[A6quattro]

Znam da je keramika bela, ali ja vidim samo crno. Ne razaznjem lica. Samo cujem udarce, tupi zvuk. Puca mi koza. Svaki put, kao usijana igla, duboko u mozak zarije se, i dah se gubi, gusim se i padam. “Ziv neces izaci odavde”, zapenjen batinas urla. “Dizi se” dopire mi do svesti. Ustajem kao robot. Krv je topla i slana. Patos je vec klizav, nokti slomljeni njihovim potkovanim cizmama.

Vreme odavno stoji. Ne traze da priznam, ovo je samo njihova redovna vecernja zabava, posle drugi dolaze na red. Neki tuku, neki gledaju. Ne znam koji je danas dan, koliko sam ovde, samo znam da je godina - '93, vise nista ne znam.
Tkivo je meko, podatno, izlozeno, vezano. Oni su majstori mucenja. Ja sam stvar. Ja sam predmet. Ja sam nista. Udarac prati zujanje u usima, i srce preskace. Mozda je ovo sada kraj - pomislih.

Oni su nasmejani i pijani. Momci u crnim uniformama, beretke sa svetim amblemima, i istetovirana znamenja. Svesni su uloge u spektaklu. Jedri jebaci masu svojim velikim pistoljima. Mocni muskarci siluju zaplasene zene tupe od straha. Uvek zdravi, uvek spremni, uvek orni. Svi u dlaku isti.

Hocu da kazem, hocu da viknem da ispljunem koliko mi se gade. Da uvredim djubriste njihovih simbola, nacije i bogove. Samo sukrvica curi, i mokraca curi. Kada bih samo mogao. Ovako nula u pepelu. Cudno je. Odjednom ne osecam nista. Tek, jedu mi se skoljke. Secam se, ispred nas su se putevi otvarali, mi zeljni zivota, dodira, gladni. Cudno je. Odjednom, poplava slanog ukusa, to je sve sto cula jos znaju. Tonem u nepoznatom mi blazenstvu. Jedu mi se skoljke.