[A6quattro]

Vlasnik firme pozvao je Miroslava u svoju kancelariju i saopstio mu da treba jutros da ode do Eme kuci. Ona je na porodiljskom, ali zeli da radi koliko moze, zeli da pokaze da je fleksibilna i Miroslav ce joj instalirati kompjuter i sve potrebne programe.

Imao je muke da pronadje Eminu kucu, ali mu je uspelo da stigne tamo pre deset sati, kako je i dogovoreno. Zvoni na vratima, Ema mu otvara. Ulazi, i vec u hodniku, primecuje stroge, tamne oblike kolonijalnog namestaja i biva iznenadjen kontrastima koji raztu medju belo okrecenim zidovima. Spolja dopire jasno sunce, a unutra, sve je cisto, uredno, na svom mestu. I te police, pune su satova, malih velikih, modernih i starih satova. Svi su navijeni i ispravni i svi pokazuju tacno vreme.
Miroslav je inace prvi put kod Eme. Pita zato, otkuda ti silni satovi, a Ema kaze da je njen muz kolekcionar. Cime se inace bavi muz, pita Miroslav. On je programer, kaze Ema i vodi Miroslava do salona. Nudi mu fotelju. Miroslav seda u udobnu fotelju, a u pozadini ide neka klavirska kompozicija. Sati.
Miroslav se glasno cudi kako Ema, sedam dana posle porodjaja, tako aktivna i prepuna entuzijazma za nove radne poduhvate. Ema je ponosna jer je on to primetio. Malo je podnadula i umorna, ali kaze da hoce da deluje sveze i da misli pozitivno.

Prelaze na posao. Ema donosi svoj laptop. Instaliraju programme. Ona na cas ustaje i donosi keks i caj. To je skup, eko - bioloski keks bez sintetickih aditiva kakav jedu bogati. Ukusan je. Miroslavu su puna usta. Emi su, takodje, puna usta keksa, zamazana je cokoladom.
Ema se smeje, iz usta joj ispadaju male mrvice koje ona nervozno hvata i baca u pepeljaru. Uvek sam gladna od porodjaja, kaze, kao da se opravdava. I uvek navracam u kuhinju, smeje se opet. Otvara usta. Vide joj se vecina blistavih zuba. Odjednom, Miroslav cuje neki zvuk. Cuje deciji plac. Beba place, kaze Miroslav. Neka place, odgovara Ema, nije on gladan Kako znate da nije, pita je on. Dajemo mu hranu na cetri sata, ne na tri. Pitali smo lekara, nista mu nece biti. Zasto na cetri, a ne na tri, upita Miroslav naivno.
Pa, zato sto necemo sve vreme da se bavimo flasicama, odgovara Ema jednostavno, i dodaje: “jedva cekam da se vratim na posao, dosta mi je ove neaktivnosti. Ne razumem zene koje posle porodjaja sede godinu dana kuci i samo se bave bebama”.

Beba i dalje place. Miroslavu postaje neprijatno, skoro nepodnosljivo. Pocinje da zamuckuje. Gresi pri instaliranju programa. Moraju sve da ponove.
Odjednom se oglasavaju satovi. neki daju zvuk gonga, neki kukavice. Miroslav ponovo gresi... Resetuju laptop. Ako treba nesto da uradis oko bebe, sacekacu ja, kaze nervozno Emi. Ne, samo ti zavrsi posao, kaze Ema. Miroslav na brzinu objasnjava. Zuri mu se. Osecao se krivim sto je prisutan. Da nije, mozda bi majka otisla da pogleda bebu.
Ili mozda ne bi?

Na posletku, kada je posao zavrsen. Miroslav se pozdravlja i zurno izlazi na ulicu. Lakse mu je. Pozudno udise svez vazduh. Odahnuo je.
Ulica u kojoj se nasao je puna lepih porodicnih kuca slicnih jednih drugima. Jutro je i nikog nema napolju. Svi rade, razmislja Miroslav.
Nogu pred nogu krece se ka automobilu, razmisljajuci. Gleda prozore kraj kojih prolazi. Pita se koliko ima dece po ovim kucama, i ambicioznih i poletnih majki.
Da li su njihovi muzevi takodje programeri ili mozda lekari i sakupljaju li u slobodno vreme takodje satove, minerale ili se radije igraju modelima zeleznica.