[A6quattro]

U svojoj tridesetipetoj godini Carole otkriva Majstora. Do tada je vec bila otkrila Zen budizam, putovanja, romane Paola Koelja, engleski humor, erotiku, drustveni angazman, makrobiotiku i mnoge druge stvari, ali sada u tridesetipetoj godini, na ivici depresije, Carole je otkrila Majstora i potcinjavanje Pravom Muskarcu. Ona je lik koga nema. Obucena, spremna za izlazak, zajedno sa svojim deckom, dok razmislja sta da obuce, dok odlazi na kurs slikanja, dok bira karte za turisticko putovanje, dok misli, dok se oblaci. Ona je uvek nedostajuci lik, lice, koje se rodilo, ali kao da se i nije rodilo. To ne moze da podnese, prihvata ponudu, odlazi na rucak sa najodvratnijim tipom sa posla. Onim sto je uvek neuredan i sto stalno kasni.

Na mojim rukama su tragovi kiseline. Droga koju sam uzeo uzela mi je mogucnost proceduralnomg poimanja, ali ne i proceduralnog delovanja. Noge me nose mrtvim gradom, ne prepoznajem nijednu ulicu, rutinirana masina koja sam ja vodi me sigurnim korakom. Izmedju dva trotoara, kada prelazim ulicu, kao da proticu neoni. Dodje mi da zaurlam od straha, ali noge me nose nepogresivo. Ruke uspevaju da podignu jelovnik, zenice su mi rasirene, ali znam dobro gde sam. Ruke uspevaju da kupe kartu, da nadju peron. Konobar je malo zacudjen, ali moj ekesperiment je uspeo i ja sada znam da su logika, poimanje simbola i proceduralnost zapravo nize mozdane funkcije. Vise mozdane funkcije vezane su za poimanje koze, dodire, mazenje.

Mali Alex je opasan anarhista. Na zidu ima poster sa Ce Gevarom, ima i crveno crnu anarhisticku zastavu koju je kupio za petnaest dolara. Ponekad dolaze njegovi drugovi, piju, puse, mastaju o Revoluciji. Posle igraju kompjuteske igre i slusaju heavy-metal. Dok gitare postojano vriste On sebe zamislja kao narodnog tribuna, ponekad ide ispred neprekidne mase radnika koji goloruki krecu da se suprotstave Moci, Masini, Kapitalu. U tom snu on kao da raste, kao da postaje sve znacajniji kada osvescene mase klicu njegovo ime.

Sa strahopostovanjem Carole je odlazila kod Majstora koji je jedan prijatan stariji gospodin advokat i clan glavnog saveta jedne liberalene politicke partije. Ima sedu bradicu. U podrumu kuce Majstor je napravio malu ordinaciju u kojoj njegove ucenice uce da za Majstora podnose bol. To je njihov put, put ucenika. Majstorov put je druga , to je samo moc, cista i nepatvorena moc nad zenama kojima kad tad bude dosta feminizma i nove uloge u novoj ekonomiji, i onda one pronadju majstora. Misticno ili nemisticno, na ovaj ili onaj nacin, tek koza im ubrzo postane popriste Majstorovih kreacija celicnim iglama.

Ja sam niko i nista, obican drogirani pacov koji je izmislio svet oko sebe. Sedim u zamracenoj sobi, ispijam vino i trulim. Zivim za visak vrednosti i kapital nekih vlasnika akcija. Danas je kod mene jedna debela amaterska umetnica, inace saradnica u penzionom fondu. Hronicno sam impotentan pa cu je zadovoljiti jezikom ako dodje do toga. Nadam se da nece biti potrebno. Nekad je to dovoljno, zene se generalno loze na moc, ova se jos lozi na novac i dobar i obilan zalogaj, otisli smo u restoran. Pojela je tamo stek od cetristopedeset grama, konobar se zaprepastio. Posle smo se vratili, pozlilo joj je pa je povratila odjednom, Sada cistim parket, peku me ruke od njene zeludacne kiseline. Ona me posmatra odozgo sa stolice, izula je cipele, Zagazila je svojim erotizovanim carapama sa likrom u prljavstinu i drzi se za stomak. Zuta tekucina joj curi niz bradu.

Mali Alex ima komsiju koga iritira glasna heavy metal muzika. Vise puta se taj skot zalio kucevlasniku. Dolazila je jednom i policija, zapretila mu. Od tada on ne sme vise glasno da slusa svoje omijlene grupe. Tako i veceras, onaj kreten preko ulice opet vice i lupa, preti da ce da mu dodje na vrata. Dosta je Malom Alexi tih i takvih malogradjana, pusta muziku sve jace, neka bas dodje policija, pokazace im on. Neka dodje ta svinja na vrata, izbosce ga. Mali Alex vadi veliki bajonet, povlaci prstom po siljku. Cuva svoj strah.

Carole je ucila da zene treba da budu okupane i lepe. Od njih se ne ocekuje da prde i povracaju. Saamo takve (okupane lepe i mirisne kao lutke) mogu da naidju na prave tipove. Ovako, u tridesetipetoj godini, sat otkucava, Carole se jos nikada nije porodila, a ocekivani uspeh u karijeri je takodje izostao. Samo ti starci koje je trebalo opljackati za racun privatnog penzionog fonda, osam sati dnevno, cetrdeset sati nedeljno. Odvratni starci koji hoce sto vise novca, da uzivaju pod stare dane, a nju niko ne pita hoce li i ona da zivi, hoce li i ona uspeh u karijeri i da se uda jednog dana kada nadje pravog tipa za sebe, samo za sebe.

Potpuno je u komi ili u soku. Pomozi mi da ocistim ovo, kazem joj, ali ona je potpuno sokirana. Gaduro! Da li me cujes? Ostvljam je u sobi, bacio sam papirane ubruse koji ionako nista ne mogu da upiju. Peku me ruke. Kada sam bio mali, nisam zamisljao da ce stvari doci dovde, mislim na zivot. Mislim na prodavnice zdrave hrane, banke i trgovce heroinom, mislim na ljude koji ne razumeju jedni druge, mislim na sebe koji vise nista ne razumem. Ko sam ja? Olupina. Odlazim u kupatilo, uzimam kantu, punim je vodom, taj zvuk smiruje.

Mali Alex je radio i studirao. Od kada je Nova ekonomija pukla, studiranje je sve skuplje i ljudi imaju sve vise novca, bogati su i idu na zanimljva putovanja. On nije mogao da studira brzo kao bogati klinci koji su znali sta hoce. ali on je “studirao uz rad”, sto znaci da je ucio nocu do tri sata, da bi se budio u sedam i odlazio na posao. Subotom i nedeljom nikuda nije isao. Ostajao bi u svojoj sobi muceci sebe da uci. Stolica je skripala, a on bi se ljuljao i grizao nokte i nastojao da zapamti nerazumljive termine vezane za medjunarodnu trgovinu i prosperitet. A i u ucenju je smisla bilo sve manje. Taj cudni stvarni svet oko sebe, mrzeo ga je sve vise.

Sta ce mi ovaj seronja, pita se Carole. On nije kao majstor, on je slab i bedan. Ne zelim da se zrtvujem za njega, bolje je da se nikada i ne udam. sta ce mi on. Sada sam se osramotila, sada sam se ispovracala na njegov jebeni parket. Ali ne znaima me sta ce da misli o meni, uopste me ne interesuje. Ne ide joj bas lako, pa Carole pokusava da se seti tehnika sa kursa menadzmenta, vezanih za asertivnost i samokontrolu. Zivot je ionako mnogo vise od bednih muskaraca koji je i ne zasluzuju. Niko je ne zasluzuje, osim Majstora. Ustaje, grabi jedan kolac sa stola. Brise usta papirnatim ubrusom, naglo otvara vrata, izlazi. Ide kod Majstora.

Ulazim u sobu, olaksanje, ona je otisla. Nikada nisam voleo te normalne i prijatne zene, njihovo rutinsko ponasanje daleko je od onoga sto smatramo uctivim. Vole robne kuce, vole stvari, razmisljaju ispred jednakobezvrednih predmeta, ne znaju koji da kupe, brinu se zbog lepote, zavide drugim zenama. Debele zene zavide mrsavima i obrnuto. Zaboravicu je. Sedam za sto. Zidovi su prazni, do mene dopire heavy metal. Heavy metal je sve jaci i jaci, ustajem, iszlazim napolje, vicem, ne vredi. Idem da mu pokazem, cipele mi se klizaju na parketu. Jebi ga, jela je svinjetinu. Masno. Ruke me jos peku. Padam. Nije trebalo da uzimam bas toliko hasisa. Glava mi udara u nesto ostro i neprijatno. Mrak.

Idem kod Majstora. Svi smo mi nule pred ljudima kao sto je Majstor. Svi smo mi nedostojni, misli Carole. Majstor ce je kazniti, hvata je strah. Zabijace joj igle u grudi, zakljucace je u sanduk. Lezace u sopstvenim govnima. Ma nema veze, ustace moralno cista. Majstor ce je prihvatiti, nezno na svoja kolena. Kao malu devojcicu. Probusice joj klitoris, stavice joj novu alku. I Carole ce otici sva blazena, jer zivot je borba, boli nju sto je niko ne razume. Ona ima i druge strane koje idioti sa posla ne razumeju. Samo Majstor, uziva dok zajedno gledaju reprodukcije starih majstora slikarstva iz Majstorovog velikog albuma.

Mali Alex stoji na balkonu i pusi. Gitare iza njega dozivljavaju klimaks. Mase vole moc. Moc voli mase. Hocu sve da ih pobijem, odvratne malogradjane, potrosace, jednoga dana kupicu oruzje. Pored toga hteo bih da kupim BMW i veliki TV projektor od osam hiljada. Projektovao bih porno filmove na zid ove sobe. Onanisao bih do besvesti, Ponekad bi svratili moji drugari. Fascinirao bi ih velicinom slike. Nabavio bih kasete sa poznatim porno filmovima nemacke produkcije. Ne bih ni izlazio iz kuce, mislim da ne bih ni jeo. To bi bio pravi zivot.