[euridika]

Neću da iznosim svoje mišljenje o crkvi i sveštenstvu, otišla bih daleko van teme. Bila sam u mom gradu u pravoslavnoj crkvi, ne srpskoj, samo pravoslavnoj, sveštenik je indonežanin, divan čist čovek, na liturgiji bilo nas 10-ak, od toga dve srpkinje, nekoliko ruskinja, i nekoliko holanđana (da holanđani pravoslavci!), posle liturgije ljudi su otišli da pojedu česnicu i prime blagoslov, ja nisam, jer imam svoj stav o sveštenicima, koji sam donela iz matične zemlje. Sveštenik me je gledao i pozivao me da dođem, uporno sve dok nisam došla, a onda je pričao samnom o veri uopšte, o tome šta je njega indonežanina navelo da se prikloni pravoslavlju, o bratu koji je monah, i koji je bio u srpskim manastirima neposredno posle bombardovanja, o tome koliko je on očaran Srbijom, rekao mi je da treba da verujem i nije mi tražio pare, nikakve. To negde jeste iskonska vera, nisam više otišla tamo, lični razlozi, ali presrećna sam što sam videla da takvi ljudi postoje, još uvek postoje.