[A6quattro]

Mila moja, volim ove oblake, nanizane kao male rasprsene price, price sto ih razmenjujem sa svojim nebom. A volim i tvoje price sto ih pricas meni, a kao da pricas sebi.
Divljenje tvoje slicno je mom. Divim se tisini ili zvucima, sakrivenim znacenjima sto ih ostali tako retko primete. Pa i ti eto, ne odolevas sakriti poreklo svog bola, u pitanje koje neces postaviti ni sebi (ali o njima razmisljas), ni meni, a u to vec nisam sigurn, jer pricas mi, a pitas sa cudjenjem. Raznezujes me na trenutak, i bolis , pa iznova.
A sta bi mi da nema bas nikoga za pitanja, za delenja, za cuda ova sto samo retke dodirnu?

Danas sam duso setao obalom u mislima sa tobom, sedeo na nasem mestu, a gde bih? Zeleo sam da ti pokazem kako obale nemaju jeseni. Isti je kamen, i palme, tek kisa se mozda razlikuje, i boje. Prazne plaze govore kako je proslo leto. Seo sam na zalo, bas odgovarajuce mesto za skoljku i upitao se (onako usput) sta bi ti sa skoljkom na zalu?
Dodirnula bi je, ili samo ponovo ostavila kao pismo koje nisi otvorila? Zaboravila ga! Jos se secam, zaboravila si to pismo. Al’ stignu nas ta zaboravljena pisma, cak i kad bezimo i kad ih ne otvaramo. To im je sudbina. A mozda ti se ne bi ni svidelo to sedenje na zalu ? Za trenutak, kao blesak dotakla me misao da li se secas nasih nocnih kupanja u moru? Kad svaki pokret budi, zvezde osipaju se, klize niz kozu. Raskos, kad sve sa tobom blista!

Uvek toliko pitanja i nikad isto more. Toliko razlicitosti u istom. Toliko cudesnih zbivanja u njemu i na njemu. Ogledalo sunca, ljubavnik vetra! Ko bi ga osim pogleda opisao, ko bi ga osim duse osetio? Otkad tebe znam jos je nesto u njemu, ono treperenje cudesno kojim podrhtava tvoja zlatna breza, ona u kojoj me trazis.

M.