Пита мене биологичарка лекцију, а ја наравно, немам две благе. Причам ја њој нешто што сам гледао на дискаврију што нема везе са питањем. Каже она мени "е супер, ајде сад ти нама покажи то на цртежу, имаш нацртано у свесци, зар не?". Ја наравно да нисам имао нацртано, али пун себе кажем "да, да, наравно да имам". Каже она мени "па хајде, покажи нам", а ја мртав 'ладан вадим књигу и показујем слику. Каже она мени да се манем књиге и да покажем свеску, а ја ћу ту, ко да сам управу, па није ту свеска. На питање где је, кажем ја "па кући". Професорка се збуни и пита шта моја домаћа свеска ради кући, а ја ћу, ко да сам ослободио Србију, "па то је домаћа свеска, зове се домаћа зато што седи тамо где је мој дом или мојој кући, да је школска ја би је понео". Професорка се збуни, истерао сам је из памети и каже она мени "па добро бре, за кога ти пишеш тај домаћи", а ја ћу мртав 'ладан "па за себе". Одељење је до тог тренутка држало уста да не пукне од смеха, али кад сам то провалио, сви су почели да се ваљају од смеха. Таман је тад звонило.
То је био први и последњи пут да ме професорка пита у целом полугодишту.
