Predajom Žozefovih (poglavica plemena Nez Perces) Ne-Persea (Probušeni Nosevi) 1877. godine, vojna pobeda nad američkim Indijancima bila je skoro potpuna. Ono što je još ostalo, predstavljalo je više uspostavljanje mira, nego osvajanje i proteglo se na period od još trinaest godina, za koje je vreme vlada saterivala domoroce sa zapada u rezervate i pokazivala im, uz nemilosrdnu upotrebu oružja, da namerava da ih tamo zadrži.
Divlji duhovi članova plemena, koji su želeli slobodu nisu hteli da ostanu zatvoreni; stotine ovih ljudi umiralo je i skapavalo od gladi, dok su uvek iznova bežali, pokušavajući da, kao progonjene životinje, nađu spas od svojih mučitelja. Godine 1878., neuhvatljivi Banok Indijanci, gonjeni su kroz divljinu plemena Ajdahoa. Iste godine, severni Čejeni, koje su prognali u neproduktivni i malarični rezervat u oklahomi, pobegli su u junačkom pokušaju da se vrate do reke Pauder u Montani. Pod vođstvom Tupog Noža i Malog Vuka, kolona izgladnelih, blatnjavih i jadnih muškaraca, žena i dece u ritama, teško se kretala kroz centralne ravnice prema severu, probijajući se skoro na slepo, preko onoga što je postala zemlja belog čoveka, preko reka, železničkih pruga, autoputeva, rančeva i farmi naseljenika, boreći se sa vojskom, koja je pokušavala da ih zaustavi. Kada su neki od njih konačno uhvaćeni i saterani u jednu drugu ispostavu, vlada ih je ostavila bez hrane i vode i neke od njihovih vođa bacila u okove. Ipak, oni su još uvek odbijali da se predaju. Ponovo su pobegli i tvrdoglavo još jednom pohitali prema svojim starim lovištima; ovog puta, kada su ih vojnici sustigli, bili su pokošeni i skoro potpuno uništeni.
Iduće godine, pobunjeni ratnici Jute, smireni su u Koloradu, a u 1880-im godinama, red je došao na žestoke Apače u Novom Meksiku i Arizoni. Bilo je potrebno nekoliko ekspedicija i nekoliko godina potera, žestokih borbi i dugotrajnih savetovanja u planinskim tvrđavama na Jugozapadu, uključujući Meksiko, da bi se Džeronimo i šaka njegovih sledbenika ubedili da ne mogu više slobodno da lutaju. Do 1886. godine oni su bili pod kontrolom i na putu ka Floridi.
Kada je indijanski otpor konačno prestao, puške su zamenjene snovima. Vraćajući se do vremena vizionarskih proroka Pontijaka, Tekumseha i Crnog Jastreba, istorija se ponavljala. Slomljeni i demoralisani, članovi zapadnih plemena sedeli su na svojim ćebadima u rezervatima, pitajući se šta da rade. Posle nekog vremena, do njih je stigla vest iz daleke pustinje Nevade o novom indijanskom proroku, skromnom Pajute Indijancu, po imenu Vovoka, koji je od Velikog duha primio znak otkrovenja. Hrišćanstvo i težnje Indijanaca opet su spojeni, ali u novom obliku. U svom domu u rezervatu reke Voker, Vovoka, krupan i miroljubiv čovek, odgojen u domu jedne duboko religiozne bele porodice, počeo je da čini «čuda». To su bili trikovi šarlatana, ali je on uskoro počeo da veruje u svoje moći i u poruke koje je primao u transu. Pošto se njegova reputacija među plemenima širila, hodočasnici svih poraženih naroda Zapada dolazili su da ga posete.
Njegov savet bio je da izvode posebni ples, propraćen pevanjem, koji će pomoći da se svet Indijanaca, onakav kakav je bio pre dolaska belih ljudi, vrati. Vojnici, opunomoćenici, naseljenici – svi osvajači – nestaće, mrtvi indijanski heroji vratiće se u život, a ravnice će još jednom biti pune bizona. Za potištene ratnike to je bila uzbudljiva perspektiva i Vovokina poruka putovala je od plemena do plemena, budeći nove nade i nove snove. Za nekoliko meseci, Arapahoi u Vajomingu, Banok i Šošoni u Ajdahou i Sijuksi u Dakoti tapkali su nogama igrajući u tajanstvenim krugovima, pevajući i kočeći se u dubokom transu, dok su prizivali stara vremena da se vrate i čekali ispruženih ruku na nestanak belaca i povratak bizona.
Ovo je moralo da se završi tragedijom, a to se 1890. godine i dogodilo. Pokret Vovoke bio je miroljubiv, ali njegova tajanstvenost i uticaj na duh domorodaca dovedenih do očajanja učinio je da opunomoćenici u rezervatima i vojne vođe, koji su ovo nazvali «Plesom duhova» (ili Plesom aveti), izgube živce. U sijuškoj ispostavi Stojeća stena U Dakoti pažljivo su pratili Bika Koji Sedi, koji se 1881. godine vratio iz progonstva u Kanadi. Kada je njegov narod počeo da igra, pa čak i da nosi svete «avetinjske košulje», za koje su verovali da će ih zaštititi od pušaka i metaka belaca, izdata je naredba da se stari vrač uhapsi. Kao Ludi Konj, i veliki Hunkpapa se odupro svojim zarobljivačima i tako je u gušanju ubijen. Drugi Sijuksi odmah su pobegli, besomučno jureći ka slobodi. Gonili su ih po snegu i, u takozvanom masakru kod Vundid Nija (Wounded Knee – Ranjeno koleno), u decembru 1895. godine, pod žestokom vatrom iz hočkinsovih brzometnih topova pobijeno je oko tri stotine Indijanaca – muškaraca, žena i dece.
Dugotrajno pokoravanje američkih Indijanaca je okončano. Sa neuspehom Vovokinog plesa i svete zaštite «avetinjskih košulja», ovaj pokret je propao. Nije više bilo borbe. Armija je imala svoje trupe u garnizonima, a problem preživelih članova plemena prešao je u ruke civilnih vladinih agencija.
Istorija Indijanaca nije se završila 1890. godine, a nije završena ni danas. Kada su domoroci prestali da predstavljaju opasnost i kada su saterani daleko od očiju svih, u udaljene i neželjene rezervate, ostali Amerikanci bili su skloni da ih zaborave. Samo oni koji su živeli u blizini rezervata znali su ponešto o Indijancima i uglavnom su ih gledali sa visine i tretirali kao inferiorna bića. Oni sa poraženima nisu imali strpljenja i, iz generacije u generaciju, u odnosima između belaca i Indijanaca bilo je vrlo malo promena, ako ih je uopšte i bilo.
Pismo jedne misionarke