[blueella]

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visecih voda
Govoriti crnim dijalektom coveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvacenih ruku
Kao pomamnost srece
Kao usta koja su izgubila sve reci razlicite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reci iznad svih reci
Visino pesme sazvucje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslucenu visinu
Uvo ne cuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolecem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobicnim stvari obicnih
I banalnošcu gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutaca plamena
Ne veruje mi se Sebi su nacinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da cak citiraju moje stihove
Ali na takav nacin da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Ocekujuci da postanem ulica
Pripadam recenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik