[A6quattro]

Za razliku od Roberta, Marija je bila odusevljena njegovim razvodom. Rekla mu je da ga ima u vidu, da dvadeset i dve godine koliko je bila starija od njega u danasnjem svetu "gde se sve moze" i nisu neka prepreka njihovoj ljubavi.
"Ti se razvodis, ja cu se razvesti, zamisli, moci cemo da zivimo zajedno i da svaki dan vodimo ljubav". Robert je cutao, ne toliko sto je imao neke posebne planove ili sto je bio protiv vodjenja ljubavi sa Marijom. Vise zato sto nije imao nikakve planove.
Marija je svejedno bila odusevljena. U globalnom selu u kome su ziveli vesti se brzo sire, pogotovo jer je Marija svim svojim prijateljicama pricala o Robertu, tom cutljivom coveku "koji je razume", "koji je iskusan poznavalac zenskog tela, a i duse". Tako je barem mastala Marija.
Za Marijin hobi da informise svet o sebi Robert je saznoa mnogo kasnije. Telefon je zazvonio. Cvrkutavi zenski glasic zatrazio je da razgovara sa Robertom:
"Ja sam", izusti u slusalicu. "Vi ste dakle onaj Robert koji zavodi starije zene". Robert je zanemeo. Glas nastavi: "U ime morala, odlucila sam da vas prijavim Marijinom muzu.
Sve znam o vama. Mnoge vase intimne tajne."
Robert je i dalje cutao. Mislio je, ako trazi novac, necu joj platiti, neka me razotkrije. Svedno mi je. jedna neprijatnost u ziovtu vise ili manje.
"Usrao si se od straha, a?", zapita glas. "Nisam, samo sam zacudjen. Ko si ti?"
"Znas", rece glas, ja sam Marijina najbolja drugarica, ona mi se poverava. Tako sam saznala sve o vama. Htela bi da te vidim".
Robert pomisli na novu tetku, neku Marijinu skolsku drugaricu, na "nova iskustva" koja nije zeleo. "Jel'mozemo to da odlozimo", rece on.
"Ne mozemo, moramo da se vidimo sada" "Pa gde ste vi?" "Ja sam ispred tvog ulaza, govorim na mobilni. Pokreni dupe i silazi!"
Robert odluci da se prepusti lavini dogadjaja. ionako mu se cinio da odavno ne kontrolise sopstveni zivot. Da se isti otrgao, da ga je izdao, da mu se sve "samo dogadja" u neshvatljivoj igri u kojoj je bio samo pion.
"Dobro", rece Robert i spusti slusalicu. Obuo je patike i sisao. Tamo na jesenjem suncu stajala je devojka od nekih osamnaest dvadeset godina.
Robert zausti da nesto kaze, ali onda ugleda njene oci, drske prodorne, plave oci kako ga posmatraju sa mesavinom ljubopitljivosti i prezira.
Zavrte mu se u glavi. Opet oseti onu slatku mucninu u zelucu. "Posle toliko godina", pomisli. Na cas je zaboravio i brakorazvodnu parnicu i citav svoj protraceni zivot.
"Ja sam Maja, Marijina cerka", rece najzad devojcica.