[Mish]

Mislim da bi se moglo reći da sam odrasla sam u "jednoroditeljskoj porodici". Naime, roditelji su mi razvedeni, a majka je bila ta koja je preuzela svu odgovornost za moje vaspitanje i podizanje. Nikada se nisam osećala manje vrednom, nisam primetila ni da me neko smatra manje vrednom samom činjenicom da živim u "jednoroditeljskoj porodici". Doduše, moja porodica nije ni tražila neki specijalan status zbog činjenice da živimo u malo drugačijim okolnostima, ali ne mogu da kažem da je to razlog što se nikad nismo osetili diskriminisanim.
Imam drugaricu koja je, na žalost, ostala udovica kada joj je sin imao tek par meseci. Njeno dete je odraslo u tome da ga majka (a čini mi se i šira porodica) posebno upozoravaju da mora da pazi na svoje ponašanje zato što je on "dete bez oca". Ne jednom smo je svi kritikovali što nabija detetu komplekse, da ga ne uči da je on različit od njegovih vršnjaka, da ga pusti da živi i uživa u detinjstvu i da prestane da misli šta će neko reći ukoliko njen sin napravi neki dečiji nestašluk. I ne jednom smo je pitali da li je ona ili njen sin ikad osetio da ga neko drugačije gleda zato što nema oca. Odgovor je, naravno, bio negativan, sa dodatkom: "ali znaš kakvi su ljudi, sa prvim kiksom će....".
Ne mislim da je u našem društvu prisutna diskriminacija ovakvih porodica, ali ni ne smatram da ove porodice treba da imaju neki specijalan status. Jer, ako ćemo tako da počnemo da delimo svet oko sebe, hoćemo li posebno izdvojiti i one porodice i/ili zajednice gde žive više generacija u jednoj kući, one gde babe i dede preuzimaju ulogu roditelja, one gde...
Za deobe se uvek može naći neki kriterijum, samo je pitanje da li su te i takve deobe svrsishodne, vode li nas u otuđenost i ne stvara li sama deoba diskriminaciju.