Kada smo u društvu, mogu da prećutim sve, ali baš sve...
svaku vrstu bezobrazluka...
Ne naskačem
na Njega pred drugima, pa se neću ni raspravljati pred njima...
Međutim, često je gore kada ja nešto prećutim neko kada odmah kažem..jer se onda to baš onako lepo svari u meni i nisam od onih koji se smire pa zaborave
Tako da, svaki On vrlo brzo skapira da je bolje da me ne vuče za jezik i ne čačka kada sam u stanju da svaku gadost istrpim...
Sa druge strane, jedna moja draga drugarica imala je tu dugogodišnju vezu u kojoj, čini mi se, nije bilo sekunda da se nešto ne dohvate...a prilično su im bile zabavne svađe pred drugima..obično to krene kao sitno podbadanje, gde on jednu, ona dve, on četiri ona osam...i onda se brzinom svetlosti tako multiplikuje da uskoro urlaju kao da su sami na nekoj planinčugi...
U mom prisustvu im se to dogodilo jednom - na večeri povodom mog dvadesetinekog rođendana...
Ja sam elegantno ustala od stola i otišla iz restorana sa rečima: objasnite sami ostalima gde je slavljenica...
Ja ne podnosim dreku i ciku, još manje podnosim bezobrazno podjebavanje i to ne praštam ni najrođenijima (po srcu, ne po krvnom srodstvu) tako da mi na pamet ne pada da trpim torturu takvih dvoje ljudi...
Sve što imaš - reci. Ali bez vike i buke, bez urlanja i prebacivanja, kulturno i civilizovano.
Emocije su ok - ali svaka zamerka ili rasprava može da se odvija i na kulturan i civilizovan način.