Uvek reagujem na ''prvu''... često me podsećaju da je ćutanje zlato... da ću se uvek mnogo više kajati zbog onoga što sam rekla, nego zbog onoga što nisam...
Za apsolutnu komunikaciju sam ( naravno sa ljudima do kojih mi je stalo - što je i normalno )...
Znači reci mi - odgovoriću ti, istom merom trudeći se da ne ''padam u vatru''... Pričaćemo, svađati se, ako je to potrebno dokle god ne ''dođemo'' do suštine problema koji imamo...
Iskreno, sve mi je to malo i zamorno i naporno... ali i najbrži način da ''isteram stvari na čistac'', da se uverim da li grešim ili ne... da li po običaju
''brzam'' ili ne, jednostavno - da se ''ispričamo'' kao ljudi, pa idemo dalje...
Za drugu šansu sam uvek - mislim da je samo potrebno vreme - koje leči sve...