[SQUAW]

- Dimitrije ako Boga znaš, nađi onu vešticu, uzmi napitak, nateraj je da me razmađija, bilo šta sine moj, samo da se ove noge zaustave! Plešem već čitava dva dana u ovoj haljinici da mi se cela šuma smeje! - Zaharije je bio očajan. A kako i ne bi... poznavao je svako drvo, dostojanstveno gazio šumom već 30 godina, ovo je stvarno bilo ponižavajuće.

Tisa i Breza su se kikotale i ljuljale od smeha kao da ih je mlatio nekakav jak vetar. Vrba je i dalje pričala sa detlićem. Zaharija nije držalo mesto. Morao je izvoditi ogroman napor kako ga noge ne bi odnele dalje u šumu. Trudio se da pleše u mestu i kompletan taj kadar, čipkasti Zaharije koji se znoji i plete nogicama po lišću izazvao je ponovne salve smeha kod svih prisutnih stanovnika šume.

- Zaharije, pa šta se uopšte desilo? - upitah, ne znajući u kom pravcu da gledam, jer je Zaharije plesao svuda oko mene.

- Ma, naišao sam u nezgodnom trenutku. Veštica je baš krenula u berbu svojih osamdeset čudesnih biljaka koje su joj trebale za razne napitke, sela da se odmori pokraj jednog panja, izvadila džem i počela da jede. A ja sam baš našao tada da prođem i pregazim joj nevidljivi ruksak, pmpfffpfff - pričao je Zaharije, duvao i puvao, mučio se i preznojavao. Biljke iz nevidljivog ruksaka su vrisnule i veštica se bacila u stranu, preteći mi štapićem. Rekla je da joj metla pali na skakanje, da je gladna, da ima ispite na Ubuđalom Univerzitetu Zaslužnih Čarobnjaka Plemena Lažova za koje se nije baš spremila u travkama, i da sam ja naišao kao kec na hiljadustopedesetdva da isproba novu magiju. - objašnjavao je on dalje. U ovo vreme u godini, obično su magični ispiti, i to sam znao, ali sam jednostavno zaboravio. Ljubav me je zaslepela i zaludela i pošao sam po moju lejdi. A ova šumska pošast napravi pravi haos isprobavajući svoje veštine na svakom koga sretne. Nećeš mi verovati sine, ali ove čarolije su toliko moćne da evo, dok ovako skakućem meni se čak i štrika. Pleo bih više nego išta, samo da mi neko počne petlju, to ne znam. - razvuče i Zaharije usiljeno svoja usta u osmeh, ne bi li situaciju učinio malo vedrijom.

Nešto je protrčalo kroz žbunje. Zaharije je plesao u jednom, a gledao u drugom pravcu. Kao da je svaki deo njegovog tela vodio zaseban život. Bacio sam se na grm i našao se oči u oči sa Crvenkapom.

- Šta radiš ti ovde? - upitah.

- Ovde? - zbunjeno me gledala. Tipično za žene. Na pitanje odgovara pitanjem. Verovatno sam je dobro prepao, ali meni jednostavno ništa nije moglo da promakne... sem kad zaspim.

- Zašto čučiš po žbunju? - ponovih.

- Jel to zabranjeno možda? - detinjasto je digla nos u vazduh klimajući glavom. Išla sam ovuda, držala se šume a ne puta i čula drveće kako se smeje. Prišla sam bliže da vidim šta je to roze što se ne zaustavlja i slučajno čula vaš razgovor. Mogu da vam pomognem malo, danas ne nosim ništa baki. A i sviđaš mi se. - opet je namigivala onako kao u restoranu. Bilo mi je malo neprijatno, moram priznati. Smešila se i nije htela da skloni pogled, pa sam ja to učinio. Počeo sam nervozno da nameštam strele i skroz sam se zapetljao. Progovorio sam u pravcu zemlje:

- Kako možeš da pomogneš?

- Za početak, mogu da zaustavim njegove noge, ali ne i da mu promenim autfit - slegla je ramenima. Znam u kojoj pećini veštica krije napitak od brzoplave boje, šunjam svuda, čujem svašta. Opet je namigivala, a ja sam ponovo krenuo da brojim strele. Pomislio sam na poglavicu i taman htedoh da je upitam još nešto, kad se iza razigranog Zaharija prolomi vrisak.

Breza je pozajmila par ptica iz Jeline krošnje i stavljala ih na svoju, na šta je Jela burno odreagovala i nakostrešila se. Vrba je odmahnula granom i pogledala u mom pravcu. Detlić je i dalje kljucao.

- Nnnnee obbbbaziiiri seee nnna njihhh, imašššš tttti ppppammmetnijjja ppposla Dddddimmitrijjje...