[A6quattro]

Voleo sam one tihe dane kada smo odlazili zajedno u krevet, navukavsi prethodno roletne. Napolju bi padala kisa, a nas dvoje bi se smejali, grlili i slusali muziku sve dok nebi postali ponovo ljubavnici. Ja bih je onda grlio, milovao njeno sitno telo, a ona bi od bebe postajala zena i obrnuto. Soba bi se ispunila mirisom znoja nasih tela, a onda bi oboje zaspali. Blazeni, budili bi se ponovo da nesto na brzinu prezalogajimo, sakriveni u tom sarenom koncentracionom logoru u kome svi danas zive, u nadi da smo nevidljivi onom mehanickom gospodaru.

A napolju su rasle strasne ograde i zidovi. Automobili su tutnjali vec od ranog jutra i mi bismo zatvarali prozor da ne cujemo krik robova, da ne osetimo plac njihovih sitnih, poganih i sebicnih dusa.
Da, mi zapravo bismo u zatvoru u dvoje, prognanici i otpadnici. Tek samo kucni misevi bi ponekad bili nasi jedini gosti, jer od ljudske sorte nama uglavnom niko nije ni dolazio na vrata, pa smo cutali sakriveni. A, ako bi ipak neko pozvonio ugasili bi svetlo i zacutali da ne vide da smo tu.

I tako su godine prolazie, odlazili smo leti u pustaru i tamo sretali ludake, slicne nama, ali obicno izbezumljene od samoce. Ona bi se izuvala i hodala bosa da oseti zemlju.
Lezali bi na travi i posmatrali sunce, krosnje i oblake. Na nebu bi ponekad bilo cudnih slika, cinilo se da se sunce igra sa nama, a u odblescima bi nalazili tajne znake.
Mozda je to bilo spasenje? Mozda je to bio magicni kljuc za nase izbavljenje? Utociste za proklete ljubavnike. Nismo se dugo pitali.
U sumrak bi motorom odlazili kuci u nas mir, u utociste nase jazbine. Onda bi pala noc i sve bi utihnulo, a mi bismo se zagrlili u tom sirokom polovnom krevetu.
I, mozda jednom ili dva puta u toku svih godina ja bih joj rekao da je mnogo volim.