[A6quattro]

Auditorijum voli lepotu. Voli kad junjakinja u prvom licu prica o svojoj kozi ili "cipelicama" i kada govori u parabolama o erotici sopstvenih nogu kao o mrtvim predmetima na koji su navucene crne carape.
Auditorijum se lozi na te stvari. Citajuci, muskarci opste sa junakinjom ili pesnikinjom, a zene mastaju o stvaraocu koji ce ih pokupiti i spasiti jer on zna sta je strast.
Auditorijum masta o mehanickoj zeni: pola robot pola p**ka. Takva zena je izuzetno prijatna za druzenje i prebacuje se bez greske iz uloge brizne majke u ulogu fatalne zavodnice.
Muskarci su u vizuri publike razliciti od zena po svojim ulogama. Oni su obicno bogati, i iako publika (uglavnom) ne zeli bas detaljne opise muskaraca, moze se reci da ocinski likovi sa debelim novcanicima i besnim automobilima automatski dozive nakolonost publike.
Od prirode, publika jako voli sve sto ih ne podseca na njihov svakodnevni zivot. Dekor jedne ulice u Riu, strast juga, fjordove severa ili recimo price sa dekorom u poznatim svetskim metropolama... Pariz, London, etc.
Oni zato i dolaze u Teatar da bi pobegli od sebe samih i krajnje bi nepristojno bilo muciti ih kolazom od punjenih paprika, tvrde stolice ili decijeg placa.
Auditorijum kupuje "umetnost" i stvaraoca i papir i zvuk ne shvatajuci da je moc koja im dopusta da konzumira takozvanu umetnost samo jos jedan od dokaza sopstvenog mrtvila.