turisticka atrakcija.

Ako zenemarimo ledene Marsove polarne kape citav Mars izgleda kao da je sastavljen od dve razlicite polulopte. Juzna (zauzima dve trecine planete) je nesto visa od srednjeg topografskog nivoa, za kilometar ili dva, obiluje kraterima iz najranije istorije Marsa i donekle podseca na Meseceve visoravni. Severna trecina Marsa je opet nesto ispod srednjeg nivoa, ima manje kratera i njena povrsina je mladja. Tu se pruzaju blage i prostrane ravnice, nastale verovatno dejstvom erozije i poplava lave. S druge strane ovde su smestene velike i visoke vulkanske visoravni.

Otkud poticu ove razlike izmedju dve Marsove polulopte jos uvek je misterija. Moze biti da su u kreiranju ovakvog reljefa glavnu ulogu odigrali udari velikih asteroida u davnoj proslosti. Ili su u pitanju neke unutrasnje aktivnosti u periodu formiranja Marsove kore.

Granica izmedju ovih oblasti nagnuta je u odnosu na ekvator za nekih 30 stepeni. Granica je siroka i strma.



Jug

Krateri juzne hemisfere su stari tri do cetiri milijardi godina. Ima ih nekoliko karekteristicnih tipova: velikih sa ravnim dnom, malih dobro ocuvanih sa naglasenim peharom, zatim tu su krateri sa jakim i sirokim bedemima, te krateri na ciji izgled je uticala erozija vetrova. Najveci prepoznatljiv udarni krater je Hellas basen koji ima oko 1600 km u precniku.

Tu je i neobicna mreza malih dolina koje nalikuju na nase, zemaljske drenazne sisteme, zatim isarani ispreturani tereni, ponekad zatrpani erozivnim dejstvom, predeli potopljeni vulkanskom lavom....

Najupadljiviji predeo je sigurno ogromna pukotina Valles Marineris, koja se cini kao da je nesto veliko i mocno ogromnom kandzom zagrebalo planetu. Oko 4500 km je dugacka, blizu 600 km siroka i 7 do 10 km duboka.

Sever

Na severnoj polulopti padaju u oci dve velike oblasti ogromnih vulkana: Tharsis i Elysium.

Tharsis je siroka vulkanska zaravan velicine nekih 4000 kilometara koja se dize do 10 kilometara iznad srednjeg povrsinskog nivoa. Manjim svojim delom zahvata i juznu polovininu Marsa.

Nesto dalje je i Elysium, zaravan visine oko sest kilometara sa tri manja vulkana: Hecates Tholus, Elysium Mons i Albor Tholus.

[vlado]

Mars ( vulkani )

Nema dokaza o aktivnosti vulkana na Marsu u novije vreme. Marsovi vulkani su ugaseni, ali u proslosti su imali veliku ulogu u formiranju reljefa planete..

Tharsis Montes



[Po Bibliji Tharsis je zemlja na krajnjem zapadu tada poznatog sveta. Danas je to Spanija. Montes: planine; plural od latinske reci mont: planina]

Tharsis je vulkanska oblast na severnoj Marsovoj polulopti. To je prostrana visoravan koja se prostire na 4000 km i doseze deset kilometara u visinu racunajuci od srednjeg topografskog nivoa.

Kao tri velika planetarna cira leze u ovoj oblasti tri vulkana poredjana jedan do drugog. Ta tri vulkana u obliku zaravnjene kupole su Ascraeus Mons, Pavonis Mons i Arsia Mons i naravno, manji su od Marsovog "Olimpa". Zauzimaju prostor od 350 do 450 km svaki, a u visinu se uzdizu do 15 km iznad svog podnozja. U okolini vulkana cesto se mogu videti velike bele pege. To su nezni, ledeni Marsovi oblaci.



Strelica u kalderi pokazuje seriju kupola.
.

Na zapadu nalazi se Olympus Mons

Olympus Mons



Od svih poznatih vulkana u Suncevom sistemu Olympus Mons je najveci. Od svog podnozja dize se 25 kilometara u visinu. U poredjenju sa njim najvise nase planine jedva da su brda. Skoro tri puta je veci od Mont Everesta, najvise planine na Zemlji. Dva i po puta je veci od Mauna Kea, najviseg vulkana na Zemlji (racunajuci od dna okeana Mauna Kea je visok 9,754 km i tako je najvisa je planina na Zemlji). Gotovo da izviruje iz Marsove atmosfere. Na njegovom vrhu pritisak je jedva 0,5 milibara. Zauzima prostor od 624 kilometara u precniku. U taj prostor komotno bi mogle da stanu dve Jugoslavije. Planina je opasana sest kilometara visokom liticom. Samo kaldera ovog vulkana ima precnik od oko 65X80 kilometara. U njoj je smesteno nekoliko kruznih vulkanskih kratera.

Da bogovi zive na Marsu sigurno bi se nastanili na ovoj planini i zato ona s pravom nosi naziv Olympus [Olimp je u najvisa planina u Grckoj na kojoj su prema helenskim mitovima stanovali bogovi]

Olympus je mlad vulkan, mozda i najmladji na Marsu. O tome se sudi po malom boju - svega dva - kratera na njegovom obodu (logicno je da se u duzem vremenskom periodu vise kratera napravi). Po nekim procenama zadnja erupcija ovog vulkana dogodila se pre oko 25 miliona godina.


Kaldera ovog vulkana je nastala kada je lava prokopala sebi put negde sa strane i iscurela ili kada se ona jednostavno povukla unutra ka sredistu planete te se stvorila depresija.



Ranije se ovaj vulkan zvao Nix Olympica - Snezni Olimp - jer, gledan sa Zemlje, on se cini da je prekriven snegom. Zapravo bele povrsine dolaze od oblaka koji su cesti u tom podrucju. Ovaj vulkan je otkrio G. Skjapareli 1879

[vlado]

Mars( Valles Marineris )



Kao da je neka ogromna, svemirska kandza zaorala po planeti - tako izgleda ovaj kanjon. Na gornjoj slici ga vidimo sa visine od 2500 kilometara.

Mnogi veliki recni kanali iz drevnih vremena su povezani sa ovim kanjonom. Ceo sistem Valles Marineris dugacak je oko 4000 km (po nekim izvorima 5000 km). Na pojedinim mestima kanjon je dubok 7 km (po nekim merenjima 10 km), a sirok je 200 km. U poredjenju sa ovim Grand kanjon u Koloradu je potok (Grand kanjon je 443 km dug, 8 do 29 km sirok i oko 1,6 km dubok).



Kanjon Marineris je nastao kao posledica rastezanja i pucanja kore sa istovremenim kreiranjem podrucja Tharsis.