Djordje Balasevic
Menuet
U pet i petnaest
je zvonio sat
jednoga jutra na kraju leta.
U sest i deset
je kretao voz
s nekog perona na kraju sveta
Mene je cekao taj voz.
Kraj mojih nogu je spavao pas
Rekoh mu tiho Hej, bezi odatle
Otvorih vrata, izadjoh na trem
na kom su cvetale
bele muskatle
Pomislih To je mozda taj dom.
Nije me cula,
mirno je snila svoje lepeze
i svece i cipke.
Snila je dane mirne i nezne
k'o crno bele klavirske tipke.
A u zivotu, sama na svetu,
u menuetu trazila spas.
Sidjoh pred kucu na prasnjavi put
k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio
taj vitez za nju
mada mi govore
da sam Don Kihot
al' to je sasvim
druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a vecito ista.
Snila je dobra stara vremena
i svog Sopena
i Baha i Lista.
Mozda ce sama u grubom svetu
u menuetu naci svoj mir.
Od tad je prosao
vek ili dva
Javi se retko, ponekom kartom.
I ko zna gde je
Ne zelim da zna
koliko ceznem za dalekim martom
kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a vecito ista.
Snila je dobra stara vremena
i svog Sopena
i Baha i Lista.
A u zivotu, sama na svetu,
u menuetu trazila spas.
Jos uvek lutam,
gde je kraj puta
Pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mracne, jeftine krcme.
Noci su ponekad guste i duge.
Nestajem tada
u nekom svom svetu i menuetu....
I menuetu..