krenem ja jedne godine kod caleta za bozic u sloveniju, vozom. hajde da pojasnim: relacija rijeka-ljubljana. e medjutim, mislim da to nije bilo tada direktno, nego se presjedalo. i tako, ja ponijela neku manju torbu, jer sam isla samo na par dana. i sjela ja u prazni kupe, kad nakon nekog vremena, udjose meni u kupe neki siptar i siptarka. hajde dobro, ne kontam ih, oni tako torocu, razmjenimo par rijeci: dobar dan, kako ste, gdje putujete i tako to. oni nastave da torocu. e onda na granici krece spektakl. dodjose prvo hrvatski carinici, pa ih pregledaju skoro do gole koze, e onad su valjda utripovali da sam i ja sa njima, pa pregledaju tako i mene. onda krenu da mi ruju po to torbi, a naravno meni na vrhu torbe donji ves
(a lijepo mi je mama rekla da se to stavlja u torbu dolje sakriveno da nitko ne vidi), carinici se malo zbunili, pa vise nisu cackali, a ovi siptari onako bleje i sve im je neugodno. odose oni, ja tu napravim brilijantan plan, jer sada treba preci slovensku granicu, pa i da me slovenci ne bi njakali, ja se prebacim u drugi kupe. dodjose slovenci, i ja skontam da mi je pasos ostao u kupeu sa siptarima. na svu srecu, dolazi siptar sa pocetka price i vraca mi pasos. eh, zaboravili ste pasos u nasem kupeu. e tu slovencima bilo sumnjivo, pa su me opet izrovarili, pa opet po torbi, pa opet iskoci onaj donji ves
, pa me onda vise nisu gnjavili.