[A6quattro]

Telefon je zazvonio. Robert podize slusalicu. S druge strane zice cuo je ozbiljan glas. Halo, molim vas Roberta. Ja sam Robert. Ovde je Tugomir, Marijin muz, da li mozemo da razgovaramo?
Robert je na trenutak zanemeo, ali brzo se povratio. Ako je saznao za ono izmedju Marije i mene, ako je to moralo da se dogodi, neka se onda dogodi, nista nije mucnije od cekanja. Mozemo da se vidimo, nema problema, odgovori Robert.

Tugomir ga je pozvao kod njih, kuci. U cudu je Robert gledao te sobe koje je poznavao iz sasvim druge perspective, kada njegov danasnji domacin nebi bio kod kuce. Ovog puta Marije nije bilo, bese otisla u susedni grad, da trazi odgovarajuce kuhinjske elemente u velikom stovaristu koje je imalo prilicno dobre cene.
Uveo je Tugomir Roberta u svoju sobu, jedinu sobu koju Robert nikada do tada nije video. Tu, pored malog, isposnickog kreveta, na masivnom, ogromnom stolu, nalazila se velika maketa sa nizom malih zeleznickih pruga, tunela, minijaturnih stanica, gradova, sume od plastelina, mostova i umetnih recica.
To je moja maketa, na njoj radim vec deset godina, ponosno kaze Tugomir. Sve je tu, elektronske skretnice, detalji. Robert je uocio cak i minijaturnu figuru "supruge sefa stanice". Tugomir je ukljucio prekidac. Maketa iznenada ozive. mali vozovi pojurise tamo i ovamo. Iz dimnjaka male parnjace izlazio je pravi dim. Skretnice su pomerale uz mehanicko kliktanje, sve se kretalo proracunato, savrseno. Licilo je na pojednostavljenu sliku kosmosa kako je u svojoj povrsnosti obicno i zamisljaju akademski obrazovani ljudi.
Vidite, nastavi Tugomir, nudeci Robertu casu vina. Ja sebe pronalazim u ovom hobiju koji zahteva punu koncentraciju, jednu skoro monasku disciplpinu.
Kada dodjem s posla uglavnom sam ovde, u ovoj sobi. Tu i spavam. Jedva da znam cime se Zlatko bavi u toku dna.
Sta mislite sa koliko strpljenja radim na svojoj maketi, na malim ljudima koji zive u njoj, na infrastrukturi, na prostorijama za osoblje, cak sam i stabla u sumi modelirao individualno. Planiram da uz pomoc jedne pumpe za akvarijum naparavim i pravu malu reku, koja bi tekla ispod onog mostica, pokazivao je Tugomir u zanosu. Jedan maleni vozic bas je izlazio iz tunela i nailazio na pomenuti most. Vidite, kaze Tugomir, taj voz prelazi mostic na svakih trideset i osam sekundi, plus minus pedeset milisekundi. Vec godinama radim na tome da gresku svedem na dvadeset ili mozda cak deset mili sekundi. Tacnost je u danasnjem svetu najvaznija vrlina. Ja sam za apsolutnu tacnost, to je moj ideal nastavlja Tugomir.

Zastaje, potom izusti. Ja sam vas zapravo pozvao da porazgovaramo o Mariji. Robert se sledi. Ocekivao je da se desi nesto sasvim neprijatno.
Meni je moj hobi vazan, ali vazna mi je i moja zena, ne mogu da je ostavim, nastavlja Tugomir. To je moja zena, da li razumete? Da, prosapta Robert jedva cujno.
Onda, da budemo direktni, hocu da vas zamolim da je ponekad izvedete, da joj pravite drustvo. Mozda da odete sa njom u neki muzej, na izlozbu cveca ili knjiga, mozda na neki koncert. Ne bih trazio mnogo od vas. Iz njene price shvatam da vas postuje, da u vas ima poverenja, ona je znate tako smerna kao nevina devojcica. znam da nikada od vas nista ne bi trazila. Razume se da ne bi, odgovori Robert nesigurno.
Tugomir odahnu. Eto vidite, znao sam da cete razumeti. Ja vas eto molim da ponekad izadjete sa njom jer ja ne mogu zbog mog hobija Bice mi zadovoljstvo, odgovori mu Robert.
Da se kucnemo, predlozi Tugomir. Staklo udari o staklo. reski zvuk na cas ispuni sobu, i naglo utihnu.