[ZOE]

Secam se svojih babe i dede. I dan, danas, iako sam premasila 40 ja ih se setim.
Deda je umro kada sam imala 10-tak godina, baba je zivela do 1990. i umrla sa 72. Bila sam dedina ljubimica - volela sam da sedim u njegovom krilu i da idem u setnju sa njim, jer bi mi tom prilikom uvek kupio, neku lizalicu, stapice ili tako, neku sitnicu. Znao je da mi tepa Buba-mara iz Pazara (ne znam zasto iz Pazara, valjda samo zato sto se rimuje),
i jos me je zvao Daskalaska.
Kada sam krenula u skolu, pomagao mi je i uvek kontrolisao moje domace zadatke. Volela sam da idem sa njim na reku, jer je on bio strastveni pecaros. Ucio me je da pecam, ucio me je kako cu na osnovu boje neba znati da prognoziram vreme, ucio me je koje su zmije otrovne, koje ne, od njega sam naucila mnogo toga o divljini.
Baba je opet bila druga prica. Ona je bila vise privrzena mom bratu, koga je zvala Bakina Ruza, sto moj brat bas nije mnogo voleo... ali, baki za dusu, nikada joj to nije prebacio.
Volela bih da znam kakva cu ja baba da budem - najverovatnije da cu svoje unuce paziti i maziti. Niko ne ume da razmazi unuce kao baba i deda.
Srecni su svi oni koji su imali "privilegiju" da deo svog detinjstva, deo svog zivota podela sa njima.