[A6quattro]

U ovo kisovito jutro ponovo razmisljam o tebi. Pitam se da li ce ikada pasti kisa, a da te se ne setim? Pitam se jos mnogo toga, toliko je pitanja ostalo. Cemu ove tvoje grubosti?
Da li si lagala kada si rekla "zaboravila sam", ili je laz bila sve ono pre? Ona drhtavica, sve one ceznje, budjenje ono, otkrivanje sebe u tebi... Tesko da je mogla biti laz, a opet govorim samo o sebi. O tebi govore tvoje sutnje, begovi, tvoji strahovi... Strah od letenja, od praznine, od zivljenja! Uzela si sebi za pravo (ili sam ti ga ja dao?) da me bacis u sve ovo, samo zato jer sam te voleo, ili zato jer sam ti verovao?
Gotovo da si me ubila, a sada bezis od mene, od sebe takve!
Mislis da se sa svim tim moze u zaborav? U prazninu, to razumem, osecam je. Prazninu samo i nista vise. Sve tvoje reci su odlebdele.
Nisi u njih stala.
Ja u svoje jesam, pa mozda otud i hrabrost da ti sve ovo kazem. A ti bez hrabrosti, bez srca. Sta si uradila sa onim sto sam ti ga dao? Ni ono ti nije pomoglo da stanes u zivot. Zamisli kako je meni bez njega i koliko hrabrosti treba za nositi sve ovo... i pokazati. A i bezis, al' ne znam od koga? Ja sad pun praznine, cime bih ti mogao nauditi? Ljubavlju? Ne. Nemam je vise, barem ti znas da ni srce vise nemam.
Gotovo da mi je zao sto jos nisam naucio te sitne igre zivota, sto ti nisam tako pokazao dubinu ponora izmedju nas ... ili bas onako jesam?
A sad kada pisem pesme, ne pisem ih više tebi... Tugujem za srcem sto sam ga onako bacio, a da je bar tebi posluzilo, bilo bi mi lakse.

Ovo ce ti pismo (za promenu) otkriti gorcinu i tugu. Toliko tuge ostaje posle ljubavi. Ali lakse je i to podnositi, ljubav me gusila bukvalno, skoro sam prestajao da disem.
Sa ovim sada mogu dalje, sa istinom mogu, samo sa njom se moze okrenuti list. Cak i onda kad na novom listu samo tuga i gorcina ispisuju zivot, podnosljivije je.
Ni hvala ti ne mogu reci, ni oprosti ti ne mogu. Bile bi to prazne reci, a ja ne zelim nikada da ti kazem ni jednu takvu rec. Pokazala si mi sta sve mogu prazne reci.
Ja samo zelim da zivis onako kako zelis, kad vec nisi znala onako kako smo MI zeleli.

Tvoji zidovi i granice nisu nista originalno, svi begunci iz zivota vesto ih grade. Eto, dadoh ti jos materijala (ne znadoh gde cu sa svojim srusenim zidovima), a veruj mi imas ga dovoljno da mozes sagraditi zid do neba, kad vec nista drugo ne znas da gradis. Ja imam dovoljno hrabrosti za zivot bez njih, za istinu i u ovom svetu u kojem i ljubav pretvaraju u laz. Poslednji put, kad sam bio na “nasem ostrvu”, bacio sam u more flasu sa porukom i zeljom da uspes sve da zaboravis, a i to samo zato jer sam bas odlaskom pojacao onaj osecaj da si uz mene i u meni. Sutra ponovo idem na “nas eostrvo” i necu vise bacati flase s porukama, jer ni one vise nisu ono sto su bile.
Ni otici ni ostati nisi znala, a tvoji begovi od mene pokazuju tugu, odaju te, ali meni vise nije ni stalo kako ti je. Mozda ce ti ovo moje do kraja otvaranje, ili vreme, pomoci da stanes u zaborav, kad vec u ljubav nisi znala...

M.