BUDIZAM
Buda, čije ime znači, i na pali i na sanskritu, «Prosvetljeni», bio je, po svemu sudeći, istorijska ličnost. Ipak, u njegovim životopisima, mitologija preteže do tačke gde Budu pretvara u prototip «božanskog čoveka», u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijskim tradicijama, sa grčkim ili potonjim osnivačima religija kakvi su Isus i Muhamed. Naravno, nemoguće je razdvojiti istorijske elemente od onih koji su čisto mitski. Pa, ipak, čini se da je nekoliko podataka stvarno. Buda je verovatno bio sin manje važnog kralja Sakya klana iz severozapadne Indije. Datiranje njegovog rođenja varira između 624. i 448. godine pre Hrista. Legenda kaže da je njegova majka umrla nekoliko dana posle porođaja, ali ne pre nego što je saznala sve moguće pretpostavke koje se tiču rođenja čudesnog bića. Prema doketskim verzijama (doketizam – nauka gnostičke sekte da je Hristos imao samo prividno telo i da prema tome nije rođen kao čovek) Budinog porekla, njegovo začeće i život u utrobi majke su bili bezgrešni, njegovo rođenje bilo je bezgrešno, i njegovo telo je imalo sve oznake Kralja Sveta.
U šesnaestoj godini, princ Siddharta oženio je dve princeze i vodio je bezbrižan život u roditeljskoj palati. Međutim, izlazeći iz palate tri puta, naišao je na tri neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Izašavši još jednom, shvatio je lek za njih, mir i spokoj koje donosi prosjačka askeza. Probudivši se jednom usred noći naučio je još jednu lekciju o prolaznosti sveta, koju su mu pružila mlitava, poput leševa, tela njegovih usnulih konkubina. Predstavljen, princ je na brzinu napustio palatu i postao je prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela. Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponuđeni pirinač i pojeo ga. U tom gestu, njegovi su učenici videli slabost i napustili ga. Sedeći pod drvetom smokve, Sakyamuni (asketa Sakya klana) doneo je odluku da ne ustaje pre nego što primi Buđenje. Doživeo je juriše Mara, lika koji u sebi ujedinjuje osobine koje bismo mogli pripisati smrti i đavolu. U zoru, pobedio je Mara, postajući tako Buda, sada posednut od strane Četiri Istine kojima je učio u Benaresu one iste učenike koji su ga bili napustili. Prva Istina bila je da sve prolazi kroz patnju (sarvam dhkham): «Rođenje je patnja, oronulost je patnja, bolest je patnja», sve što je prolazno je patnja. Druga Istina je da patnja nastaje iz žudnje (tanha). Treća Istina je da nestanak žudnje za sobom povlači prestanak patnje. Četvrta Istina je otkrivenje Osmostrukog Puta (astapada) ili Srednjeg Puta koji vodi gašenju patnje: ispravno (samuak) gledanje, viđenje (drsti), rešenje, odlučnost ili namera (samkalpa), reč (vak), akcija (karmanta), smisao postojanja (ajiva), napor (vyayama), sabranost (smrti) i meditacija (samadhi). Čini se da je ovo ona forma koja je najbliža originalnoj poruci Bude... Posle te prve propovedi u Benaresu, zajednica obraćenih spektakularno je narasla, privlačeći bramane, kraljeve i askete pa tako danas imamo tantrički budizam, budizam u Jugoistočnoj Aziji, kineski, korejski, japanski i tibetanski budizam...
JUDAIZAM
Rabinski judaizam izrastao je posle 70. godine naše ere iz grane fariseja, tradicionalnih suparnika konzervativne partije sadukeja, to jest iz škole rabi Hilela koja je postala popularnija od zvaničnije škole Šaman. Hilelov pogled može biti izražen «zlatnim pravilom»: «Ne čini bližnjem svom ono što ne želiš da on tebi čini». Posle 70. godine naše ere, rabin Johana ben Zakai, praćen rabinom Gamalielom II, organizovao je Sanhedrin ili rabinsku skupštinu u Jamni, u Judeji. Generacija iz vremena pada Hrama je proizvela mnogo slavnih tanaima, kao što su Eliezar ben Hirkan, Eleazar ben Azarija, Jošua ben Hanani, Išmail ben Eliša, Akiva ben Josef i drugi... Posle krvavog obračuna sa pobunjenicima Bar Kohbe i Akivinog mučeništva, Sanhedrin je premešten u Galileju. Veliki učitelji Šimon ben Johaj i Meir su povezani sa ovim periodom. Pod rabinom Juda ha-Nasija, Mišna je zaokružena. Sveto pismo judaista zove se Talmud (koji ima dve verzije: jerusalimski i vavilonski), a današnji topografski stožer je Jerusalim...
Zahvaljujući najnovijim arheološkim otkrićima zajednički substratum Hanana je počeo da otkriva neke od svojih tajni. Proroci su podeljeni na «drevne» i na «nove». Drevni proročki rukopisi u stvari sadrže šest istorijskih knjiga: Jošua (Knjiga Isusa Navina), Suci (Knjiga o sudijama), Prva i Druga knjiga o Samuelu, Prva i Druga knjiga o Kraljevima čiji su junaci Isus Navin (Mojsijev naslednik), Samuil, Saul, David, proroci Ilija i Jelisije, sve do vavilonskog osvajanja 587. godine pre nove ere. Novi proročki rukopisi sadrže predzneke i vizije Izaija, Jeremije, Ezekiela i «dvanaestorice» (Osije, Joila, Amosa, Jone, Zaharija i ostalih)...
Počev od trećeg veka pre naše ere, jevrejska religija je dodala svojim ekstra-kanonskim rukopisima izvestan broj apokaliptičkih tekstova koji su opisivali ili putovanja nebom (poput Enohovog ciklusa) ili dolazak novog doba (poput Četvrte Ezrine i Druge Baruhove knjige), ili ponovo kombinaciju vertikalnog uspona na nebo i horizontalnog eshatološkog proročanstva. Pri kraju prvog veka naše ere, pojavila su se dva tipa jevrejskog misticizma: jedan je bio mistička interpretacija Knjige postanja; drugi nazvan «Rad Kočija» - opisuje kočije (merkabah) koje su prevezle Božji presto u viziji proroka Jezekilje. Jedna grana merkabah misticizma, takozvana hekalotska literatura opisuje nebeske dvore kroz koje mistik prolazi na svom putovanju do prestola Božjeg...
Najvažniji jevrejski praznici su Nova Godina (Roš Hašana), Dan pomirenja (Jom Kipur), Praznik senica (Sukot), Posvećenje (Hanuka), Purim, Pasha i Pentekost...
HINDUIZAM
Induska dolina, koja prekriva teritoriju današnjeg Pakistana i severozapadne Indije, bila je mesto veličanstvene kulture (približno savremenika kultura «Plodnog polumeseca»), čiji su centri bili gradovi Mohenđo Daro i Harapa. Već oko 1600. godine pre naše ere, na primer, pre arijevskog osvajanja, ova se kultura raspala. Ona nije imala hramove, a njena kultna mesta verovatno su bila bazeni za ritualna pranja: uistinu, ova dva grada imaju impresivno razvijeni sistem tekuće vode i kanalizacije. Statuete koje prikazuju ženska božanstva čini se dominiraju u ličnom kultu, dok je javni kult bio najverovatnije usredsređen na muška životinjska božanstva. Jedan itifalusni (sa penisom u erekciji) bog, okružen životinjama, identifikovan je kao proto-Šiva. Pasupati, hinduistički bog čije je moguće poreklo prearijevsko.
Oko 1500. godine pre Hrista, Arijci, indoevropski nomadski ratnici, nametnuli su svoju ideologiju osvajača onoj mirnih nenomadskih zemljoradnika u Induskoj dolini. Arijanska literatura, jedina koja je preživela, slika je domorodaca daleko od laskave: oni su bili ili demoni crne kože ili robovi, primitivni obožavaoci falusa. Arijci su bili mesojedi i praktikovali su životinjske žrtve. Kasnije, veda-sveštenici primili su vegetarijansku ishranu.
Hindu sinteze koje formulišu one bazične koncepte koji su svoju vrednost očuvali do današnjih dana, nastale su posle epohe Upanišada, od 500. godine pre Hrista do 500. godine naše ere. Tokom tog perioda, oblikovano je šest tradicionalnih darsana (bukvalno «pogleda»), ili filozofskih škola, zajedno sa sistemom kasta, sa četiri nivoa (asrama) života, sa tradicionalnim zakonom (dharma), razlikom između otkrivenja (sruti), sa tradicijom (smrti), i tako dalje.
Teorija kasti (varane) bila je formulisana u legalnom korpusu smarte: postojala su četiri neprobojna nivoa hinduističkog društva, bramani, ratnici (kšatrija), trgovci-bankari (vaisaja) i sluge (sudra). Muškarci koji su pripadali prvim trima kastama bili su dviđa, ili dva puta rođeni, jer su oni primili upanajanu, ili inicijaciju, od bramana. Oni su, na taj način, imali mogućnost da ispune sva četiri nivoa (asrama) života hindu-muškarca, iako bi se obično zaustavljali na drugom: bramakaraja (učenje), grhasta (glava porodice), vanaprasta (povlačenje u šumu) i sanajasa (odricanje od sveta). Druge četvoroslojne serije objašnjavale su ciljeve (arta) vredne da se u životu kreće ka njima. Prva tri (trivarga) ljudski su ciljevi: arta, ali materijalna dobra; kama ili eros; i darma ili zakon. Četvrti je oslobođenje od bilo kakvog materijalnog cilja (mokša). Trivarga je suprotan mokši na način na koji su prve tri asrame bile suprotne sanijasi.
Gurui: Guru Nanak praćen je nizom od devetorice gurua, ili religioznih šefova; rang je postao nasledan počev od drugog gurua, Angada (1538-1552. n.e.), za kojim su došli Amar Das (1532-1574), Ram Das (1574-1581), Arđan (1581-1606), Har Gobind (1606-1664), Teg Bahadur (1644-1661), Har Krišan (1661-1664), Teg Bahadur (1664-1675) i Gobin Singh (1675-170
. Angad je naslikao svetu azbuku Sika (učenika) koristeći pundžebi alfabet. Arđan je započeo građenje Har Mandara, Zlatnog Hrama usred jezera Amritsar, i uspostavio je kanone Sika, Grant Sahib, ili Plemenitu knjigu (kasnije poznatu kao Adi Grant, ili Prva knjiga), sveti rukopis u kome se nalaze Arđanove himne, Japđi, ili sveta molitva, koju je sastavio Nanak, pesme prvih gurua i petnaest preteča – hinduističkih i muslimanskih svetaca među kojima bi Kabir (1380-1460), svetac Banarasa, trebalo da bude Nanakov direktan prethodnik...Ukidanjem svih kastinskih razlika, Gobin Sing postao je vođa moćne armije parija koje su se preobratile u Lavove. Pre smrti on je takođe ukinuo i instituciju gurua. Novi Grant, «Grant deset gurua», bio je sastavljen u njegovu čast, i sadržavao je Japđi Gobinda Singa. Akal Ustat, ili «Pohvalu Stvoritelju», himne koje su posvećene Svetom maču, simbolu božje blagodatne snage, i «Divnu dramu», stihovanu istoriju desetorice gurua.
Popularni hinduizam je mreža rituala i praznika, sezonskih ili vezanih za glavne događaje u životu, što je religiozno nasleđe svakog Indusa. Najvažniji praznici bogova posvećeni su Indri, Krišni, Ganesu, Šivi... Među najčešćim religioznim aktivnostima treba da budu spomenuta hodočašća svetim mestima, što znači, izvorima velikih reka, svetim gradovima kao Što su Varanasi, Vrndavan ili Alahabad, ili velikim religioznim festivalima kao što je Jaganat u Puri.
Danas hermetisti čitavog sveta tumače sadašnjost i prošlost na fonu predskazanja pojedinih religija, iščitavajući budućnost po načelima njenog profetskog sadržaja...
KULTNE KNJIGE
Od kad je sveta svedoci smo da je kultno samo ono što je istovremeno i sakralno, odnosno, religiozno i sveto. Ako govorimo o kultnim knjigama onda sigurno ne grešimo kada kažemo da ih na svetu postoji svega nekoliko. Ono što je hrišćane Biblija (inače, najprodavanija knjiga na svetu svih vremena), za muslimane Kuran, to je za jevreje Talmud. Mnogi bi se, zasigurno, složili da su upravo ove tri knjige i jedine kultne knjige na svetu. No, nikako ne bismo smeli zaboraviti na budiste. Šta je to što je kultno i sveto u Budizmu? Kod njih je filozofija oduvek bila briga svake obrazovane osobe. U davna vremena, ukoliko je čovek uopšte bio obrazovan, prvo obrazovanje koje je dobijao bilo je iz takozvane Četiri Knjige (koje se sastoje od Konfucijanskog štiva, Mencijevih dela, Velikog znanja i Doktrine sredine). Ove četiri knjige su oduvek predstavljale najvažnije, odnosno, kultne i svete tekstove budističke civilizacije...
EMANACIJA
Proces kojim se zamišljalo da razni stepeni stvarnosti ističu iz jedinstvenog, primarnog izvora, koji su monoteisti identifikovali kao Boga. Neki Jevreji, hrišćani i muslimani, uključujući i filozofe i mistike, više su voleli da upotrebljavaju ovu staru metaforu da bi opisali poreklo života umesto konvencionalnijebiblijske priče o Božjem trenutnom stvaranju svih stvari u trenutku vremena.
DOGMA
Kod grčkih (istočnih) hrišćana reč upotrebljavana za opis skrivenih, tajnih tradicija Crkve, koje se mogu samo mistički razumeti i simbolično izraziti. Na Zapadu, dogma je dobila značenje skupa religioznih načela, iskazanih kategorički i autoritativno.
DUH SVETI
Termin koji su koristili rabini, često naizmenično sa Šekinom, da bi označili Božje prisustvo na zemlji. Način da se razlikuje Bog koga možemo da iskusimo i spoznamo od potpuno transcedentnog božanstva koje nam izmiče zauvek. U hrišćanstvu će Duh Sveti postati treća «osoba» Trojstva.
NIRVANA
Doslovno «ugasnuće, utrnuće» kao plamen; gašenje. Budisti ovaj termin koriste za krajnju realnost, cilj i ispunjenje ljudskog života i kraj bola i patnje. Kao i Bog, kraj monoteističkog traženja, ona se ne može definisati racionalno već pripada jednom drugom redu iskustva.
VELIKI BOG
Vrhovno Božanstvo kome su se klanjali mnogi narodi kao jedinom bogu, stvoritelju sveta, i koga je kasnije zamenio panteon pristupačnijih i privlačnijih bogova i boginja. Poznat i kao Nebeski Bog.
Pisac: Zoran Bognar
izvor: Aplauz.net
"Aplauz" ne odgovara za sadrzaj objavljenih komentara. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne predstavljaju stavove redakcije Aplauza.