Da li ste za ulazak Srbije u EU?

[Samuraj]

Naravno!!!

Istorija srpske drzave je svetlija od istorije mnogih sada visoko razvijenih zapadnih zemalja.
Svi znamo da se na srpskom dvoru jelo zlatnim kasikama i viljuskama kada je Henrik VIII jeo prstima i svojim nevernim zenama odesao glavu....
Mnogi znaju da je sveti Sava za vreme svog zivota bio jedan od vodecih politacara na tlu sadasnje Evrope i da je Srpska pravoslavna crkva stekla samostalnost u 12 veku, bas njegovom zaslugom...

I sada, posle jedne takve blistave drzave i politike dosli smo do toga da drzave koje su za nama zaostajale u razvoju i po 50 godina, odlucuju o nasoj sudbini, nasem boljitku i napretku. To je nasa krivica i sramota.
Mislim da samo ulaskom u Evropu (bila ona sada dobronamerna ili ne) mozemo zastititi nase interese i pravo. A prijatelja imamo jos uvek. Pre svega pravoslavne Grke, Kiprane, tradicionalno dobre Spance, Ruse...

I zato samo dostojanstveno i ponosno napred, nema nazad, ni santimetra.....Pravac Evropa!

[Bazarov]

Samuraj kaže: Naravno!!! Istorija srpske drzave je svetlija od istorije mnogih sada visoko razvijenih zapadnih zemalja. Svi znamo da se na srpskom dvoru jelo zlatnim kasikama i viljuskama kada je Henrik VIII jeo prstima i svojim nevernim zenama odesao glavu.... Mnogi znaju da je sveti Sava za vreme svog zivota bio jedan od vodecih politacara na tlu sadasnje Evrope i da je Srpska pravoslavna crkva stekla samostalnost u 12 veku, bas njegovom zaslugom...

Dobro, lapsus mali: nije u 12, već u 13. veku, ali nije ni bitno, jasna je suština. Bitno je ovo sledeće.

Samuraj kaže: I sada, posle jedne takve blistave drzave i politike dosli smo do toga da drzave koje su za nama zaostajale u razvoju i po 50 godina, odlucuju o nasoj sudbini, nasem boljitku i napretku. To je nasa krivica i sramota.

Mi smo za Vizantijom zaostajali 150 godina, pa smo odlučivali o njenoj sudbini. Kakve veze ima to što smo nekada bili 50 godina ispred Mađarske, kada je Ugarska nekada bila 100 godina ispred nas? To što je nekada bilo nema veze sa ovim danas, okolnosti su se promenile i menjaće se i dalje. Ne može se to tako posmatrati. Uvek su nam jači odlučivali o sudbini, a sada, kada smo sasvim oslabljeni, tih jačih ima mnogo.

Samuraj kaže: Mislim da samo ulaskom u Evropu (bila ona sada dobronamerna ili ne) mozemo zastititi nase interese i pravo.

Voleo bih da nam ovo objasniš.

Samuraj kaže: A prijatelja imamo jos uvek. Pre svega pravoslavne Grke, Kiprane, tradicionalno dobre Spance, Ruse... I zato samo dostojanstveno i ponosno napred, nema nazad, ni santimetra.....Pravac Evropa!

Baš me začudilo što među naše prijatelje svrstavaš samo države koje (još uvek) nisu priznale Kosovo Daj, kada su nama Španci bili prijatelji?! Kosovo nisu priznali samo zbog svoje Baskije i Katalonije. Osim toga, bili su jedni od najžešćih zagovornika bombardovanja SRJ. I uvek su bili nazadnjaci: i u vreme inkvizicije, i u vreme Franka..., a mi smo, uz Francuze, Poljake i još neke narode bili naprednjaci, uvek. Nikada nama Španci ne mogu biti prijatelji.

[NSdjanka]

Ja sam za povratak Srbije tamo gde joj je i mesto... To što je bila izopštena, ignorisana i prokažena neko vreme, nipošto ne znači i da je nestala sa karte Evrope... Još samo da se vratimo... Kući...

[Samuraj]

Hteo sam da napišem jedan kratak komentar i time dam do znanja da sam saglasan ideji da Srbije uđe u ćlanstvo EU. Mislim da je jasna razlika između Evrope i EU. Drago mi je da gospodin Bazarov tako detaljno pročitao isti pa da pokušam da odgovoim na njegova pitanja. Naravno što kraće. Pođimo redom:

Zahvaljujem se na ispravci. Slažem se da je bio 13 vek!

Ne bih sada da se vracamo do Vizantije i Dušanovog carstva koje je propalo baš usled nase nesloge, nego bih hteo da kažem da poređenje Srbije sa Ugarskom nije najprimerenije jar u vrhuncu moći Ugarske, Srbija je tek počela da se oporavlja od jarma pod Otomanskim carstvom koje je trajalo nepunih 500 godina. Ali ipak do početka 20 veka uhvatili smo kakav takav priključak sa tadašnjom Evropom i stvorili državu koja je bila pobednik u I svetskom ratu. Naravno da nije u toj pobedi bila sama ali ipak je imala priliku da se oseća pobednikom.

Zato i ne mogu da se složim sa onim što je napisano da ono što je bilo pre nema veze sa ovim danas.Kako nema veze kada smo u I i II svetskom ratu imali skoro iste saveznike i u oba svetska rata izašli kao pobednici. Ovo što se nama događa mislim da je samo posledica onog što se događalo u drugoj polovini 20 veka i kako smo radili na uređenju spoljne politike zemlje, odnosno da sve ono što smo izgradili u prvoj polovini 20 veka nismo pravilno isoristili. Nismo znali ili Tito nije hteo? O tome ne bih ovom prilikom. Sada znamo da takva politika (nesvrstanih) nije mogla da bude održiva. Šta je jadnih 40 godina za istoriju?

Drugo pitanje se odnosilo kako bi ulaskom Srbije u EU mogli da lakše odbranimo svoje interese. Pa jednostavno. Mislim da se slažemo da je Kosovo ipak za nas najveći problem. Zna se da odluke u okviru EU moraju biti jednoglasne. Uz recimo Kipar koji se pridružio protivljenju priznavanju samostalnosti Kosova Srbija bi uspela da spreči priznavanje samostalnosti Kosova. Zbog toga su članice EU i donele odluku da svaka zemlja za sebe odlučuje o priznavanju ničim opravdane samostalnosti. I sada ono po meni najvažnije, tada bi mogli lakše da iskoristimo politički interes drugih i da zajedno sa Grčkom, Španijom i ostalim zemljama povedemo ofanzivniju borbu protiv separatizma koji možemo smatrati i Evropskim problemom.
Zašto to govorim? Pa jednostavno rečeno zna se da u evropskoj ili svtestkoj politici nema prijateljstva i ljubavi već samo interes. Pre svega finasijski i tu govora nema. Pa kada je već tako zašto onda da ne iskoristimo trenutni politički momenat da udružimo snage sa onim zemljama kojima preti opasnost od separatizma pa bile ona Španija, Francuska, Poljska ili neka druga zemlja. Da li će to oni uraditi zbog Katalonije, Baskije, Korzike meni je sasvim nebitno kao građanu Srbije ali mi je jako bitno da makar na takav način sačuvamo Kosovo.
Srbiju od Turske nije oslobodio Karađorđe sa njegovim ustancima već Miloš Obrenović politikom. A svi (pa i ja) više volimo Karađorđa i njemu pevamo...Možda poređenje nije primereno ali fakti tako govore.

Što se tiče Poljske i njene naprednjačke orijentisanosti ne bih polemisao. O kojoj Francuskoj mi govorimo? Da li onoj koja nam je za vreme I svetskog rata kao saveznik dala granate 122 milimetra, a mi imali haubice 120mm ili možda o onoj koja je izgubila II svetski rat kao cirkus država? O kom napretku da mi pričamo. Samo o interesu. Da li je momenat da postavim pitanje da li građani Srbije znaju da je Austija bila u obavezi da besplatno školuje određen broj naših studenata između dva svetska rata kao deo nadoknade za ratnu oštetu Srbiji i I svetskom ratu? A sada? Da li možemo i u Srbiji da školujemo decu?

Nisam pristalica Makjavelija i njegove teorije da cilj opravdava sredstvo ali sam zato da prvo odredimo naše sadašnje prioritetne ciljeve i državne interese kao i one u narednih 20-50 godina i da našu unutrašnju i vanjsku politiku vodimo tako da tih ciljeva dođemo što lakše i brže. Politiku vidim kao partiju šaha. Onaj ko može da sagleda više poteza unapred taj je bolji šahista. Taj pobeđuje. Tako i onog političara koji ne vidi unapred, za mene i nije političar koji će doneti dobro Srbiji. Nemoj samo da me pitaš da li Srbija sada ima takvih političara...

Nadam se da sam uspeo bar donekle da odgovorim na postavljena pitanja.
I zato kao što sam rekao, samo napred sa onim što nas je život naučio ....

[Bazarov]

Samuraj kaže: Drugo pitanje se odnosilo kako bi ulaskom Srbije u EU mogli da lakše odbranimo svoje interese. Pa jednostavno. Mislim da se slažemo da je Kosovo ipak za nas najveći problem. Zna se da odluke u okviru EU moraju biti jednoglasne. Uz recimo Kipar koji se pridružio protivljenju priznavanju samostalnosti Kosova Srbija bi uspela da spreči priznavanje samostalnosti Kosova. Zbog toga su članice EU i donele odluku da svaka zemlja za sebe odlučuje o priznavanju ničim opravdane samostalnosti. I sada ono po meni najvažnije, tada bi mogli lakše da iskoristimo politički interes drugih i da zajedno sa Grčkom, Španijom i ostalim zemljama povedemo ofanzivniju borbu protiv separatizma koji možemo smatrati i Evropskim problemom. Zašto to govorim? Pa jednostavno rečeno zna se da u evropskoj ili svtestkoj politici nema prijateljstva i ljubavi već samo interes. Pre svega finasijski i tu govora nema. Pa kada je već tako zašto onda da ne iskoristimo trenutni politički momenat da udružimo snage sa onim zemljama kojima preti opasnost od separatizma pa bile ona Španija, Francuska, Poljska ili neka druga zemlja. Da li će to oni uraditi zbog Katalonije, Baskije, Korzike meni je sasvim nebitno kao građanu Srbije ali mi je jako bitno da makar na takav način sačuvamo Kosovo.

Mislim, a to je, naravno, samo moje mišljenje, da kao članica EU ništa lakše nećemo uspevati da branimo Kosovo nego sada. Zbog nečega (ne znamo zbog čega) oni koji odlučuju, i čija će biti poslednja, ne žele da nam pomognu u tome.
I još jedna stvar: i u Baskiji, i na Korzici, i u Flandriji, i u Severnoj Irskoj vlast je i praktično, a ne samo formalno, u rukama Španije, odnosno, Francuske, Belgije itd. Kao jedinu mogućnost, ja vidim podelu Kosova. Ovako, ne znam šta bismo radili sa celim Kosovom, u kom ne samo što ne priznaju našu vlast, već nismo dobrodošli čak ni kao turisti.
P. S. Kada sam govorio o Francuskoj, mislio sam na Francusku u kojoj je buknula buržoaska revolucija 1789, zatim 1848, pa Pariska komuna, zemlja koja je podnela najveći teret na zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu, koja je imala čuveni i jaki Pokret otpora u Drugom svetskom ratu (ta fašistička marionetska severna Francuska, na koju, čini mi se, aludiraš, nije ništa gora od Nedićeve Srbije); zatim, Francuska je zemlja u kojoj je otpočela većina umetničkih pokreta i pravaca, u kojoj su studentski protesti 1968. bili najžešći na svetu, u kojoj je delovala najjača komunistička partija na zapadu posle 1945, koja se suprotstavila Bušovoj Americi kada je bila kampanja oko Iraka, pa zemlja koja je obrazovala i odgajila kralja Petra, većinu naših naučnika i umetnika u 19. i prvoj polovini 20. veka... Eto, ta Francuska. O Poljacima ću sve reći samo stihovima Džonija Štulića:
Poljska, u mome srcu, u mome srcu mazurka,
Poljska, nije nikad, nije nikad dala kvislinga!