[A6quattro]

U odnosima s ljudima, vrlo cesto smo, iako izvana u dijalogu, iznutra u monologu. Tu sam “ja” i “moj utisk o tebi”. Drugim recima, nismo u stanju doziveti coveka kakav je, jer smo zauzeti licnim razmisljanjima, iskustvima, interpretacijama, zeljama i ocekivanjima koja on budi u nama. Stvarni dijalog zapocinje kada se probudi iskrena radoznalost za jedinstvenost osobe koja nije “moj utisak o tebi”, vec zaista - ti.
Kada si ti “stvarno – ti”, to znaci da te prihvatam takvog kakav jesi. Zvuci jednostavno, ali ponekad se cini gotovo neizvedljivo. Ono sto dodatno komplikuje stvar je odbrambeni mehanizam zvan projekcija.
Do projekcije dolazi kada zbog nemogucnosti prihvatanja nekih svojih osobina te osobine pripisujemo drugima. Ponekad se cini da umesto ociju imamo projektore pomocu kojih ljude uvlacimo u “svoje filmove”.
U nesvesnoj ulozi rezisera, projektujemo scene i delimo uloge. Govorimo ljudima kakvi bi “trebali biti” i na taj nacin ih propustamo upoznati.

Nisu samo drugi ti za koje imamo osecaj da bi se neprestano trebali menjati. I za same sebe cesto imamo pregrst ideja o tome kakvi bismo “trebali biti”. Po gestaltistickoj “paradoksalnoj teoriji promene”, menjamo se postajuci svesni kakvi smo, a ne nastojeci postati kakvi nismo.
Prihvatajuci sebe i druge onakvima kakvi jesmo, sve smo vise u stanju odustajati od takozvanih odnosa medjuzavisnosti kako bi se okrenuli izgradnji odnosa celovitosti.
Odnose medjuzavisnosti karakterise unutrasnji stav koji bismo najlakse mogli opisati recima: “da cu da bih mogao dobiti”, dok kod odnosa celovitosti ne postoji strah od manjka koristi ili gubitka naklonosti, a umesto na vezivanju, naglasak je na oslobadjanju. Ovakva promena u dozivljavanju sebe i drugih nema za rezultat izolaciju i raspadanje odnosa (mada neki odnosi pri tom jednostavno “skliznu s trake”), vec upravo suprotno – pronalazenjem novog smisla, lakoce i radosti u njima.
Tu gluma prestaje. Uloga otpada i pocinje improvizacija.