[A6quattro]

Osetio sam to. Nesto slabasno i malo, drhtavo i ranjivo, toplo i golo. Na granici govora mirisalo je na jutro i na spermu, na zivo. Govorilo je, gusilo se, kasljalo.
Licem na zemlji, noktima u blatu. Mokro od pljuvacke. I onda, ukus gvozdja. Dodirno sam brezu, pazljivo, vrhovima prstiju, zatim ustima. Jutarnji vazduh mek kao frotirski pokrivac. I ja, beskorisan i nemocan da usnim gde stoje kljucevi. Da otkljucam koru. Obesmislim Strah. Oci se navikle na pupoljke, tek, slika bledi jer je reci kvare.
Reci blede jer ih je previse. Nema nicega osim praznine. Zato cutim.

Spoj je iluzija, a iluzije razumevanja nema. I dok nervi bezumno vriste: "kontakt, kontakt...", zidovi mirno i nemo marsiraju, beli sterilni porculan nadmocno se ceri smrti, kao nikada vise.
Poslendjom snagom instinkta naginjem se i povracam. Suze mi teku od napora i ocaja. Jer, nisam uspeo da doprem. Poimanje srzi ubija, laznost ledi zgazeno sunce.
Puta izmedju nema.
Zato nikada necu uspeti. Otvorenih ociju ne gledam. Gluv, slep i lud. Neizmerno opcinjenm golim postojanjem po sebi. Jos uvek dodirujem brezu.