Iskreno, ja o prolaznosti života počnem da razmišljam tek nakon što se desi neki teško rešiv problem.
Zapravo, tek tada mi postane jasno koliko su neke svakodnevne stvari u stvari mizerne i koliko se time ne treba opterećivati... I dajem sve od sebe da se zaista ne opterećujem.
Ne živim u klišeu, mada mi je ponekad teško i da se suprotstavim ljudima koji žive u njemu i pokušavaju i mene da ukalupe i formiraju na određeni način...
Smatram da život treba urediti i voditi po određenim opšte usvojenim pravilima, ali samo do te mere dokle se ne narušavaju naše lične želje, potrebe i stavovi. Verujem da treba ispoštovati neka nepisana životna pravila i deo opšte usvojenih normi ponašanja, jer ukoliko se bar malo ne prilagodimo nekim normama, vrlo brzo će nam se život pretvoriti u javašluk. Sa druge strane, treba se truditi i zaista uživati u svakom lepom trenutku života... Žalosno je što te lepe momente najčešće primetimo tek kada padnemo u neku krizu...
Kako najbolje iskoristiti životni vek?! Samo na vreme prepoznati sve ono što nas čini srećnima, koristiti te trenutke i uživati u njima do kraja...