Ponekad se samo zapitam kakva bi nam bila sadasnjica da nismo izgubili vise od 10 godina na ratovanja, rasparcavanje drzave i nekoliko 'novih pocetaka'.
Jes' da se moje dozivljavanje Jugoslavije svodi na nosenje crvene pionirske marame (nemojte da vas ovo _baba_ zavara
)
pracenje brata na radne akcije i ljubomoru na njegove price o istim, gde su i pored toga sto je omladina isla da rinta, bila najlepsa druzenja...
zatim, putovanja sa mamom..."Deco, mama dobila platu, pakujte se idemo za vikend negde preko 'grane''... i tome slicno.
A onda opet, kad pomislim da se tada lepo zivelo na racun dugova koji su ostavljeni narednim generacijama na otplatu...?
Izem ti i crvenu maramu, i radne akcije, i vikende u Italiji, Ceskoj, Austriji i ostalim,
kad se skoro niceg ne bih ni secala da nema fotografija. I izem ti sve, kad ja ne mogu SADA da idem. Sada kada sam mlada (opet ponavljam nemojte da vas ovo baba zavara) i kad imam zelju da putujem.
Ne znam, svi kazu da je tada bilo bolje...nekad mi to deluje kao ruganje sto su tada ziveli lepo, a mi smo godinama na granici bede.
Sta me briga sto je tada bilo bolje kad ja od toga nemam nista!
Kad pogledam nase more
nase reke, nase gore
svu lepotu gde sam rodjena
i sve sto bi reci znala
u srcu sam zapisala
zivela Jugoslavija
Zemljo mira, zemljo Tita
zemljo hrabra, ponosita
sirom sveta o tebi se zna
volimo te nasa mati
necemo te nikom dati
zivela Jugoslavija
Tu je rodjen marsal Tito
nase ime ponosito
k'o heroja ceo svet ga zna
blago zemlji sto ga ima
pamtice se vekovima
zivela Jugoslavija