[goldie]

Ovoj temi savrseno pristaje ovaj tekst koji sam pre nekih 5 godina pronasla i dugo sam ga nosila odstampan na papiru u novcaniku. I uvek kada sam bila tuzna, procitam ovaj tekst i meni bude bolje.

О (УНУТРАШЊОЈ) СЛОБОДИ Цео живот и један трен исто је. Од једне секунде или једног дана, до живота од осамдесет година, готово никаква разлика. Шта онда радити са овако неподношљивом чињеницом са којом се суочавамо сваки пут када одемо неком на сахрану. Изгледа да морамо наћи начина да се од ове ужасне чињенице одбранимо, како? Када постанемо свесни тога, на отприлике почетку треће деценије живота, ми морамо себи осмислити живот и квалитетом и квантитетом, тако да се некако извучемо из овог пакла. Како то можемо? Сваки дан од изласка Сунца, па док нас умор не савлада, мора садржати цео живот: уради шта желиш без икаквих НЕПОТРЕБНИХ и БЕСМИСЛЕНИХ обзира према било коме и чему, без икаквог стида, глупог стида, све ограде сруши, оне су смрт животу, смрт пре смрти+ бар ове смрти не сме да буде- реци шта ти срце жели и нађи оне који ће те разумети и следити, буди храбар, на почетку највише. Немој устукнути пред жељом за коју мислиш да ће наићи на презир, подсмех, одбојност. Не мисли да ће онај други бити збуњен (Исус је ученицима опрао ноге, истина они су били збуњени, али то је била можда највећа порука човечанству, сујете не сме бити, таштина је зло- ево ја, бог, опраћу свима вама ноге). Наравно, да у првом тренутку када кажеш и предузмеш нешто што људи нису никад чули или доживели или нису навикли да доживљавају, они ће бити затечени- све што је ново у животу, науци, нови правци у уметности, тешко се пробија, но када процвета и заживи то је једна Богу угдна лепота и поље слободе, смисла и живота. То могу само људи који имају “неустрашивости да користе разум”, људи са визијама. Сваког дана уради оно што желиш, ако то никога не повређује, или повређује, због наслага конвенција и предрасуда које су смртоносне- смрт конфекцијских бића је пакао, смрдљиво ђубриште и легло стеница- каже Кафка. Открити код људи ону разлику између нећу и не смем јер ћу некога повредити (чувај друге од себе) и нећу и не смем јер сам кукавица и стидим се, а желим. Када се изузме рад и сан, остаје нам највише осам сати дневно, живи зато, и ту своју трећину. Буди искрен у својим жељама, храбар да их кажеш и живиш. Охрабри и друге, нађи их, биће их све више, оних који су за живот, сваког дана, сваког трена. Слуша ти се музика, плеше ти се, хоћеш неком нешто да кажеш “незгодно”, неког желиш ког можда не смеш, можда и тај мисли да не сме тебе, провери то, увек и стално проверавај и искажи се, не стиди се, стид је за не живот, стид је смрт. Слушај музику, плеши, воли, води љубав, путуј, живи, искористи све своје људске могућности, јер си без своје жеље и кривице осуђен на неумољиву, ужасну, скору и страшну смрт, сандук и црве-“слутим ужурбану армију мрава како се у име заборава спрема на моје чело... обуци најборбеније одело и крени у преостале дане...”, каже песникина Мирјана Булатовић. Поготову једној прелепој ствари као што је људско тело треба угодити. Оно тражи то од нас, тражи своје, само напред бићемо здравији и паметнији, јер... “Живот је шири од сваког прописа, морал је замисао, а живот оно што бива”(Меша Селимовић) Драгана Вујовић На основу есеја Р. Булатовића