Evo vidiš šta radim
Uvek sam imala vreme koje bih posvećivala sebi. Meni se svet nije okrenuo naopako kad sam dobila dete i ono me nije poremetilo ni u čemu. Ili je on bio toliko zlatan ili ja od toga nisam pravila nikakvu dramu pa sam uvek sve stizala. Ne razumem žene koje idu neofarbane "zato što ne stižu" vezano ili nevezano za decu... ili koje pod istim izgovorom propadaju kao barake.
On je bio ona beba koju ostaviš u kolicima da se zabavlja sa svojim stopalom i da ga proučava kao malo majmunče dok ti opleteš koju sa drugaricama. Ona beba koja sedi mirno u ogradici i igra se sa zvečkom dok ti kuvaš ručak. Ona beba kojoj u hranilici daš pileći batak da se sama zeza sa njim i da ga glođe, jača zubiće i uči da žvaće (dok nekima pasiraju do četvrte godine, pa se čude posle što pobogu dete neće meso ili neće da žvaće
), dok ja mažem nokte. Ali uvek smo imali komunikaciju. I kad sedi u ogradici a ja brišem prašinu u drugoj prostoriji ja sam sa njim pričala, tako da je znao da sam tu i da nije zaboravljen iako se sam zabavlja.
Dok je bio još manji, pa tek onda je bila milina. Nakljukaš ga kao prase i spava po 18 sati. Nije baš da nikad nije zaplakao, ali ne vidim što zbog toga nešto ne bih stigla. Bar u mom slučaju nije bilo tako. A samo li izađem napolje tih priča "ne stižem ništa ženo
" na pretek. To mi je sve u istom košu sa " ne u tu baru, isprljaćeš se
", "stavi taj šal na usta, prehladićeš se
"... Ja nisam u tom fazonu, stvarno
Odlutah od teme, al' setila sam se sad kad ga je devojka mog brata vodila u pozorište, a on posle jurnuo u prvi pesak i zaronio do kolena... imao negde 5 godina...
- Ne u tim pantalonama! Ajmo kući da se presvučeš!
- A što? Imamo mašinu, imamo i ARIEL. U čemu je problem?
Majkina ljubav. Neisfrustrirano dete, skroz.
E sad neko će reći, lako je tebi sa jednim. Evo moja mama ima tri. I potpuno isti stav.
