[A6quattro]

Svedoci smo necega sto niko nije predvideo: umire socijalna drzava. Noz joj je zaboden u grlo i njen ropac nikome neda da spava. Jos svega nekoliko udisaja vazduha pomesanog sa sopstvenom krvlju i ta ce drzava, uzdanica onih koji su se nadali mirnoj socijalnoj revoluciji, zauvek otici u istoriju koja ce je se, podilazeci svojim gospodarima, nerado secati, i to uvek samo kao necega na sta su kapitalisti bili primorani.

Ova smrt se jednako slavi medju gazdama kao i medju levicarima: jedni slave cistotu dolazecih profita, drugi se raduju ogoljenom, surovom licu kapitalizma. Svi znaju da je dosao kraj sveta kakav smo gledali u proslom veku: nema vise podele na nas i njih, na leve i desne, na "komunizam" i "kapitalizam". Sve je sada jedno, sve je isto. Kada i poslednja clanica novog poretka iskljuci aparate kojima se odrzavao zivot socijalne drzave, svet ce uci (ili ce izaci) u novu epohu ukidanja brige za nezaposlene i siromasne.
Pitanje je da li ce se time nesto promeniti u nasim zivotima? Hocemo li biti osudjeni na smrt od gladi ili cemo se ubijati da bismo preziveli? Hoce li biti moguce da oni ostanu u svojim udobnim foteljama, dok nasa deca traze koru hleba? Kakav ce biti scenario ta ere bez socijalnih davanja? Naravno, sve zavisi gde cemo se u tom trenutku nalaziti.
Ako smo deo neke drzave - korporacije, ako smo sebi obezbedili mesto u hijerarhiji, mozemo sa sigurnog mesta da posmatramo udaljavanja nas od onih manje srecnih. Onom broju potrebnih radnika koji je neophodan privredi koja se zamrzla u razvoju, novi poredak ce ici na ruku i ucinice sve da ko hoce da radi, ima sve sto je potrebno da bi radio. Samo sto rad nece vise biti isti: vec sada su razradjeni sistemi za maksimalno iskoristavanje raspolozive radne snage. Radnici u fabrikama na Zapadu ce dobiti sve sto traze, u zamenu za apsolutni rad i poslusnost. Jedino izbor van toga ce biti napustanje fabrike/korporacije i prelazak u geto nezaposlenosti.

Onima koji nisu te srece/nesrece da rade, ostace da se sami snalaze. Jos neko vreme ce drzava da ih dotira, koliko da im omoguci da eventualno pokrenu neku investiciju, neki mali bisnis, ili tek da trose ono sto se proizvodi, do momenta dok Azija i Istocna Evropa (sa Rusijom) ne postanu trzista u pravom smislu reci. Tada ce domaca potrosnja postati nepotrebna, dakle nezaposleni ce biti izbaceni iz sistema. Sudbina mnogih fabrika ce biti zapecacena: niko nije lud da proizvodi kod kuce kad moze u Indiji ili Kini, pod mnogo povoljnijim uslovima. Sistem ce se odrzavati podsticanjem stanovnistava da se na bilo koji nacim ukljuce u potrosnju: zona potrosnje ce uvek ostati ista, samo je pitanje da li ce joj osiromasene mase okrenuti ledja ili ce uloziti sve svoje snage da u njoj ostanu ili ponovo u nju udju. Beznadje ce biti, najverovatnije, zamenjeno borbom za goli zivot, sto znaci borbom za ponovni (ili prvi) ulazak u zonu potrosnje.

Kapitalizam ovog novog tipa racuna da ima sirovina i radne snage u trecem svetu za jos nekih 1000 godina odrzavanja na vlasti. Do tada ce vec iskrsnuti neki novi model koji ce ih odrzati na povrsini. Oni ocekuju velike migracije stanovnistva u oba pravca, od potrosnje ka proizvodnji i obrnuto. Nista novo, reklo bi se, ali zamislite ekomomski krizu iz ere depresije razvucenu na jedno pedeset generacija. Vec bi se nasao nacin da se ljudi zabave i da se to stanje proglasi "normalnim".
Da li zbog toga treba zaliti za starim? Nikako. I staro, kao i novo, imaju istu svrhu i intezitet. Dok je u doba hladnog rata, welfer drzava sluzila kao bafer izmedju "socijalizma" i "kapitalizma" danas nema potrebe za tim. Kada bi neko rekao da se tada bolje zivelo nego danas ili sutra, trebalo bi mu reci: Sto se sistem vise razvija, ljudi zive sve gore. Nije 20. vek bio neko poboljsanje u odnosu na 19. ili 18. vek, cak naprotiv. Ako se vidi koliko ljudi je umrlo od ratova, bolesti i gladi, 20. vek prednjaci nad svim ostalim periodima zajedno! Nece biti drugacije ni sa ovim, ili sledecim vekovima, ukoliko se nesto radikalno ne promeni, umesto da se ostavlja onima na vlasti da nam kroje sudbinu.