BEOGRAD
1.
Necu da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokazem
da je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca.
2.
Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.
3.
A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljiva
restoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.
4.
Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnostvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.
5.
Posle tebe ce ostati iste ulice, i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, i
raznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeo
vise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.
6.
A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.
7.
Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske,
i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.
8.
Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz covecanstva.